Пише: Дејан Бешовић

Јустин Поповић даље каже „Мученици су сродници Христови. Они су народ рода чији је родоначелник Христос. Мученици су објављивачи и весници Христове победе. Они су Његови најбољи ученици и следбеници. Они су умирали ради Оног Који беше разапет на почетку њих ради. Мученици су украс Његове Цркве. Својом крвљу и страдањем они су осликали њене иконе и живописали и оживели њен живопис. Својим смртима они су јој удахнули и продужили живот. Они то раде непрекидно. Превлачки мученици су Христови састрадалници. Они су са њених њива самлевено брашно, из њених солила убрана со, из њеног шипка потекли сок, из њене маслине исцеђени јелеј, из њеног врта истргнути крин.Највећи и најдубљи разлог и коначни циљ за избор Превлаке од стране Св. Саве за седиште Зетске епископије није њено плодно тле, ни корен дебла, ни његово стабло, ни његове олистале гране, већ његови цветови и најукуснији, најточнији и најмириснији плодови — мироточиве мошти Превлачких свештеномученика и мученика. Оне су најуверљивији и крунски доказ о величини и бистрини свезнања и свевиђа Св. Саве, о непогрешивости његовог избора. Оне су потврде да у њему сумње и недоумица није било, нити могло бити, оне су као жртва најчистије љубави сведочанство далековидости његове вере и прозорљивости његове на Бога положене наде.Из свега овога наравно следи и највећи наук, порука и поука Св. Саве да мера наших живота, наших дела и наших љубави може и мора бити једино вечност. Када се све наше, од часа доласка па до часа одласка на земљу и са земље, провери у огњу вечности, онда оно што је чисто као злато и јако као дијамант, све оно што је небеско у нама, сели се на небо, а оно што је у нама трошно и безвредно као земља, на земљи остаје и у земљу одлази. На примеру Превлаке, седишту Зетске епископије и мученичких мироточивих моштију, Св. Сава нас учи да је наш циљ и коначно одредиште — са Христом вечност.Да поновимо још једном: Св. Сава је на повољном, погодном и плодном тлу Превлачком, њеном складном изобиљу земље, воде, ваздуха и ватре, на њеној издвојености и светости, подигао, не град земаљски, већ град небески — манастир, седиште Зетске епископије и у његовом врту чекао да из семена и корена гроба ранохришћанског мученика-епископа, никну и процветају благоухани и мироточиви небоземни љиљани и кринови, мученичке мошти као неувенљиви весници пролећа вечности Христовог Васкрса. Превлачки мученици су духовна чада и пород тајанственог и девичанског, духовног и небеског брака Св. Саве и Превлаке, најдивнији изданци и младице, цветови и плодови седишта Зетске епископије на њој.“

Као што је добро познато 1262. године, по благослову Зетског епископа Неофита, преписивач Богдан је за потребе Манастира Св. Архангела у Иловици, исписао рукопис, у науци познат као Законоправило Светиг  Саве, Номоканон или Иловичка крмчија. Мјесто је препознато као Манастир Превлака код Тивта, који је од 1220. године постао седиште новоосноване Зетске епископије, у који је Свети Сава устоличио њеног првог епископа Илариона Шишовића. Рукопис је од изузетне научне, културне и духовне вриједности и важности, и као номоканон, тј., збирка црквених и грађанских канона и закона, састављених од самога Светог Саве, представља трајно свједочанство свеопштих узлета нашег средњовјековног образовања, права, државности и духовности. Овај правни акт је касније послужио као камен темељац Душановом законику, да би потом скупа са њим прешао у усмено обичајно народно право, као неприкосновен и неоспоран ауторитет имајући важност равну Светом Писму.У нашој досадашњој науци овом је рукопису посвећено доста пажње са издавањем поменутог фототипског издања, као круном његовог проучавања и разглашавања. У међувремену, док чекамо на објављивање превода текста номоканона, ми ћемо овим скромним прилогом покушати да се дотакнемо граничних, односно, дубљих и скривенијих ишчитавања садржаја, а посредно и сврхе и повода писања овог, поновимо још једном, изузетно важног споменика и сведочанства наше средњевековне културе. Наиме, полазећи од учења и знања наше Цркве да осим овог видљивог, чулног, физичког или материјалног света, постоји још и његова невидљива половина, духовни свијет, при чему оба чине јединствену и неуништиву цјелину Божије творевине, можемо тврдити да се овај други, а заправо, по важности први — духовни — свијет, одсликава и пројављује у овом видљивом, чулном дјелу преко низа слика, одраза, знакова и симбола, који сви скупа чине једну збирку, ризницу или рјечник, и који служе као одређена врста кључа којим се отварају врата за прелазак из једне у другу половину, из једног у други дио једног истог, јединственог свијета. Ти знаци и симболи служе за мистични пролазак, тајно вођење — тајноводство — из материјалног у духовни свијет. Ради бољег разумијевања реченог прибјегавамо речима Светог  Максима Исповедника, управо из његовог дјела Мистагогија, што ће рећи Тајноводство: „Исто тако и од Бога стварањем произишао цео свет бића, и овај чувствени и телесни свет који је величанствено изаткан од многих облика и природа. Цео овај свет постоји као нека друга нерукотворена Црква, која се премудро пројављује кроз ову рукотворевину: и као олтар има горњи свет, који је посвећен вишњим силама, и као храм, доњи свет који је предат оним бићима који живе помоћу чувства. 4. …И као делови оба заједно они образују свет као целину, истовремено они се образују њиме, једнообразно и целосно, и као делови образују се целим. Јер за све оне који имају моћ да виде, сав духовни свет одсликава се на тајанствен начин у целокупном чувственом свету у символичким сликама…“Полазећи, дакле, од самог назива „Иловичка крмчија“, као видљивом изразу невидљивог садржаја и циља, покушаћемо да из њега испишемо и растумачимо његов духопис; симболи садржани у његовом имену водиће нас у тајну кода или курса који преводи из спољашњег у унутрашњи, из видљивог у невидљиви, уз чулног у духовни. У томе ће нам помоћи етимологија имена Иловица и крмчија и одговарајућа мјеста и примјери из Светога писма, Старог и Новог Завета.

Иловица је добила име по или, врсти глине која је основни састојак земљишта Превлачког архипелага, што је имало за посљедицу развијеност керамичког заната, још од најстаријих времена, и прављења опека, завршно са глиненом индустријом која је овдје радила крајем претпрошлог и почетком прошлог века. Ила је стара словенска ринеч којој одговара грчки израз , у значењу блато, од заједничког им индоевропског коријена .

Крмчија је средњевековни израз за номоканон који своје име дугује ријечи крма, односно, крмити, у значењу управљати, руководити.Свети  Сава је ове збирке канона и закона састављао најприје за потребе новоуспостављене Жичке архиепископије, односно, да би се новоустоличени епископи њоме служили при руковођењу и управљању, крмарењу лађе спасења, са којом се Црква одувијек поредила. У ширем смислу, такође није безначајно ни значење крме као хране,у овом случају као духовне хране којом изабрани и постављени пастири хране своја, односно, Христова словесна стада, храном чисте и праве вјере, без пљеве јереси и корова лажних учења,којима је наш народ као можда ни један други у овој нашој „долини плача“ био обасипан .

                             (наставиће се)