Двадесетак дана штрајкујем глађу испред словеначке амбасаде и штрајковаћу док не умрем или док не остварим своја права.

Сваки дан сам све чвршћи и упорнији у својој намјери. Уосталом, муке које сам преживио су моја судбина, оне су муке и мојих избрисаних, хиљада њих који су нестали, одустали од борбе за правдом или помрли од тешких болести. Моја болест је тешка, најтежа као и неправда која ме притиска је огромна али савладива. Зар није моја борба напредак у борби против словеначке необуздане бирократије!?

Моје идеолошки профил, моја стремљења, моје чак и оне неизрециве мисли најбоље  знају словеначки безбједњаци. Боље од мојих најрођенијих јер моји немају у креденцу дебели досије ни слова о мени. Имају само разумијевање и поштовање за моју правдољубивост.

11. марта 1993. године на такси станицу у Љубљани (главна жељезничка станица) словеначка полиција ми одузима пасош, возачку дозволу, такси дозволу… са ријечима да ујутру дођем у полицијску станицу како би ми вратили документацију. Ујутру не само да ми нијесу вратили документа већ су ме везали као окорелог криминалца и предали судији за прекршаје, са очитом намјером да ме протјерају из Словеније!

Оптужба као и читав случај су били лажни – теретили су ме за илегалан улазак у државу Словенију, иако сам ја у њу ушао и радио петнаест година раније!

У том тренутку имам само саобраћајну дозволу од докумената на моје име. Новац са банке не могу да подижем без два свједока словеначка држављанина (који морају имати уредну словеначку документацију).

Па онда да бих дошао до новца како бих преживио, у банци, морам да чашћавам свједоке чак 10-20 % од своте коју подижем!? Иначе, остајем без основних средстава за живот.

Истовремено, без докумената, ауто не могу да продам и направим препис без два свједока словеначка држављанина са важећим документима.

Полиција ме пребацује у Дом за странце у улици Целовшкој 166, у Љубљани и ту ме одмах избацују и шаљу у село Видонци код Мурске Соботе, 200 километара од Љубљане. Ту сам боравио неколико мјесеци, али ме службеном пратњом смјештају у једну касарну бивше ЈНА на мађарској граници. Ту сам затворен са избјеглицама из БиХ, Хрватске. Они су бјежали од рата. Али било је ту разних типова и профила. Тешких криминалаца, пробисвијета, шпијуна, ко зна кога још. Ту у тој караули у Просењаковцима почињем први штрајк глађу јер напросто нисам никакав криминалац ни бјегунац од закона, моралан сам човјек са осјећајем за правду, без мрља у животу, поштен и принципијелан. Али то нека, ипак, говоре други. После 45 дана штрајка пребацују ме Нева Миклавчић Предан, предсједника Хелсиншког монитора из Љубљане, по наређењу од високих функционера Владе, у болницу у Ракичану – Мурска Собота. Доласком тамо одмах сам прикључен на вјештачко храњење и пао у краткотрајну кому.

Након штрајка словеначка бирократија ме смјешта и враћа у Љубљану, конкретније у Раднички дом (Делавски – словеначки), наравно без докумената. Тада добијам пасош за странце, без икаквог другог документа. Са тим пасошем могу само да путујем, али сам то схватио као напредак. Међутим и то сам добио само из једног јединог циља – да би се ефикасније и брже отарасили. Сјећам се и тада Вишег инспектора за странце Марјана Компара који је, и поред другачијих наређења, био изузетно коректан и без заврзлама и додатног мучења, издао ми је пасош за један дан!

У договору са омбудсманом (Чуваром људских права!) који је на ту функцију дошао послије функције министра полиције гос. Ивом Безијаком, који ме је одмах савјетовао, из полицијског искуства, да одем до Црне Горе да бих добио отпуст из држављанства. То је био услов да добијем словеначко држављанство и, наравно, сва документа. У никшићком Центру безбједности добијам отпуст из држављанства тадашње државе СР Југославије и то плаћам 1500 марака. То је било, цирка, септембра 1996. године.

Данас, тридесет година касније имам исто пасош за странце, додуше са свим осталим регуларним документима, које сам добио у задњих 3-4 године.

Значи, ништа се није промијенило – и даље сам апатрид – особа без држављанства. Особа без основних људских права.

Да ствар буде невјероватнија, Р. Словенија је прошле године ратификовала Конвенцију о апатридима. Ја сам ускраћен и за још једно право – није ми издат ни путни лист. Иронично звучи, али је тако – рекли су у њиховом МУП-у да немају тај образац!?

