Пише : Тихомир Бурзановић
Постоји једно питање које на најједноставнији начин открива право стање политичког система у Црној Гори. Питање гласи: да ли бисте своју успјешну приватну компанију дали на управљање неком од актуелних државних функционера – посланику, министру или високом партијском кадровику?
Одговор већине грађана био би кратак и јасан: не.
И ту почиње проблем. Јер ако људима који воде државу не бисмо повјерили управљање сопственом фирмом, онда је логично поставити много озбиљније питање – како је могуће да им повјеравамо управљање цијелом државом?
Разлог није у томе што у политици нема паметних или способних људи. Разлог је у систему који је годинама стваран тако да функције не добијају увијек најбољи, већ најлојалнији.
Политички живот у Црној Гори одавно функционише по добро познатом моделу. Избори се заврше, формира се власт, а онда почиње подјела државног апарата. Министарства, управни одбори, агенције, регулаторна тијела и државне компаније постају дио коалиционе математике.
Свако добија свој дио.
Једна странка добије енергетику, друга саобраћај, трећа дио јавних предузећа, четврта управне одборе. И тако се државни систем претвара у мрежу политичког утицаја у којој су институције често важне колико и број позиција које доносе.То је тренутак када држава престаје да буде јавни сервис, а почиње да личи на партијску фирму.
У таквом систему природно се развија и оно што грађани највише осјећају – партијско запошљавање. Свако ко је бар једном покушао да се запосли у државној институцији зна како изгледа тај процес. Конкурс постоји, процедура постоји, али се често већ зна ко ће на крају бити изабран.
Кључно питање није шта знаш, већ ко те препоручује.Партијска књижица постаје најсигурнија препорука за посао. Политичка лојалност постаје валута којом се плаћају функције, мјеста у управним одборима и позиције у државним компанијама.
Замислите сада да се исти принцип примјени у приватној компанији.
Да власник фирме поставља директоре по страначком договору. Да запошљава људе зато што их је неко из политике предложио. Да руководиоце бира не по резултатима, већ по политичкој припадности. Та фирма би врло брзо нестала са тржишта.
У привреди нема политичке заштите. Нема коалиционих компромиса који могу сакрити лош менаџмент. Ако компанијом управљају погрешни људи – губици стижу брзо и немилосрдно.
Али у јавном сектору ствари функционишу другачије. Када државна фирма послује лоше, губитке покривају грађани. Када институције постану споре и неефикасне, цијену плаћају грађани. Када систем запошљавања изгуби везу са компетенцијом, губи се оно што је најважније – повјерење у државу.
И управо је повјерење данас највећи политички проблем.Јер грађани све чешће имају осјећај да државом не управљају најбољи људи, већ најбоље позиционирани унутар партијских структура. А када се таква перцепција учврсти, онда се појављује опасна дистанца између друштва и институција.
Зато питање са почетка није само провокација. Оно је мјера здравља политичког система.
Ако већина људи не би политичарима дала да воде њихову фирму, онда је јасно да проблем није само у појединим функционерима. Проблем је у систему који производи такве функционере.
Црној Гори не треба само нова власт или нова политичка комбинација. Потребан је другачији модел управљања државом – модел у којем ће знање, искуство и резултати имати већу тежину од страначке лојалности. Док се то не догоди, остаће једна врло непријатна истина: многи грађани не би дали политичарима да воде ни њихову малу породичну фирму. Али ти исти политичари и даље воде државу.
