То је и био повод да се наш саговорник у име својих сестара, ћерки тече Милоша Томовића, али и породица других умрлих голооточана, обрати писмом председнику Милатовићу како би се кренуло са „мртве тачке“ и уз помоћ државе пренеле кости мученика и сахраниле у заједничкој костурници. Из кабинета Милатовића су одговорили да председник у оквиру својих надлежности не може преузети на себе реализацију „али свакако би се јавно заложио за тако часну иницијативу, уколико је њена реализација могућа“.
– То би помирило Црну Гору, уверен је Горановић додајући да је његов теча Милош Радов Томовић одведен унепознатом правцу после намештеног сценарија, као председник Општине Крстац у Голији код Никшића, и после тога се никад кући није вратио. Милош је ухапшен 1950. а умро је годину касније. Његов једини грех био је што је одбио да ликвидира Ђока Вишњића, пријатеља њихове породице и комшију, који је обављао функцију председника Општине Никшић. Био је свестан последица, али није поклекнуо.
Прекаљени комунисти, народни хероји, вође партизанског покрета, борци са Неретве, Сутјеске и других стратишта, министри, генерали, команданти, шпански борци, амбасадори, због оданости СССР-у и Стаљину платили су високу цену. Доста их је умрло, било је и оних који су себи пресуђивали јер муке нису могли трпети, али и оних који су након изласка из мучилишта до краја живота остали неми и своје патње однели у гроб.
По злу чувена „Петрова рупа“
НАЈСВИРЕПИЈЕ голооточко мучилште била је по злу чувена „Петрова рупа“. Звали су је и „Манастир“, а званично „Радилиште“ или „Логор 101“. Реч је о бокситној јами дубине осам, а ширине око 20 метара, у коју се улазило степеницама. Око ње је био зид висине три метра. Процењује се да је око 130 особа прошло кроз то мучилише. Прва група инфорбироваца завршила је у „Петровој рупи“ 20.јуна 1950. У њој су били Петар Комненић (рупа по њему понела име), Владо Дапчевић, Саво Станојевић, Божо Љумовић, Ђоко Мирашевић, Вељко Жижић, Радивоје Вукићевић, Бранко Петричевић, Мирко Марковић и Вуко Тмушић. Председник Црне Горе Јаков Милитовић поднео је крајем фебруара ове године парламенту иницијативу за доношење закона о рехабилитацији и обештећењу политиких затвореника Голог отока, Светог Гргура и других затвора, осумњичених за подршку Резолуцији Информбироа из 1948.године. Овим чином, како је рекао, почиње важан процес суочавања с прошлошћу и исправљања историјских неправди.
извор: новости
ПС. Прије годину обратио сам се Јакову Милатовићу захтјевом за пријем како бисмо разговарали о достојном односу Црне Горе према својим прецима које су комунисти током маја 1945. године без суда и на правди Бога ликвидирали у Словенији. Ради се о четничко – народном збјегу на челу са војводом Павлом Ђуришићем који су преко Босне и Хрватске жељели да се докопају савезника и спасу од комунистичке и братске освете. У Словенији постоји више стотина обиљежених гробница и жртава комунистичког терора. Међутим, до дана данашањег од Јакова одговор нијесам добио. Видјећемо како ће проћи потомци Голооточана!