Да вас подсјетим да земље потписнице Конвенције о апатридима обавезале су се да никога не смију правити апатридом (најрањивија и најобесправљенија правна и грађанска категорија становништва)!?!

Године од 1998. до 2013. су најнеизвјесније, најпромашеније и најтеже у мом животу. То су биле године без докумената, вријеме рада на црно, илегалних одлазака преко границе, душевног неспокојства.

Било је то вријеме без икаквог документа јер документа у Црној Гори нијесам хтио узети јер бих аутоматски био протјеран из Словеније. Сав новац који сам раније зарадио потрошио сам па сам био приморан да се сналазим и радим на црно, да илегално прелазим границу. Одлазио сам у Црну Гору, радио у Словенији, Аустрији… У међувремену сам објавио моју пјесничку зборку „Кладње“. Можда да бих и себи доказао да сам жив и да постојим пошто су ме словеначке институције прецртале.

2013. године италијански адвокат Андреа Сакући добио је процес за нас „избрисане“, за нас „који не постојимо“! Пред ЕСЉП (Европским судом за људска права) у Стразбургу. То се истог трена прочуло и по Европи и по бившим југословенским републикама. Овај адвокат је био посланик у Парламенту ЕУ у Бриселу. Њега је „преко везе“ ангажовао један од „избрисаних“.

У међувремену сам преко Шефка Црновршанина, црногорског омбудсмана, добио пасош за црногорске апатриде. Неколико пута сам разговарао са њим долазећи илегално из Словеније. Тај документ ми је јако помогао. А највише путовања. У Словенији су тада, формирали разне одборе па и за заштиту избрисаних. Састав тог одбора био је од словеначких интелектуалаца, чланова НВО па и „избрисаних“.

Имам утисак да су средства која су била намијењена „избрисаним“ трошена немилице, између осталог управо на путне трошкове и шетњу до Брисела и Стразбура разноразних чланова одбора… Врхунац лицемјерства јесте, па и нељудскости бива тако да одштетни захтјев подијеле на два дијела и то на душевне патње и материјалну штету у поступку на суду. Прво су „избрисани“ морали добити одштету за душевне патње, па послије новом тужбом тражити материјалну надокнаду!? А све како би се поступак компликовао и одуговлачио и лакшег државног „финансирања“ „изгубљених“. Укупна накнада за једног „изгубљеног“ је, мјесечно, пуних 50 евра. На годишњем нивоу та се сума исплаћује у пет мјесечних рата. Тако да сам за све муке које сам преживио у Словенији примио 8400 евра исплаћених у пет рата. Почев од 2017. године, признато ми је 168 мјесеци умјесто 360, што је стварно тако и то је тачно. Добар дио „избрисаних“ је умро, неки се нијесу ни враћали из бивших република СФРЈ јер су Словенију напустили у десетодневном рату. Југословенски пасош су прогласили неважећим без визе, а визе нијеси могао добити ни случајно. По мом, због тужбе за одштету и надокнаду од државе Словеније која је немилице кршила наша људска права. Онда су организовали „избрисане“ у мање групе, које су они звали одбори, по скоро свим градовима гдје је био одређени број „избрисаних“, само из једног разлога – да би нас лакше контролисали. У свакој тој групи имали су по једног или више шпијуна (доушника) који су дезорјентисали „изгубљене“. По задатку.

Из буџета државе, ми несрећници смо примили око 7-8 милиона евра и ако се то подијели на 4000, колико их је поднијело захтјев за исплату, онда се види да смо примили нешто једва преко 2000 евра по човјеку. Није тешко даље извести рачуницу да је са укупног списка (25.000) отпало око 21.000 људи због сталних манипулација и сталних опструкција државне бирократије.

396 људи је поднијело захтјев за други дио надокнаде јер су неки  умрли, неки отишли разочарани у тај правни марифетлук. Речено нам је да овај други дио надокнаде, ако добијемо на суду, смије бити већи од првог само три пута.

Одређен је и задњи рок за жалбу, колико се сјећам, јун 2017. године. Двије године касније словеначка Влада којом је предсједавао Марјан Шарац, тј. децембра 2019. године, по писању часописа „Дело“, доноси одлуку да се преосталим „изгубљеним“ исплати износ од 52,5 милиона евра из државног буџета Републике Словеније.

