Пише: Иван Милошевић
Брате Павле, жестоко си се замјерио скоро свима у Црној Гори. Заправо, умјесто тебе, замјерио се твој споменик! Покренуо је лавину комунистичких војника свих веза и профила, а то у Црној Гори значи да си из темеља затресао државу и њено идеолошко царство. У њему нема мјеста за тебе, брате Павле, па када неко жели да нешто каже о теби, подигне се невиђена хајка. Лармају комунисти свих боја, равноправно распоређени на свим државним и недржавним положајима. У министарствима чим се помене твој споменик, хватају се за главу и пију бенседине, док у недржавним, односно невладином, организацијама, настаје права пометња. Не могу сви да стигну да пљуну на твој споменик -толики је ред за чекање!
Брате Павле, да је правде, у Црној Гори би се забранило не само твоје име, него и слика или нека друга твоја прилика. Да се питају твоји непријатељи, којих је у Црној Гори ко на гори листа, и црногорска латиница би остала без два слова, посебно овог „П“. Када би га избрисали, лако би слично учинили и са твојим презименом, па да те више нико, па и ко хоће, не може да помене. Брате Павле, добро си се послије смрти замјерио пређашњим и садашњим комунистичким генерацијама, па пристају на све само да те избришу из књига рођених и мртвих и да те сурвају у неке клисуре историјског бездана и заборава. Нијесу те вољели комунисти ни за живота, али и ови који те памте само мртвог, ништа мање нијсу бијесни на тебе. Да се неким чудом у ово вријеме повратиш са онога свијета, осјетио би на својој кожи добро познати комунистички бијес. Можда би овај данашњи био чак и жешћи од онога за вријеме рата. Тада се прикупљао неких три или четири године, али овај данашњи се таложи скоро већ 80 година, па када он пукне, тешко се спашавају и живи и мртви!
Читам да се ових дана умножава нова књига о теби, брате Павле. Написао ју је један комунистилки историчар и иако старих издања има у довољном броју, штампа се ново. Да се још једном понови, сада у новом и окићеном издању, да си брате био издајник над издајницима и кољач над кољачима. Наравно, нико на планети није сарађивао са окупатором као ти, сви остали су мале маце према теби, јер не може свако бити као ти. Када ти издаш, тврде комунисти, више нико не може да изда попут тебе. Твоју издају комунисти памте као да је једина у историји планете, а и шире, наше Галаксије, а богами и осталог Универзума. И све то тамо пише, само да се ови комунисти подсјете, да нешто не забораве, па да случајно не кажу нешто о теби што тамо не пише. Иако ми се чини да је историја подложна преиспитивању и да свака генерација то ради са својом прошлошћу, у Црној Гори тај филм није на репертоару. Код нас се још увијек и пуних 80 и кусур година још увијек приказују исти партизански филмови и пита се иста комунистичка историја и по томе нам нема равних на свијету.
Такво ти је вријеме стало, брате Павле, и у Црној Гори по питању издајника и слободара и ништа се није промијенило пуних 80 година. Нема ту промјене или неке измјене, све је закључано, а кључеви су бачени негдје у нека непозната мора и океане, и нема тога делфина или морског пса, који ће их наћи и избацити на обалу. Све је, брате Павле, поводом тебе, овдје закључано, печатирано, закаламљено, зашрафљено и бетонирано и нема тога Бога који ће све то отпечатити и одшрафити. Уколико неко и покуша, треба добро да се чува! Разне опасности пријете му са свих страна и од њих нема спаса!
Брате Павле, у једној емисији на једној ТВ, паде ми на памет да твој споменик предложим као лидера црногорске опозиције. Некако ми је та идеја у том моменту гостовања, била симпатична, а и након два дана чини ми се да није лоша и бесмислена. Нико овдје не стријепи толико од нечега колико од твог споменика и Бога моли да га негдје случајно не сретне и упозна. Платили би златом, кадифом и осталом свилом, само да тај сусрет избјегну и да о томе никада више не размишљају и сањају. Пристали би на било какву опозицију, па да буде са дна каце, без смисла, облика и садржаја, само да се твој споменик више не појављује у јавности. Од њега им се тресу гаће, улази у њих неку чудан ђавољи дух, плућа им разапиње и не да им да дишу. И када попију кафу као да је нијесу попили, а и када попију лексилијум као да га нијесу попили. Док си рекао кекс, брате Павле, твој споменик сруши сваку њихову одбрану и захвати их паника, знојење, презнојавање и вртење у мјесту. Не знају ни гдје ће ни шта ће са собом, када помисле на твој споменик изгубе се као да су у најпустијем острву у свемиру и обузме их неки очај. Плакали би и чупали косу, све и све, само да се твој споменик случајно не ушета у неку државну или недржавну установу и тамо заузме мјесто директора или његовог помоћника!
И када се толико боје и скачу из ципела када се помене твој споменик, шта друго него твоју бисту именовти за лидера опозиције. Који би то параментарни избори били, сви они на једној страни, а ти на другој, сам са својим спомеником. И ко зна, можда би у тако некој јасној ситуацији можда и Бог умијешао прсте и донио твом споменику изборну побједу. Можда би и Бог неким чудом твој споменик завладичио у предсједничкој фотељи, али би исти дан био у страшној невољи. Не би имао са киме да влада, јер би сви становници, добра већина њих, ове задње комунистичке оазе у свијету побјегли главом без обзира преко границе. А теби је, брате Павлле, баш небо граница, па ти није до тога да твој споменик буде лидер опозиције! Али, ето ја нешто рекох, па не замјери!
Тако ти је то, брате Павле, мирно почивај у својој смрти, а ми се већ никако нећемо снаћи!
