Пише :Дејан Бешовић
На Михољској превлаци се налази црква Свете Тројице. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и тродјелним звоником на преслицу. На западној фасади, изнад порталa налази се розета, а испод ње фрагменти пластике. Саградила је 1833. године Катарина Властелиновић. Она је остала удовица без дјеце, све је продала у Котору и купила Превлаку 1827. године. Ту је дочекала смрт у самоћи и молитви. Све кости превлачких мученика које је нашла је сахранила у цркви. То имање је писмом поклонила Његошу, а она умире 1847. године. Затим је Превлака била у власништу Милорада Медаковића, па архимандрита Нићифора Дучића, који је уступа опћини Кртољској, како је било у вријеме Томановића.
Чедомир Марјановић наводи податак“ да Иван Јастребов и Павле Ровински сматрају да светосавско владичанство (храм Светог Михаила) није било на Михољској превлаци него га треба тражити у околини Подгорице.“
Занимљиво је и, свакако, од изузетног значаја размишљање о разлозима због којих је Превлака у уму, очима и науму Светог Саве била мјесто испред и изнад других мјеста тадашње Зете, најповољније и најсвеобухватније да се на њему постави и подигне сједиште једне од две епископије на Српском Приморју. Занимљиво из простог разлога што је за сваког посленика на духовној њиви изазов и задовољство улажење и упуштање у трагање за тананим нитима некада снажног и згуснутог сплета и преплета географског, привредног, историјског, политичког и духовног ткања времена и доба Светог Саве; од великог значаја, једноставно зато што овакав подухват неизоставно може донијети, макар и дјелимично, препознавање и тумачење порука Светог Саве, које једном изречене, написане или сазидане представљају вечне поуке , непромјењиве и незамјењиве. Другим ријечима, једном постављена и подигнута Превлака заувијек је укопана и узнесена у дубине и висине вјечности, и с тога је испитивање наума и домостроја њеног, прије бисмо могли рећи рађања него стварања, равно трагању за пролазом и улазом који воде у неизрециво богатство ризнице њене непропадљивости. Повежемо ли покидане нити, нађемо ли улаз у непромјенљивост и неувенљивост Превлаке, на најбољем смо путу да и ми постанемо дио вјечности Светиг Саве, дио вјечности његове Превлаке, дјелови вјечности Христове.
О томе Свештеномонах Никодим Богосављевић излаже :
Зашто је Св. Сава изабрао Превлаку да на њој подигне седиште Зетске епископије?“ На почетку тражења одговора морамо имати на уму да ово питање садржано у наслову нашег предавања, Св. Сава самоме себи није постављао. Питања себи и другима око себе постављају они чије је знање делимично, дакле, непотпуно. Св. Сава себи питање око избора Превлаке није постављао из једноставног разлога што његово знање није било делимично — његово знање било је потпуно. Његов ум је био чист и просвећен и облагодаћен Божијом светлошћу, тако да у њему није било труња и сенки запитаности и недоумица. Онај ко себи и другима око себе поставља питање неизоставно мора размишљати како би дошао до одговора. Св. Сава није размишљао. Његов ум је био слободан од мисли и помисли. Његов ум је ћутао. Ћутао је његов ум јер је све знао, боље и тачније речено, његов ум је све видео. Све зна само онај који све свеобухватно види као целину. Свевиђе, свезнање дар је од Бога, то је духовни дар да се Духом Светим све види и сагледава, схвата, разуме и зна, то је вид којим вечност гледа и посматра време, за тај вид и то знање не постоји прошлост нити будућност, они су делови једног непроменљивог, непрекидног и нереметивог сада. Таквим видом и знањем Св. Сава је Превлаку гледао и видео је, значи, знао је, шта је она била пре њега, и видео је, дакле, знао је, шта ће она бити после њега. Вечношћу неизмењивог и увек истог, што ће рећи, истинитог Божијег данас и сада, које је обитавало у њему, Св. Сава је гледао, видео и знао вечност Превлаке, њено даноноћно увек, њено трајно данас и стално сада. Постављајући, дакле, питање „Зашто је Св. Сава изабрао Превлаку за седиште Зетске епископије?