Пише :Дејан Бешовић
Сматрамо да се овдје морамо дигресивно осврнути и на војну интеграцију Ровчана у модерну црногорску државу која датира најкасније од јула 1796. године, када су учествовали у бици код Мартинићима са кратким предјеком Ровачком . Петар Први Петровић Његош је на Цетињу примио 25 одабраних Ровчана који су му се заклели на вјерност. Затим им је, потоњи Светац, подијелио титуле и чинове: за сердара је поставио Реџа Д. Булатовића из Церовице, за барјактара Асу Н. Булатовића из Горњих Роваца, а побратимио се са Стеваном Г. Булатовићем из Вељег Дубоког.Ровца су од тада де факто уједињена са модерном Црном Гором. Међутим, историографија рачуна – можда погрешно – да се то догодило тек након битке на Морачи 1820. године, када су се и Морачани ујединили са Црном Гором.Његош је поставио Ненада Коћина Минића за капетана Гарде. Његош је певао хвалоспјеве неким Ровчанима у „Кули Ђуришића“. Барјаци кнеза Данила од Ровца били су Павле В. Минић и Глигорије М. Пижурица, који су погинули 1854. године у Полимљској бици. У биткама 1862. године против Омер-пашиних трупа на Метеризима, погинуо је и ровчански барјактар Зеко Пајов Булатовић, такође барјактар Гарде. Касније је овај „Зеков барјактар“, коришћен за покривање ковчега великог војводе Мирка Петровића Његоша – по његовој жељи!
Главна насеља Роваца налазе се на падинама са лијеве и десне стране реке Мртвице, која протиче кроз Ровац током целог свог тока. Ровачани су груписани у укупно шест села и неколико засеока. Горња Ровца има засеоке Село, Заврх, Кремеш, Думачине, Мочила, Смрека, Луке, Смолице, Мртво Дубоко и Граница. Практично, тамо живи само једно братство – Булатовићи – Минићи су њихова грана – уз мало, староседелачко братство Милетића. Тако се Горња Ровца називају и Булатовићи .
У доњим сливовима Ровачких ријека – Мртвице, Шевернице, Ибриштице – раније су се налазиле гушће шуме храста, цера, бријеста, јасена или љеске, док у њиховим горњим сливовима, тј. подручјима села Влаховићи, Горња Ровца и Лијешње, доминирају букове шуме. Највиши дјелови Ровачког, као што је североисточна страна Маганика, обилују јелом, смрчом и бором. Маганик има врхове изнад 2.000 м Међеђи врх, Петров врх, Рогођед. Недостају им висоравни, планинска подручја, села Трмање и Лијешња, оба изнад 1.000 м – Ровачки готово да нема висоравни.
Међуријечје, „најниже“ село у Ровачи 200 метара, налази се на „рјечној тераси“, на десној страни реке Мораче, на ушћу Роваче у реку Мртвицу – сада, отприлике, на пола пута аутопута Подгорица-Колашин.
Ово је било сједиште ровске капетаније. У Ћећима, засеоку, налази се црква посвећена Светом Луки и гробље. Осим становника ровског села Љешње и тамошњи Булатовићи и Јанковићи, затим Букилићи, Јововићи, Радуловићи, Поповићи, Радојевићи, Радоњићи, који славе Аранђеловдан, Свети Лука је крсна слава свих Ровчана. На Мртвици – између Међуријечја и Горњих Роваца – налази се камени мост, који је 1858. године саградио књаз Данило Први Петровић -Његош, са посветом, натписом на мосту – за његову мајку Крстињу. Прва школа у Ровцима, са два разреда, основана је 1889. године у Ћећима, од стране пароха Милоша Јовановића .Становници Међуријечја су Шћепановић и, са огранцима Драшковић, Пулетић, Бошковић, Мутаповић одавно иселили из Црне Горе– и братство Срезојевић : Јовановићи, укључујући Пеличиће, затим Илинчићи, Марковићи, Максимовићи – и са њима су у сродству породице Поповић и Новаковић.Братство Булатовића потиче од Булата, сина Гојакова. Булат Гојаков се населио у село Горња Ровца, у заселак Грабље. Булат је имао сина Вуксана, кнеза ровачке нахије који је уписан у херцеговачком тефтеру 1477. године. Сви Булатовићи потичу од Батрића и Богића -Вуксанових синова. Батрићеве потомке зову Горњоровчани или Батрићевци, а Богићеве потомке зову Церовчани или Богићевићи. Батрић Вуксанов имао је четири сина: Драгића, Илијана, Драгишу и Вука.Даље, из родослова Еровића, потомака Тиодорових, сазнајемо да се два потомка Милетина: Вукоица Тиодоров и Јевстратије Вукоичин, жене са 18 година. Узмемо ли у обзир да се и Милета тако млад оженио и да је у 20-ој години добио сина, то би значило да је тај син Милетин (непознатог имена), рођен 1789. године, а да између Милете и Тиодора има један пас, тј. предак непознатог имена. Да би отклонили ту недоумицу одредили смо за свих седам пасова потомака Тиодорових године средовјечности рођења по 30 година. За то одређивање намеће се сама чињеница што су у стварности приближне те године. У следећем набрајању пасова и година средовјечности од најмлађег Тиодоровог данашњег потомка (Уроша Иванова) до претка Тиодора у загради ће стајати стварна година рођења, а иза заграде година средовјечности у претпоставци што ће овакав математички прорачун јасно доказати да између Тиодора и Милете нема још један пас (кољено), него је Тиодор син Милетин. Пасови иду овако: Урош Иванов (рођен 2001. год.) – Иван Радосавов (1977) 1971 – Радосав Велизаров (1939) 1941 – Велизар Драгомиров (1910) 1911 – Драгомир Јестратијев (1885) 1881 – Јестратије Вукоичин (?) 1851 – Вукоица Тиодоров (1834) 1821 – Тиодор Милетин (1790) 1791 – Милета Петронијев 1761.
