Пише :Дејан Бешовић
У прољеће 1391. године Турци су поново и коначно освојили Солун, а двије године касније покорили су Трновску Бугарску. Побједом код Никопоља 1396. године, када су срушили и Видинску
Бугарску, стекли су могућност за лакши продор у Влашку. Упоредо са
овим крупним освајачким успјесима на Балкану, Турци су организовали власт на запосједнутим територијама претварајући их у своје административе јединице — санџаке, на челу са санџакбеговима.
Када су Турци запосјели Скопље, поставили су своју посаду у
утврђење и довели колонисте у подграђе и претворили га у средиште турског крајишта. И како је то констатовао још Констанрин Јиричек, „овај
стари град и престоница цара Душана, који је још пре две генерације био полазна тачка за српска освајања према југу, постао је тада главно упориште османлијских напредовања према северу“.Први крајишки војвода у Скопљу био је Саруханли паша Јигит-бег (1392–1414), у српским и дубровачким изворима називан Пашаит. Њега је наслиједио
његов либертин Исхак-бег (1414–1439), ,,оснивач знаменитог рода Исхаковића ( негдје у извјесним архивалија наилазимо Исаковић прим.аутора) који су све до средине 16. вимека играли значајну и политичку и културну улогу у нашим земљама. Скопске крајишке војводе
били су султанови заступници према Западу и надзирали су сусједне
хришћанске вазалне владаоце, нешто касније и оне у оквиру босанске
државе.Продор Монгола у Анадолију, турски пораз код Ангоре 1402. године и сукоби синова погинулог султана Бајазита (1403–1413) зауставиће привремено турски притисак на земље Лазаревића и Бранковића, као и упаде у Босну. Али то не значи да су Турци после Ангорске битке
изгубили сваку контролу над облашћу Бранковића и свој утицај на збивања у српској Деспотовини и Босни. Још од времена Вука Бранковића Турци су имали своју посаду у старом утврђењу Звечан на Ибру и утврђењу Јелеч крај Новог Пазара (ондашње насеље Трговиште), a кадију
држе у рударском мјесту Глухавица, такође у близини Новог Пазара. На тај начин они контролишу пут од Новог Пазара према Сјеници, Пријепољу и даље према Босни. Као што је већ речено, Турци су наметнули посебан статус области Бранковића и читавих шездесет година /трајаће својеврсно српско-турско двовлашће у тој области,што је
неповољно дјеловало на привредни живот у њој. Из једног упутства из
1433. године које је Дубровник издао својим посланицима види се да је рудник Брсково у долини ријеке Таре (код данашњег Мојковца) био
запустио, а да је смањен број становника у његовој широј околини ,али то не значи да Брсково није било за Турке привлачно тридесетак година раније, када они устаљују своју власт у области Бранковића. Брсково и средње Потарје имали су за Турке стратегијски значај јер су од Брскова уз Тару водила два важна пута: један преко манастира Мораче
за Оногошт, Требиње, Дубровник и Рисан, а други преко Лијеве Ријеке ,Братоножића
за Подгорицу. Турци већ 1398. године успостављају односе с Дубровником, а Пашаит им гарантује, — као што смо већ истакли, — да могу
слободно слати „своје трговце у Србље на Морачу и Лим да греду“.. /Стабилизовањем стања у Царству 1413. године Турци се све више мијешају у односе унутар босанске краљевине и убрзо ће све њене области доспјети у вазални однос према Турцима, само у различито вријеме и на различит начин. Већ крајем треће деценије 15 .вијека Турци су привремено запосјели неке босанске градове, пре свега Ходидјед
и Врхбосну, али ће то поновити у неколико наврата током четврте и почетком наредне деценије. Преокрет у турској политици према Босни и
области херцега Стефана Вукчића Косаче донијели су крупни догађаји:
пад Цариграда 1453. године и пад Новог Брда 1455. године, најважнијег рударског и економског центра српске Деспотовине. Деспот Ђурађ Бранковић морао се одрећи цијелог јужног дијела Деспотовине (јужно од Западне Мораве), у чијем је саставу била и стара област Бранковића, о
чему је са Турцима закључио и посебан уговор.Још од преласка Османлија преко Дарданела (код Галипоља) на тло
Европе (1354) може се пратити процес оснивања турских санџака.Продором Турака у средишње дјелове Балкана основани су санџаци: Софијски
(послије 1384), Никопољски, Битољски (Монастирски) и Ћустендилски
(послије 1393) и Видински (послије 1396. године). Сви турски санџаци на
Балкану дуго су припадали једној крупној административној јединици
— Румелијском елајету. Њиме је управљао беглер-бег, који је редовно био у рангу паше, па се стога елајет или беглербеглук у нашим крајевима често звао и пашалук. Његово седиште било је прво у Једрену, /потом у Пловдиву (до пада Цариграда 1453. године), а послије поново у
Једрену, да би средином 16 .вијека био пренијет у Софију. Тако су се и
српске земље нашле прво у саставу овог елајета. Тек је послије коначног
освајања Будима 1541. године формиран други такав елајет — Будимски, који је дјелимично обухватао територије јужно од Београда ,Моравску Србију звану Шумадија .
( наставиће се)
