Скуп који ће се дуго памтити организовала су четворица Ђаковичана — Златко Вујовић, Игор Исаиловић, Бојан Зарић и Дарко Глигоријевић. Њихова коректност, скромност и братска слога учинили су да вече протекне у атмосфери достојанственог бола и снажне вере. Било је то више од окупљања – био је то повратак, макар на једну ноћ.

У тренутку када је за говорницу стао Миленко Мишко Јовановић, председник Привременог органа Општине Ђаковица, у сали се могло осетити нешто што није само тишина – него поштовање, оно дубоко, готово молитвено. Његов глас, миран и продоран, раширио се салом као топао ветар са Радоњићког језера.

„Драги суграђани, драги Ђаковичани,“ започео је, „припала ми је, помало незаслужено, пријатна дужност да са вама поделим задовољство због првог окупљања на овом нивоу за последњих двадесет шест година, уз жељу да ово постане лепа традиција, све уз неизбежну поруку и завет ‘Догодине у Ђаковици’, којем циљу, у неким новим околностима, морамо и требамо бити подређени — ако не мислимо да се миримо да наш завичај и наша земља припадну неком другом.“

Тишина и громогласни аплаузи смењивали су се током његовог говора који је изазвао снажне емоције. Подсетио је присутне на дане после 1999, на рушења, на страх, али и на упорност. На порушена гробља која се једва једном годишње очисте, на разрушене цркве и опустеле куће. „То су сведочанства ужаса који траје од јуна те године,“ казао је, „али и сведочанства нашег постојања. Док год има ко да се сети – Ђаковица није мртва.“

Сала је утихнула. Све је било као у цркви, али не у тишини очаја, већ у миру решености. А онда, међу те исте зидове, унео је и зрак наде. Говорио је о мати Јоаникији, настојатељици манастира Успења Пресвете Богородице у Ђаковици, и Драгици Гашић, јединој српској повратници у град. Њихова имена одјекнула су као молитва. „Док су оне тамо,“ рекао је, „и она права – наша Ђаковица је тамо. Њихов живот је последњи пламен који гори на нашем огњишту – и док он гори, неће се угасити ни један други.“

Сетивши се својих суграђана, неправедно заточених Драгана Ристића и Јуска Шујака (у подујевском казамату), Јовановић је додао: „Није Ђаковица само град који чека. Она је град који верује. А вера, браћо и сестре, побеђује све што човек може изгубити.“

Када је завршио онај званичнији део обраћања, осмехнуо се, као да жели да скине тежину са срца свима који су га слушали, и на себи својствен, ђаковички начин, рекао:

„Драги Ђивђани и Гаћоње,“ па додао кроз осмех: „а и ви, херцеговачка браћо и сестре, добро нам дошли!“

Сала је планула од смеха и аплауза. То је био тренутак топлине – тренутак када су се Ђаковичани препознали у свом језику, свом духу, свом хумору који чак и у сузама уме да нађе осмех.

(„Ђивђани“ — староседеоци Ђаковице, потомци древних метохијских породица; „Гаћоње“ — Ђаковичани пореклом из Црне Горе, који су се у више генерација стопили са старим ђаковичким Србима у једну заједничку породицу и судбину.)

У свечаном делу вечери додељене су Велике повеље захвалности заслужнима, људима који својим трудом, доброчинством и љубављу одржавају пламен завичаја. Њима се дугује што Ђаковица и данас живи у дечјим пакетићима, у стипендијама за студенте, у културним манифестацијама и у тишини молитве.

Међу њима, једна повеља припала је професору др Драгану Вукасовићу, аутору песме „Шта је српско то се српски зове“, која је, по Јовановоћу, постала неформална химна Косова и Метохије. Музику за песму компоновао је и извео професор Дејан Анђеловић, својим гласом који је носио снагу Косова и бол Ђаковице.

Када је запевао „Ђаковицо, под Чабратом граде…“, у сали није било ни речи, ни покрета. Само срца која куцају у истом ритму. Сви су у тим стиховима чули нешто своје: Као да су осетили Бели Дрим што се лагано спуста низ поље, ветар што носи прашину с пута ка Лукавцу, јутро над приградском насељу Пискоте, вечерње сунце изнад Брековца. Људи су пустали и сузе, тихо, достојанствено, као што се емоције не могу сакрити кад се види нешто што је било изгубљено, а ипак живо.

Када му је уручена повеља, проф. др Вукасовић се обратио присутнима речима које су одјекивале као завештање:

„Наш народ је народ повратка. Вратили смо се после сваког страдања. Вратићемо се и у Ђаковицу. То није само питање наде – то је питање правде.“

Сала је експлодирала од аплауза. Нико није остао равнодушан.

Песмом и емоцијом вече је настављено уз сјајне момке из „Президент бенда“, који су својим извођењем народних и завичајних песама вратили осмехе на лица и вратили Ђаковицу у свачији глас.

На крају, најављено је оснивање фонда за помоћ најугроженијим Ђаковичанима и тамошњем храђу, као конкретан израз заједништва и вере да ће се повратак једног дана заиста догодити.

Када се вече привело крају, нико није журио. Загрљаји су били дуги, речи тихе. Људи су излазили полако, као да не желе да изађу из сна. И заиста – то није био сан, то је било сећање које је оживело, Ђаковица која је на једну ноћ поново оживела на Дорћолу.

Док су се светла гасила, још се тихо могло чути нечије шапутање:

„Догодине у Ђаковици…“

И тај шапат био је глас свих њених река, свих њених улица, свих њених људи.

Бели Дрим, Крена, Лукавац… све је то синоћ текло кроз Београд.

А Ђаковица – она није изгубљена. Само чека своје људе да јој се врате.

извор: српске новине