Овакав математички прорачун недвосмислено говори да је Тиодор син Милетин, и да Милета Петронијев није отишао у “Ерски“ крај као малољетник од 16 година, него је био пунољетни младић“ –
Породица Булатовић се преселила у Тимар из Ровача 1859. године на земљу коју су добили од кнеза Данила. Тамо су се доселили Никини синови Милош, Новица и Суро, као и Никола Милићев и Перо Иванов. Никини потомци су познати и као Никићи .
Казник Суров Булатовић-Никић погинуо је као ратник и учесник Херцеговачког устанка на Вележу 1876. године, а Петар Булатовић-Булић је 1876. страдао на Глухој Смокви као ратник у Херцеговачком устанку.
Милован и Вукосав Булатовић из Тимара били су учесници Балканских ратова и Првог светског рата, а погинули су у Мојковцу 7. јануара 1916. године.
Петар Илијин, Радуле Милосављев и Трипко Радивојев погинули су у Пљевљима у крвавој пљеваљској бици 1. децембра 1941. Даринка и Радомир Савови били су припадници НОП-а и обоје су погинули: Даринка у Тимару 1941, а Радомир на Сутјесци 1943. године.
Мијат Божов, истакнути активиста из предратних дана, био је у НОП-у од првих дана устанка. Погинуо је на Сутјесци у јуну 1943. године . Милан Михаилов је такође био у борби од 1941. године, прво у Дурмиторском одреду, а затим у Четвртој црногорској бригади у Петом батаљону, командант извиђачке групе и обавештајни официр батаљона и у Другој бригади. Божидар Лазарев је био у 7. омладинској бригади од њеног оснивања, где је рањен, Петар Булатовић
Божидар-Бобо Булатовић из Никшића, истакнути стручњак у области права, обављао је одговорне функције у органима Републике и као судија Уставног суда Југославије.
Породица Булатовић из Тимара се селила на многа места, највише у Никшић.
Славе Лучиндан, а послужују Никољдан.
Ћаловићи су мало братство које је поријеклом из Роваца од братства Булатовића. Не зна се како се звао њихово родоначелник, али по предању побјегао је од крви у Рашку-Санџак, у околину Бијелог Поља, и по њиховом боравишту тамо се и данас називају неки камењари „Ћаловића клисуре“. За вријеме њиховог боравка међу Турцима, на њих је вршен притисак да приме ислам, али су они то упорно одбијали због чега их Турци над њима вршили насиља. Најзад су убили последњег Ћаловића, те се његова жена са два сина Савом и Николом пресели из Санџака у Морачу у село Врујца.
Сава је имао два сина: Божа и Новицу. Божо је млад погинуо и није имао порода а Новица је имао шест синова: Јоксима, Павла, Радивоја, Сава, Петка и Вукашина. Јоксим и Вукашин су преселили у Туларе (Србија). Никола је имао синове: Мика и Вукадина.Иако мало братстбо , ипак је дало неколико знаменитих српских јунака.У Морачи има сад само једна кућа Ћаловића јер су много гинули у разним бојевима. Колико је познато у Туларима има неколико кућа Ћаловића који су се иселили из Мораче крајем прошлог вијека.Кнез Богдан Љешнанин доселио се са Чева, из села Војинића, прво у Љешанску нахију, село Лијешње, те пошто је тамо нагазио на крв, пресељава се у село Лијешње у Ровцима у. Прије његовог досељења ово село се звало Брезница, али Богданово потомство назвало га је Лијешње по селу у ком су живјели до пресељења у данашња Лијешња.У вријеме досељења кнеза Богдана у Лијешње, већи дио тог села припадао је нахији Доње Мораче, вјероватно због тога што је у Лијешњу постојала једна стара црква као истурена ћелија морачког манастира, која је у свом посједу имала знатан дио обрадивог земљишта која се сматрала манастирском својином.
Према предању морачких Љешњана кнез Богдан је имао сина Радована, а овај синове: Марка, Милутина и Милију. Од Милије сина Радованова су данашња морачка бр: Јанкетићи, Трипковићи, Ковијанићи, Бошковићи и Ђурчићи. Познат је догађај у Лијешњу који се одиграо у кући Богданових потомака на крсну славу Ћириловдан, када је 12 турских бегова навратило у њихову кућу и учинили грубо насиље. Овај догађај је опширно описан у поглављу „Потомци кнеза Богдана у Ровцима“.
Послије овог догађаја долази до већег расељавања Богданових потомака у Доњу и Горњу Морачу. Жена Вукотина са своја два сина: Марком и Милијом одлази у свој род у селу Јасенова – засеок Рошца. Тамо су се временом намножили и примили крсну славу своје ујчевине Срђевдан.
Вукотини синови Марко и Милија су се у Јасеновој развијали овако: Милета је имао сина Новака, а овај Трипка и Милију. Од Марка је Вујадин који је имао синове Груша и Јанка.Како им животни услови у Јасенову нијесу били по вољи, били су приморани да се селе у Ђуђевину која тада није била густо насељена. Прво се досељава тамо Трипко Новаков са синовима: Савом и Радем. Затим се досељавају синови Милије Новакова: Јоко и Андрија, а одмах потом Јанко Вујадинов са синовима: Новаком и Милошем. Грушо Вујадинов је од свих Љештана потомака Вукотиних остао у Јасенову.
(наставиће се)
