Пише :Дејан Бешовић

Михољска Превлака је именована по манастиру светог архангела Михаила, до скоро  у рушевинама, који је свети Сава Немањић 1219. установио као сједиште Зетске епископије.Какав је био првобитни изглед манастира, још увијек није установљено. Неки до данас сачувани украси могу припадати храму тог времена. Примјерци од бијелог мермера обиљежени су грчким словима. Међутим, ова стара светиња обнављана је више пута, па камени украси, према мишљењу археолога, могу потицати и из неког од сусједних храмова који су раније запустјели. Прву велику обнову, колико је познато, манастир је доживио у првој трећини деветог вијека. To је било вријеме кад су у Боки изграђене многе цркве. Велика изградња цркава услиједила је послије франачких освајања византијских области у Далмацији и Истри, које су већ одавно били населили Срби. На те територије Франци су населили Гудушчане, Хрвате и Лицике. To је принудило Византију да учврсти свој положај у Боки и да се тако супротстави ширењу Франачке цркве.Манастир светог архангела поново је страдао средином деветог вијека, у нападу Сарацена (Арапа) из Барија, који су опустошили Боку. У византијској офанзиви Арапи су одбијени, a ослобођен је и Бари. У борби за Бари учествовала је и српска флота. Због тешких посљедица арапског напада није било услова да се манастир обнови, као ни друга мјеста у Боки. Не зна се тачно кад је манастир поново обновљен, али се то вријеме може лако утврдити на основу чињенице да је овдје свети Сава почетком тринаестог вијека основао једну од првих епископија тада већ самосталне  самосталне Српске цркве. Свети Сава је, пошто је постављен за архиепископа у Никеји 1219, успоставио Архиепископију у Жичи са још десет епископија. Међу њима је, прва по части, била Зетска епископија, са сједиштем у манастиру светог архангела Михаила. Прије тога су свети Сава и Симеон Немања обновили Хиландар на рушевинама манастира из деветог вијека, који су такође срушили Арапи. Он се на особен начин прожимао са манастиром на Превлаци.За вријеме цара Душана Зетска епископија је уздигнута на степен митрополије. Након распада српског царства Котор се својевољно осамосталио, те је прихватио врховну власт Мађарске и Босне, a од године 1420. постао је млетачки град. Власништво над Метохијом постало је главни циљ которских племића. Убрзо започиње отимање манастирских имања. Превлачки манастир и зетски митрополити представљали су највећу препреку остваривању млетачких освајачких намјера. Манастир је страдао 1420. године или након Фирентинске уније, 1439. године. Утицај превлачких монаха на деспота Ђурђа Бранковића у његовом ставу према сабору у Фиренци , као и каснији манастирски отпор у спровођењу уније били су, несумњиво, главни разлози уништења манастира. Послије угушења Грбаљске побуне, 1452. године, Превлака је прешла у руке которске властеле. O овим тешким временима свједочи рушење храма светог архангела Михаила и, касније, подизање мање цркве унутар њега, од које се данас види дио олтарске апсиде. Како предање свједочи, превлачки калуђери су отровани, a живот у манастиру се угасио.

Лазар Томановић о томе пише као о срамотним и грозним средствима римске пропаганде, варварске неправде млетчке владе и мучеништву приморских Срба. „Велики и лијепи манастир са три олтара и великим звоником је сметао католицима. Отровали су велике рибе и донијели монасина на дар. Да би се отклонила сумња, дошао је и један властелин которски са протуотровом, с намјером да се након вечере врати. Али и он се отровао и умро заједно са 72 српска православна калуђера. Након тога се околни народ и даље ту скупљао на велике празнике, али их непријатељи оклеветаше млетачкој влади да се ту скупљају због организовања рушења млетачке власти. Одмах је послана једна галија која је разорила манастир.“

Јохан Георг Кол је записао да су на мјесто православних калуђера доведени католички, у вријеме млетачке власти. Народ то никада није заборавио.“ Када је у новије вријеме ударио гром у манастир и разорио једну кулу и цркву манастирску, при чему је страдало и неколико католичких монаха, житељи око манастира су у томе видјели божију казну за неправду која им је раније била нанесена. Црква тада још није била подигнута.“

О разарању манастира у 15. вијеку је писано и раније. Историје Црне Горе Василија Петровића и Петра Првог Петровића Његоша као и проза Стефана Митрова Љубише, свједоче да су монаси, њих седамдесетак (72), у политичкој завјери потровани и да је млетачка морнарица топовима и минирањем уништила манастир као колијевку православља у Приморју, што је потврђено бројним археолошким истраживањима. Мошти ових 70 михољских мученика су сачуване. Фарлати је писао да су Млечани и католичка црква ту ратовали против православља, па је јасно да није било довољно само потровати монахе, него су и зидине сравњене са земљом. По Милаковићу, то се десило још у вријеме Ивана Црнојевића. Након тровања и рушења манастира, фалсификована је диплома, да би властела которска присвојила Михољски збор, тј. област манастира на Михољској превлаци. На основу те дипломе дужд млетачки Фоскари године  1455. издаје наредбу против шизматика (православних) у дијецези которској у корист которског биксупа, „да се натерају плаћати, који работају баштине и земље црквене, особито ових цркава: Св. Михајила и Св. Марије на Превлаци, Св. Гаврила и Св. Петра у Богдашићима, Св. Александра у Љешковићима, Св. Луке и Св. Николе у Луштици и свију других цркава и црквица, што је митрополит шизматички или славенски под собом држао. Тако је католички бискуп которски постао насљедник имовине православног владике зетског у Боки.“ 

                         ( наставиће се)