Пише: Иван Милошевић
Прошло је 80 година од како су комунисти уз помоћ Енглеза на тацни добили главу генерала Драже Михаиловића. Осам деценија траје грађански рат међу Србима и то без милости. Иако су главни актери тога рата одавно испод земље њихови насљедници се не штеде, бију унапријед изгубљене битке, као да им је посљедња у животу. То посебно важи за дјецу комунизма, али и за добар дио четничког потомства, који се и данас стиде својих предака који су главу дали за краља и отаџбину. У Црној Гори већ 80 година влада тотална авнојевска диктатура ( термин који је употребио један аналитичар из Србије) и без наде да ће ускоро бити окончана. Од историјских уџбеника, преко политичких странака, интелектуалаца и бројних НВО, па све до обичних људи, његује се комунистичка историја и традиција. Обиљежавају се и даље разни комунистички датуми и стварне и виртуалне погибије, порази, али и побједе партизана и на њима се идеолошки насљедници комунизма куну да са Титовог пута неће скренути, напротив, да ће ићи даље његовим стазама, а непријатељи нека се и даље пазе!
Ваљда није потребно посебно истицати шта се све дешавало око споменика Павла Ђуришића, а његова судбина и даље је неизвјесна и након скоро пола године потрага за спомеником и даље траје. И неће стати док се глава не смакне једном споменику, ваљда ће она бити довољна да прекине осамдесетогодишњи грађански рат! А можда и неће?
У Црној Гори нема емисија или разговора на ову тему, а сваки, па и симболични, став да све није било као што је Тито рекао, проглашава се актом тероризма и чином вељесрпске окупације. Не памтим када је посљедњи пут неко јавно одбранио не само војводу Павла Ђуришића, него и остале четничке команданте у Црној Гори попут Ђорђија Лашића, Баја Станишића, Јакова Јововића… Већ 80 година они су без пресуде осуђени као ратни злочинци, кољачи и злотвори и тако се већина јавности и простог свијета односи према њима. Чак и добар дио оних чији су преци изгубили главу у црногорском збјегу у Словенији, не можете скренути са Титовог пута и они су спремнији да и даље своје претке сматрају издајницима, а Тита за највећег сина наших и туђинских народа. У том погледу у Црној Гори не влада нормална атмосфера, напротив, свако ко скрене са Титовог пута ризикује да буде изложен медијском линчу, али и кривичном гоњењу!
Истина, има и оних који и даље истрајавају на истини и ревизији комунистичке историје и барем у својим кућама његују сјећање на Дражу, Павла, Ђорђија и Баја, али све је то сведено на личну борбу и лични, интиман однос према четницима и грађанском рату у Црној Гори. Они су већином сами, без јавне подршке, без средстава и без икакве подршке људи који данас одлучују о судбини Црне Горе. У буквалном смислу ради се о посљедњим Дражиним Мохиканцима, а пошто је већина њих у поодмаклим годинама, велико је питање да ли ће неко након њих наставити ту борбу за ревизију и престанак крвавог грађанског рата у Црној Гори! Понекад се учини да је тешко дати одговор зашто је тако, али понекад се одговор чини и лаким. Недавно сам читао уџбеник историје за девети разред основне школе који је у Црној Гори у настави још од 2002. године и у њему јасно пише да у Црној Гори током Другог свјетског рата није било издајника, осим четника и да су они криви за бројне злочине над недужним цивилима. Помињу се, истина, и подаци о муслиманским и другим сарадницима окупатора, али нагласак је на четницима и њиховој наводној издаји. И тај уџбеник је и даље у употреби и иако је једна тоталитарна и ултракомунистичка странка попут ДПС-а пала са власти прије шест година нико тај уџбеник не да није ревидирао, него га није ни поменуо. А каквог је он идеолошког карактера довољно говори да је један од његових аутора и Радоје Пајовић, освједочени историчар комунистичке провинијенције! И онда се чудим зашгто је у Црној Гори грађански рат и даље у току?!
Ипак, неким чудним путевима, Дража и Павле и њихова војска, сами се штите од заборава. И даље се широм српских земаља чују и пјевају четничке пјесме, помињу се и стидљиво откривају предности монархије и западне демократије у облику каквим су их заговарали у Краљевини Југославији. И док се у том погледу нешто мијења у Србији, посебно у Српској, Црна Гора је закључана са седам брава и комунистичких катанаца!
И уочи дана када су Енглези испоручили Дражу комунистима и дали им прилику да се иживљавају над једним српским војником и родољубом, питам се има ли више уопште смисла у Црној Гори борити се против титоистичких стереотипа у свим областима, од вртића и школа, до политике и науке. И разум каже да нема и да су све то унапријед изгубљене битке, али лични духовни и емотивни осјећај правде не пристаје на предају и даље се бори са Брозовим вјетрењачама и насљедницима. И на дуже стазе тај унутрашњи доживаљај правде и побједа истине над комунистичким преварама извојеваће побједу. Наравно, уз подршку цркве и њених духовника који и данас лијече братоубилачке ране и покушавају да их зацијеле!
Црна Гора јесте посљедњи бастион комунизма, али као сваки бастион и овај наш домаћи једном мора пасти. За сада не видим пукотине у његовим темељима, али мора да не видим добро, а можда су ме стигле године и разбијене илузије, јер ипак пукотина мора бити. И док оне не дођу на видјело, не преостаје ми ништа друго него да све који ово прочитају позовем да се данас или сјутра помоле за Дражу и његове војника, али и за своје претке који су главу дали за краља и отацбину! Својим борбом заслужили су да не буду заборављени!