“, седам стотина и једну годину након њеног избора и подизања, ми желимо да трагањем за одговором на њега, барем делимично завиримо у тајну свевиђа и свезнања Св. Саве и тиме себе учинимо ближим, блискијим и подобнијим Св. Сави и Превлаци.Разумљиво је да преглед и попис услова и разлога отпочнемо да географијом положаја нашег манастира. Опште је мишљење да постављеност једног места у односу на ближу и даљу околину представља, у мањој или већој мери, непроменљиву датост, која условљава и изњедрава готово сталне типове станишта и привреде на њему, у готово свим историјским епохама и периодима. Сигурно је да питома и блага места не могу пружити уточиште бежећим, у истој мери као што сурова и пуста места не могу послужити за летњиковце или владарске палате. Та географска сталност и законитост од Бога је унапред припремљена и приправљена датост која треба да један положај издвоји, издигне и обележи из његовог окружења, да му припреми плодно тле за његову особеност. Таква места служе као стална сабирна места, жиже и огњишта, средишне тачке за седишта и средишта, окупљања, зборове и саборе. Превлака је, неоспорно, управо једно такво место. Када се стане у средиште разрушеног, некада саборног епископског храма Св. Архангела Михаила и из њега погледом опише круг, почевши од рта Врмца на северу, преко падина Ловћена и Грбаљског залеђа на истоку, Кртола и Луштице на југу и на западу жупе Драчевице, уочава се природно обликован обод, амфитеатар брда и гора, кружни венац који обухвата, заокружује и ограђује басен залива, претварајући га у језеро, у чијем је средишту, као његов центар, упоришна тачка и стожер — Превлака. Сви пречници тог круга секу се на њој, са којегод тачке обода посматрано, она је жижа у којој се сабирају погледи. Као што се све воде киша и потока стачу са околних брегова и уливају у горско језеро, исто тако, са било ког места Превлачког метоха да се крене, природни путеви водом и копном воде и доводе на њу. Осим тога, тако усидрена на истоку изнад себе, тачно у оси њеног храма, она је за прамац и јарбол њене лађе спасења добила Ловћен. Када зора — као што Богородица рађа Христа — изњедрава сунце, светлост са врхова Ловћена обасјава олтар храма и служи као пут и траг светлости, источник и светионик. Надморски ниска, Превлака је духовно ловћенски висока; Ловћен је њена крма, путоказ, крајњи циљ и гора њеног преображења, изласка и напуштања овог привременог света. Тако постављен он Превлаци служи за њено лакше преношење, превлачење и пресељење у надумни и повишенебесни свет.За овакав положај Превлаке, судећи по археолошким налазима, знало се још у каменом добу праисторије, у време хеленизма и античког Рима, у доба раног средњег века, и, наравно, у време Св. Саве. Оно што су векови и епохе проверавали, доказали и утврдили, Св. Сава је имао само да потврди. Постављајући епископски трон Зетске епископије на њеном узвишењу, он је ставио тачку на њену привремену историју и одшкринуо врата њене вечности, дао јој венац и круну и одредио је да буде оно што је она једино и могла бити — седиште и средиште, седиште Зетског епископа, касније Митрополита, данас Митрополита Црногорско-приморског, и средиште збора и сабора, не само метохије Превлачког манастира, већ и православне Боке, Српског Приморја, читаве Зетске епископије. Како је епископски трон, уствари, Христов трон, то је Св. Сава подизањем храма и епископије на Превлаци, објавио њену, од Бога спреману, наговештавану и најављивану христоцентричност. У срцу Превлаке почео је да живи и куца Христос и да сабира и окупља око себе све Своје. Оно што је Бог започео стварањем природе и географије, то је Св. Сава довршио освећивањем и охристовљавањем Превлаке.“
(наставиће се)