Послије Шарца долази нова власт која тај новац преусмјерава за друге потребе, знам име и презиме малог лидера и локалног диктатора, али га нећу наводити. Ова одлука прве Владе је била доста коректна и износила је око 130.000 евра по глави „избрисаног“, тако да би они који су толике године чекали били дјелимично задовољни са оваквим износом.

Моје тужбе за надокнаду нематеријалне штете доносе ми само још низ малтретирања. То је нови ход на мукама. Мали број адвоката се прихватио овог правног посла, што је указивало на стравичан притисак државних институција на ту професију. Онда и они који су узели у обзир да раде ове предмете урадили су то збрда-здола дајући држави простора да и даље манипулише. И поред тога што је пресудом ЕСЉП донешена одлука да адвокати буду бесплатни, они су у већини случајева наплаћивали своје „услуге“ + државну надокнаду, из чисте похлепе.

Виши суд у Љубљани је донио пресуду у којој ми „додјељују“ 91.600 евра с каматом, а онда у другостепеној пресуди која смањује првобитни износ на чак 86.000 евра с тим што је 5.600 евра приказано као судски трошкови. Иначе, и то је измишљено јер одлуком ЕСЉП у Стразбуру „избрисани“ не плаћају трошкове суда ни адвокате у овом спору!

Доживљавам малтретирање и од Врховног и Уставног суда јер нијесу узели у обзир чињенице спора. Хладно су прешли преко мојих чињеница.

ЕСЉП у Стразбуру, гдје ме заступа адвокатска канцеларија „Брецељ, Корошец Мате“ односно њен члан Урбан Мате. Био је у основи коректан, педантан и заинтересован за писање притужбе коју је детаљно написао на 168 страница. Он је тачно пренио дијагнозу ОИ у Љубљани Глеасон 3+3 или карцином простате и констатује у жалби на словеначком језику да је то „Калвариа“, што у преводу значи „Голгота“, с тим што је Голгота трајала три дана, а ово траје 12.418 дана.

Моја жалба онда путује поштом од Љубљане до Стразбура десет дана. Веома чудно! Неко је из институција државе утицао да се она заустави, да се фотокопира, а могуће и измијени. Након тога а протоком седам мјесеци та жалба (притужба) је враћена.

Стигло је и најновије образложење ЕСЉП и то у пријетећем тону. Није згорега се присјетити одлука истог суда 2012. године када је донијета одлука да се сваком „избрисаном“ исплати од 80 до 250 хиљада евра. У најновијој одлуци је речено да је „нова притужба недопустива и да је ова одлука коначна без права жалбе“.

Истовремено, да цинизам и апсурд буде већи од сваке правде и логике, словеначка бирократија прави споменик „изгубљенима“. Идејно рјешење је дао извјесни београдски архитекта Вук Ћосић (непотврђена информација, за то добио 300.000 – 1.000.000 евра?) направивши латинично слово Ć, срушено у глиб љубљанске бирократије! Није чак ни ћирилично јер су на списку „ишчезлих“ највише Срби. На мојој промоцији друге збирке пјесама у Љубљанском парохијском дому опет омаловажавање, бојкот и презрење и поред тога што сам обавијестио СТА да је то културни догађај и да дођу сви које то интересује, чак и они које сам усмено позвао нијесу присуствовали јер су били изложени или притисцима или су се једноставно плашили, тако да је на промоцију дошло само десет људи, од тога пар доушника словеначке полиције.

Моја животна прича улази у финале. Ја немам више могућности за било какву борбу осим ове коју сада водим испред амбасаде Словеније. Тешко сам оболио, социјално истрошен, али сам морално чврст у намјери да учиним оно што морам. Да најзад осјетим правцу или изгубим живот у овој мучној и страшној борби са бирократијом и неправдом.

Уједно користим прилику да се захвалим медијима који су, већ, објавили вијест да штрајкујем пред Амбасадом Словеније. Многи људи ме подржавају у овом науму.

Чини ми се да, ипак, нијесам Дон Кихот! Желим да што више људи зна за ову моју „голготу“. То ће се и десити! Без обзира на цијену.

Као што рекох, данас је 12.418-ти дан „голготе“, на 34-тогодишњицу избриса  25.673 човјека. Избрис је био 26.02.1991. године, игнорисаног, презреног и тешко болесног пјесника на сунчаној страни Алпа „без сунца“.

Подгорица, 17.03.2026. г.                                      Будимир Вуковић