Пише: Момо Јоксимовић
У Скупштини Црне Горе, на свечаном засједању дјечијег парламента поводом обиљежавања Дана дјетета и бриге о дјетету, догодило се нешто што ће се дуго памтити.
Пред посланицима,представницима Владе и бројних институција устао је један дјечак из Вранеша ,Крсто (Јакшин)Лековић, ученик основне школе из Павиног Поља, предсједавао Скупшином. У једном тренутку ,у том највећем дому црногорске демократије, сви су схватили да гледају малог, а великог човјека.
Крсто је отворио сједницу мудрошћу коју мало који одрасли има. Рекао је између осталог „ да није лако водити ни један разред а камо ли Скупштину Црне Горе“- и тиме је измамио осмијехе и аплаузе свих присутних, од посланика до предсједника парламента. Аплауз није био само подршка него признање: пред њима је стајао јуниор из Вранеша, са ставом и гласом и визијом.
Крсто носи име свога прадједе, широко познатог и поштованог човјека, козбаше, мајстора, говорника, лелекача и народног видара ортопета и зубара, а изнад свега великог човјека-Крста Марковог.
Крсто јуниор је такође и унук знаног и надалеко познатог Тадише-Тала Лековића, чувеног вранешког сератли човјека, српског и црногорског учитеља. Тале је говорили су и говоре помагао свима: и староме и мадоме, и вољноме и невољноме, а труднице су се знале порађати у његово ауто , јер је Тале био и љекар и хитна и бесплатни таксиста. Јер других помагала није било.Тале је задуио сваку вранешку кућу, и у жалости и радости, преко 762 опрошзтајне бесједе је овај вранешки горолом урадио што је за памћење и вјечно сјећање. Само то да је, па много је.
Из таквог коријена, није чудо што је поникао и расте Крсто-дијете које мисли као велики човјек.
Крстов глас говори и име његових вршњака, у име Вранеша, у име Црне Горе и њене будућности.
Крсто је У Скуппштини јасно поручио оно што многи дуго ћуте: да у Црној Гори и у Вранешу морају постојати услови дјеци за живот; да свака кућа мора имати воду и пут ,; да дјеца не смију да расту по блату , да се купају по колибама и шталама у 21 вијеку, зато очекује обећање министра Јоковића и подпредсјеника Скупштине г. Пејовића да испоруче оне базене за воду вранешким домћинкжима који их жељно очекују. А обећали су ? Вранеш им вјерује. Они држе ријеч.
Питао је Крсто као прави представник народа да ли се дјеци може повећати дјечији додатак. И казао да око тога нема погодбе. И рекао је оно што би требало да стоји на вратима сваке институције:
„Село не смије бити заборављено“.
Крсто је предложио да Влада издвоји средства за путеве у Вранешу и не само тамо, за воду и обнови сеоске инфраструктуре, јер је село уништено и занемарено, а без села нема државе, а село је спашавало народ кроз историју, издржало је све ратове па можда и овај како га безумни најављуј. Без села нема будућности. Те ријечи Крсове у парламенту одзвањају Црном Гором, у сваој кући, сваком селу и засеоку, у сваком граду. Те ријечи су стиге до Сиднеја, Чикага, Беча…
Крсто Лековић нас је научио да никада не потцјењујемо дјецу.
Да глас дјетета може бити јачи од хиљаду обећања. Да се прави људи препознају по дјелу , не по годинама.
И зато, порука која остаје иза његовог наступа гласи:
„ Кад дјеца проговоре истину, задужена је и држава да их чује“.
А поука је проста и вјечна :
„Велики људи расту тамо гдје има љубави, части и поштења- а то су темељи сваког Вранешанина, брата Србина и Црногорца, наше државе. Мислите мало и на нас, немојте само на себе. И ми волимо да живимо.
На нама будућност остаје !
