Пише :Дејан Бешовић
–Јован Ђуров Вучуровић 1921. године Да Јово није одлучио да се одсели из Кривошија у Калифорнију, прича о породици Вуковић, клану легендарних аутомобилских тркача, вјероватно не би ни постојала! Имајући то у виду, чињеница да је Јован, по занимању столар, одлучио да емигрира у САД, дала је основ за невјероватну причу.
Чим је стигао на тло обећане земље, Јован је американизовао име – постао је Џон Вуковић, да би људи у његовој новој постојбини могли лакше да га ословљавају. Џон је имао осморо дјеце. Једно од њих био је дјечак који је добио име Вилијам, а унутар породице су га звали Васо. Историја га памти по надимку Бил. Постао је легенда ауто-мото спорта у САД.Трка Индијанаполис 500 била је дио Свјетског шампионата возача, такмичења које је касније постало оно што је Формула 1 данас, од 1950. до 1960. године. Због тога су и возачи који су се такмичили на „Инди-кару“ били у званичном пласману тог надметања. Статистика каже да је Бил Вуковић укупно возио пет трка у Формули 1, да је остварио једну пол-позицију, побиједио на двије трке и био на побједничком подијуму два пута.Није му се остварио сан – да три пута заредом освоји Инди-кар. Бил је први пут побиједио на трци Индијанаполис 500 давне 1953. године. И сљедеће године је био најбољи у тој најзахтјевнијој трци у историји аутомобилизма. Последњи пут је на ту стазу изашао 1955. године. Тај 30. мај и та 17. секунда 57. круга остаће заувијек забиљежени црним словима у историји трка и аутомобилизма. Послије великог ланчаног судара, Вуковић је погинуо на стази! Имао је само 36 година. Зла коб је хтјела да и његов унук Бил Трећи изгуби живот на истом мјесту 1988. године.Бил Вуковић је имао четири надимка током година проведених у тркама на стазама широм САД-а. Најпознатији је – Вуки. Логичан ако се зна колико је Американцима тешко да изговарају презимена са наших простора.
Други је био Луди Рус. То је само доказ како људи у Калифорнији у то вријеме нису могли да направе разлику између Србије и Русије . Трећи, који је највише волио, био је Ћутљиви Србин.
Иако је био експлозиван, па чак и неуравнотежен док је био за воланом, Бил је ван стазе био тип који није много говорио. Четврти је и најмање познат, а гласио је Флеш из Фресна.Легенда о Билу Вуковићу наставила је живјети. И син и унук добили су награду Rookie of the Year након својих првих наступа на Индију. Бил Вуковић Трећи је легенди, нажалост, придонио и раном смрћу, на стази Бакерсфилд 1990. године. Мада су обојица били јако добри, нису успјели надмашити оца, односно дједа.
Године 2004. је изашла и књига Боба Гејтса „Vukovich — An Inspiring Story of American Achievement“, једна од најбољих биографија неког возача трка.
У међувремену, Вукијев рекорд још стоји. Како се Инди 500 тих година бодовао и за Свјетско првенство Формуле 1, води се као побједник двије трке, уз једну пол позицију и три најбржа круга трке, у само пет наступа. Уз то, водио је у невјероватних 71,7 % свих кругова у којима је наступио, што је најбољи резултат у историји како Индија тако и Формуле 1.
А сан који му је узео живот још је увијек недосањан. Унсер и Кастроневес у међувремену су се уписали на листу људи који су успјели побиједити двапут заредом, али нико није успио отпити побједнички гутљај млијека и трећу годину за редом.Споменик овога знаменитог Кривошијског спортисте налази се у више градова САД-а .
