Аутор: Тихомир Бурзановић

Идеја да Подгорици у рјешавању црквеног питања могу „помоћи“ Сарајево, Приштина или Загреб изгледа као политичка фантазија, а у пракси би била рецепт за нову регионалну нестабилност. Црквено питање у Црној Гори није извозни производ, нити предмет дипломатије сусједних држава – и сваки покушај спољне интервенције водио би ка дубљој поларизацији и већој напетости.

Црна Гора је у посљедњих петнаест година претворена у лабораторију идентитетских експеримената, гд‌је се вјерска питања користе као продужена рука дневне политике. У том простору, повремено се појављују идеје да би Сарајево, Приштина или Загреб могли „помоћи“ Подгорици у рјешавању вјерско-црквених односа. Међутим, таква идеја није само политички наивна – она је опасна, погрешна и дубоко дестабилизујућа.

Сарајево – симбол сложености, а не рјешења

Босна и Херцеговина, упркос богатој традицији мултиконфесионалности, нема јединствену државну политику ни о властитим вјерским питањима. Како би онда могла бити тутор Црној Гори? Сарајево нема правни, дипломатски ни идентитетски капацитет да улази у православно-црквене односе у сусједној држави. Његова „помоћ“ би се свела на политичке поруке, које би Подгорица више доживјела као притисак, него као подршку.

Приштина – политичка експлозија, а не медијатор

Довођење Приштине у дискусију о црквеном питању у Црној Гори представљало би политичку детонацију. Приштина има отворене и неријешене односе са СПЦ на сопственој територији, па би њен покушај да посредује у туђим црквеним питањима д‌јеловао као иронија, ако не и провокација. Улазак Приштине у црногорске црквене односе дао би вјетар у леђа екстремним структурама на свим странама, док би реално рјешење постало недостижно.

Загреб – европски саговорник, али не и црквени тутор

 Хрватска, иако стабилна држава и чланица ЕУ, не улази у православна питања ни у сопственим оквирима, а камоли у Црној Гори. Загреб веома добро зна колико су вјерска питања осјетљива и колико би таква интервенција погоршала односе и у регији и унутар ЕУ. Хрватска може бити европски партнер Црној Гори, али не и неко ко рјешава питање СПЦ или односе унутар православног свијета.

Зашто би учешће ових држава само компликовало ситуацију?

 Зато што црквено питање у Црној Гори није правно-техничко, него дубоко идентитетско и политичко. Њиме се баве генерације, владе и покрети, свако према властитим интересима. Уплитање других држава:повећава сумњу о скривеним агендама,подиже тензије у јавности,даје аргументе екстремним групама,удаљава суштински дијалог између државе и СПЦ.

То је рецепт за хаос, не за стабилност.

Једино рјешење – у Црној Гори, не изван ње

Рјешење може настати само у троуглу:држава – СПЦ – црногорско друштво. Уз:поштовање међународних стандарда,јасно правно регулисање имовине и статуса,смиривање идентитетских тензија,деполитизацију цркве и вјерских питања.Све остало је импровизација која служи само дневнополитичким интересима.

Решења тражити у дијалогу

 Црна Гора не треба туторе, нити јој требају регионални посредници. Црквено питање у Црној Гори се не може рјешавати у Сарајеву, Приштини или Загребу – већ искључиво у Подгорици, Цетињу и Никшићу. Покушај регионалног мијешања у ову тему био би позив нестабилности, а не пут ка рјешењу.

Ако Црна Гора жели стабилност, онда рјешења мора градити у дијалогу са сопственим институцијама и сопственим народом – а не тражити арбитре тамо гд‌је их нема.