На Цетиње сам дошао као тинејџер 1995. године. О том граду нисам знао готово ништа, осим да у њему постоји фабрика фрижидера „Обод“. Касније, кад сам га упознао, заволио сам га. Заволио сам Цетиње као град који је музеј на отвореном, као историју која дише кроз улице, фасаде и храмове. Али бићу искрен, људе који тамо живе нисам заволио, част изузецима.
На Цетиње сам дошао да учим Богословију. Кренуо сам пун снова, замишљајући школу у којој је све на једном мјесту, топлу зграду и уређен дом, као у Бањалуци. Реалност ме је дочекала потпуно другачија. Сем воље и благослова митрополита Амфилохија да оживи најстарију школу у Црној Гори и обнови живот око Цетињског манастира, готово ништа није било како треба.
Већ првих дана упознали смо највећег цетињског непријатеља, кишу. Падала је данима и недјељама, као да никада неће стати. Наше ципеле су биле више мокре него суве, а чарапе смо сушили крај пећи као војници у рововима.
Учионице су биле на једном крају града, трпезарија на другом, богослужења код Манастира, а интернат на четвртом мјесту. Сваког дана смо препјешачили Цетиње од истока до запада и од сјевера до југа. То нам је постала свакодневица.
Живот је текао у строгом ритму: рано устајање, хигијена, богослужење, доручак, часови, ручак, мало слободног времена, занимања, вечерња служба, па поново пут кроз кишу до интерната и повечерје. На ту рутину смо се навикли брзо. На глад никад у потпуности.
Често смо у трпезарији сањарили о кући. Један друг је уздисао за Биг Меком из Мекдоналдса, описујући како је мекан и сочан. Други је причао о пекарској векни и борби за окрајак. Трећи је помињао мајчину погачу и говорио како је сваки залогај исти, ма гдје загризеш.
Кад је дошао пост, мислили смо да га нико од нас неће издржати. Тада сам први пут чуо за укљеве, суву рибу коју су неки називали специјалитетом. Гледао сам је у тањиру и мислио какав је то ресторан гдје је ово деликатес. Убрзо су дошле и маслине. Данима сам их гледао и неколико пута покушавао да их једем, али није ишло. Друг који је сједио поред мене никад се на њих није навикао, па ми је годинама давао свој дио.
Али глад је била лакша од понижења.
Убрзо су нам рекли да се чувамо Цетињана. Нису били благонаклони према нама богословима. У почетку нисам разумио зашто и шта смо им згријешили, а онда смо схватили да сметамо онима који су хтјели своју „цркву“, без вјере и крста. Старије колеге су нам показивале којим улицама да пролазимо. Често се дешавало да на путу до интерната беспослени људи шаљу малу дјецу да нас шамарају. Та рука није болила по образу, него по срцу. Трпјели смо, знајући да би свака реакција изазвала скандал.
„Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу.“
Тада смо први пут стварно разумјели те ријечи.
Дани су пролазили споро, мјесеци су се вукли, а распуст смо чекали као спасење. Али би брзо прошао и ми бисмо се као мрави поново враћали својој свакодневици. С временом смо јачали и учили да трпимо. Примјер су нам били наши професори, тихи и чврсти људи. Богослужења су нам била највећа утјеха, нарочито у Часном посту, дуга и исцјељујућа.
Славе Богословије су биле празник душе. Литије, бденија, свечане литургије и академије, уз присуство епископа и професора. Једна таква слава ме је научила да једем овчији лој. Печење се брзо разграби, а остане само лој. Дуго сам га гледао са гађењем док ме један млађи колега није наговорио да пробам. Од тада га никад не заобилазим. И данас ме његов укус врати у те богословске дане.
Посебна радост била су путовања у манастире: Пипере, Ждребаоник, Косијерево, Подлалинско, Дугу, Острог, Подмаине, Савину и многе друге. Тамо смо учили смирење и благодарност, упознавали скромну и духовно богату братију са којом смо остали пријатељи до данас. Никада нећу заборавити оца Драгана Станишића, храброг и тихог свештеника. Са њим смо ишли на парохију и гледали борбе за храмове, полицијска испитивања и понижења. Често сам се питао зашто све то трпи, а касније сам разумио да је то крст службе.
Тако су, између кише и радости, глади и духовне снаге, прошле наше цетињске године. Данас се том граду враћам са тихом благодарношћу. И да морам све поново, прихватио бих без размишљања, јер нас Цетиње није мазило, него ковало.
Научило нас је да трпимо, да се молимо, да останемо људи кад је најтеже.
„Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.“
И ако ме неко пита шта ми је Цетиње дало, кажем да ми није дало лак живот, нити сит стомак, нити суве ципеле, али ми је дало нешто много веће, темеље за све што сам касније постао.
(Аутор је угледни прота, ученик IV генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (1995-2000))