–Светозар Милетић рођен је у Мошорину , 22. фебруар 1826.године . као најстарији од седморо деце, у сиромашној породици. Отац Симеон – Симо, чизмар, поријекло води од Милете Завишића из Костајнице, а мајка Теодосија Тода Тодора, рођена Рајић, потиче из Баваништа. Његов дјед Аврам дошао је из Кривошија у Костајницу Бивши српски четовођа на турској граници, Милета Завишић се много замјерио Турцима. Годинама је његова чета упадала на турску територију, гдје је нападала и пљачкала Турке. Зато се под старе дане са породицом склонио далеко од границе, у Бачку. Населио се у место Милетић Рац-Милетић, да заметне траг пред Турцима, који су му главу тражили. Узели су касније Завишићи по свом домаћину „Милети„, ново презиме Милетић. Милетин син Сима и унук Аврам су се бавили трговином; први у Каћу а други у Мошорину. Аврама биљежимо и као виловачког учитељ 1785. године. Аврамов син Симо бавио се чизмарским занатом који је изучио у Новом Саду, код чувених Бошњаковића. Послије вандровања скрасио се у Мошорину гдје је засновао породицу. У браку са Тодом Банаћанком изродили су седморо дјеце, од које је најстарије дијете добило име Аврам, али је оно одмах промијењено у Светозар.Основну школу похађао је у родном месту и био „први ђак“. Образовање је наставио у батаљонском средишту у Тителу, у њемачкој школи. Отац га је одвео у Нови Сад да га упише на неки занат, али када су свратили код познаника земљака, десио се преокрет. Адвокат Арон Малетин када је видео школско сведочанство са одличним успехом из 17 предмета, убиједио је Симу да одустане од плана. Уместо на занат, сина уписује у Српску православну велику гимназију у Новом Саду. У споменици њеној је остало забиљежено да је Светозар „најбољи ђак кога је гимназија икада имала“ –Јован Хаџић. Материјално су га током школовања помагали богати, угледни и племенити Срби. На молбу Милоша Светића, примао је 100 форинти годишње припомоћи од тадашњег вршачког владике Јосифа Рајачића.
По положеној матури, уписује се, 1844. године на Евангелистички лицеј у Пожуну -Братислава, гдје се укључује у рад српске ђачке дружине, која је тада бројала 40 чланова и која дјелује под утицајем свесловенских идеја. Они издају часопис Српски соко, у коме Милетић објављује своје прве књижевне и политичке текстове. Занесен панславизмом под утицајем Људевита Штура, свом имену додаје име Свеслав.
По окончању школовања, прелази на студије у Пешту, 1848. године, гдје га затиче почетак бурних догађаја – грађанских револуција које су те и наредне године потресле Европу. Његове колеге га оптужују да је велеиздајник који жели да доведе Русе у Угарску, а како се тих дана Србима не гарантује безбједност у Пешти и Будиму, Милетић се враћа у Шајкашку. Уз пут у сваком мјесту удара у сва црквена звона, и шири револуционарно расположење међу Србима.Одмах по доласку одлази у Чуруг и Надаљ, гдје агитује против одласка Срба-Шајкаша на фронт у Италију. Народ га штити од хапшења, а он преко Сремских Карловаца одлази у Београд, гдје покушава да утиче на српску владу да крене у рат против Турака, те да тако започне опште српски устанак на Балкану. Српска влада, међутим, на ово није могла да пристане.Милетић се враћа у Сремске Карловце гдје присуствује Мајској скупштини на којој је проглашена Српска Војводина, изабран српски војвода Стеван Шупљикац и извикан патријарх. Постаје члан Главног одбора, али га патријарх Јосиф Рајачић шаље у Загреб, да заједно са Јованом Суботићем агитује код Хрвата за ствар Српске Војводине, желећи да га склони из центра збивања, због његовог радикалног националног става. Двомјесечни боравак није наишао на разумијевање и подршку Хрвата, а Милетић се враћа у Војводину. Потпуно разочаран, одлази у Мошорин и више се не укључује активно у политичка збивања.
Године 1849, одлази да настави студије, али у Беч, гдје успијева да остане захваљујући више него издашној стипендији кнеза Михаила Обреновића. Студије окончава 1854. године када постаје доктор правних наука . Потом једно вријеме ради као судски пристав у Лугошу. Враћа се 1856. у Бачку, гдје је положио 24. јануара 1856. године адвокатски испит у Новом Саду и ту 1856-1857. године отворио адвокатску канцеларију у Дунавској улици. Ускоро заснива и породицу, а са адвокатуром завршава 1866. године.Био је српски адвокат и политичар. Милетић је био градоначелник Новог Сада и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустроугарској друге половине 19. вијека. Био је предсједник Дружине за уједињење и ослобођење Србије са сједиштем на Цетињу.
Милетић је био посланик и на угарском и на хрватском сабору, један је од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске – прве свесрпске политичке организације, а касније ће се ангажовати и на оснивању Дружине за ослобођење и уједињење српско. Од маја 1867. поново је на челу новосадског Магистрата, а тада су му најближи сарадници Лаза Костић и Коста Трифковић. Милетић је од 1868 .године поново у борби са угарским властима. У вријеме овог мандата, његовом заслугом, боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада, а како је наставио са напорима да Градску кућу подигне у српском крају и постао озбиљна сметња властима, суспендован је после годину дана, а убрзо и ухапшен и на једном монтираном процесу осуђен на годину дана затвора. Биран је неколико пута за народног посланика у Угарском сабору: 1865 (заступао Бечејски срез), 1869, 1872, 1875. (трипут Башаидски срез) и 1881. године (заступао Шајкашку). Био је активан и то дуже вријеме у сазивима Српског црквено-народног сабора у Карловцима: 1864. (заступао Кулпин), 1868. (Нови Сад), 1869. (Бечеј и Оточац), 1872. (Нови Сад), 1875. (Шајкашка) и 1881. године (Нови Сад).
Први пут је Милетић био затворен 1870/1871. године, пуних годину дана; од октобра до октобра. По повратку из вацке тамнице дочекан је врло свечано у свим српским срединама, а говор на дочеку је одржала Софија Пасковић. Али док је био у затвору, српска политичка сцена почиње да се раслојава. Говорено му је да ће остати сам, ако не направи неки компромис, а он је одговарао: „Сам сам и почео“. Софија Пасковић биљежи: Популарност му је на врхунцу у време када је изашао из затвора и где год се појави приређују му се велике манифестације, што доводи до очаја угарску владу. Сви српски погледи били су уперени ка њему, а Змај је говорио: „Диж`те децу из колевке да запамте његов лик!“Своју активност проширује и на друге крајеве где живе Срби, нарочито у време устанка у Херцеговини. Овај пут, угарска влада је решила да му трајно стане на пут.
Али већ од другог пострадања 1876. године, било је другачије. Осуђен је 1878. године на пет година робије. Према свједочанству Милетићеве кћери које је записао Јован Јовановић Змај, државни тужилас у процесу био је Васа Поповић, судио му је судија Јерковић а ухапсио га је шеф полиције Маша Манојловић.“ Чамио је неколико година у тамници, док није пуштен на слободу 15. новембра 1879. Српски црквено-народни сабор тражио је да буде Милетић ослобођен. Овог пута српски вођа је по изласку био сломљен.
Јован Јовановић Змај биљежи :
Дана 5. јула 1876. године ухапшен је у свом стану у Новом Саду, а потом, у још једном монтираном процесу, осуђен на 6 година робије. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напустили, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева. Изашао је из Вацке тамнице „осамљен и болестан”. Боловао је од 1879. године па до повратка из Будимпеште 1890. године — као опорављен. Први пут је то било 1882. па опет 1884. године, са све озбиљнијим поремећајима. По изласку из затвора, неко време је изгледало да му се стање поправило, али болест се затим вратила 1892. године у још жешћем облику. До краја живота се није опоравио и више се није укључивао у политички живот.“ Лазар Томановић је записао да је Милетић био мученик српског народа, да је због тамновања нарушио своје телесно (ишијас) и духовно здравље и да свакодневно пропада. При изласку из затвора, са 54 године, изгледао је као старац од 70 година.“ Томановић је жалио што није могао да га посјети у Бечком предграђу, гдје се лијечио 1883. године, приликом ископавања костију Бранка Радичевића.Преселио се 1896. године код сина, Славка Милетића „практичног” љекара у Вршцу, гдје је мирно провео последње године живота.Умро је у Вршцу, 4. фебруара 1901. године у 75. години живота, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.Светозар је био ожењен Анком рођеном Милутиновић † 1925, а имали су у браку двоје дјеце: сина др Славка Милетића љекара у Вршцу, министра народног здравља у више влада 1920–27, и кћерку Милицу Томић, удату за политичара и новинара Јашу Томића, у Новом Саду.
(наставиће се)
