Пише :Дејан Бешовић
У вријеме најславнијег господара Марка да Молина, који је био ректор и провидитор у Котору, Подгорицу је посјетио скадарски санџак-бег, Али-бег Мехмет Беговић, нећак великог Ферис–паше, који је био тако велики командант у Угарској. Поменути најславнији провидитор га је почаствовао уобичајеним почастима који су му доношени у Подгорицу. У ранијој прилици, поменути аутор Болица, пријатељ и познаник санџак-бега, дочекао је санџак-бега у свом дому у Котору када је овај био болестан и бринуо се о њему неколико дана. То је било када је санџак-бег деловао у својству заменика свог брата Ибрахима-бега, који је био паша у Каниси где је и умро. За ово дело, Болица је од најславнијег господара провидитора награђен подједнаком великодушношћу и пренио је разна писма поздрава између два достојанственика. Када је санџак-бег покушао да преузме његов данак, поклон и остало од Црногораца и Пипера , а они су одбили да му било шта поклоне или дају, он је окупио војску од 3.000 ратника, међу којима су били и горштаци из Куча који су сада побуњеници, и покушао је силом и мачем да добије оно што му је усмено одбијено. Прегазивши ријеку Морачу и стигавши до Љешкопоља како би ушао у Црну Гору, спалио је села Стањевићу и Горицу. Док је напредовао ка планинама, наишао је на Пипере који су се окупили и чували тај тежак и импозантан прелаз. Када је избила борба, Пипери су пресјекли његове снаге и натјерали га да бјежи. Санџак-бег је рањен копљем и једва је успео да побјегне на леђима поузданог коња. Стотину Турака је убијено, међу којима је био и његов храбри управник и заменик по имену Шабан Кјечаја (Шабан Ћехаја). Све остале његове снаге би доживјеле исту судбину да није пала тама ноћи.
Тада се догодило да су обични курири, који су, као што је горе поменуто, били црногорци или Пипери и који су имали обичај да користе стари пут преко Куча, који је изграђен у вријеме када је преписка први пут слата из Котора у Цариград, прошли тим путем са својим званичним писмима и, не знајући шта се догодило, били подмукло убијени. Од тада нико није желио да ризикује свој живот користећи тај пут.
С обзиром на потребу и јавни интерес, морала се брзо донијети одлука о питању од такве важности и пронађен је алтернативни пут који је пролазио кроз Херцеговину. Љети је повратак овим путем био дужи шест дана, а зими осам дана, као што ће бити напоменуто на одговарајућем мјесту у нашем опису. Поред тога, нови пут је био скупљи. Главни курири су добијали петнаест талијера за свако путовање старим путем љети и двадесет талира зими. За нови пут, плаћено им је двадесет талира љети и двадесет пет зими. Кнез је стога морао да плаћа 500 дуката више годишње за нови пут. То је зато што, ако претпоставимо да се јавна писма шаљу два пута мјесечно из Котора и да се за сваку мисију шаљу два службеника – мада се понекад дешава да се шаљу три, четири или пет – то чини двадесет дуката више за путовање тамо и исти износ за повратак, што износи 500 дуката више сваке године, а да не помињемо важност и непроцјењиву вриједност изгубљеног времена јер путовање траје шест дана дуже љети и осам дана дуже зими, као што је горе поменуто.
Да бисмо боље разумјели значај овог проблема и били прецизнији, сада ће бити дат опис села дуж обије руте и положаја под заставом Млетачке републике. Обратиће се пажња на квалитет путева, називе места и разлике међу њима.
Објаве
Стари пут Куч:
1. Од Котора до Подгорице, 2. Плава, 3. Пећи, 4. Новосело голос Планина, 5. Чернижа (Црмница ).
Новохерцеговачки пут:
1. Плиесиузи (Пјешивши ), 2. Добранци (Добраци), 3. Мило Цогницхи (Мило Коњици), 4. Бродарево (Бродарево), 5. Сценизе (Сјеница), 6. Ново Пасаро (Нови Пазар), 7. Дмитрова (Дмитрова (Церстина) (Пресс Митровица), 9. Приштина . Приеспиро, 10. Цаива Риеца (Кајва Ријека), 11. Цосниза (Косница), 12. Самоцоу (Самоков) где 21 воденица прави гвожђе, 13. Сарсцано (Сарскано), 14 Плоудин (Пловдив) тј. 17. Тецие (Теће), 18. Хапс (Хавса), 19. Баргас (Лулебургаз), 20. Цхивилиа (Кивилиа), 21. Цхиембаргас (Кемербургаз), 22. Цариград.
Као што се може видети, Црмица се зими стиже старим путем петог дана, док се новим путем стиже деветог дана, што чини разлику од четири дана на путовању тамо и четири дана на повратку.
Подацима о броју дана путовања до Цариграда мора се додати и нешто о начину на који се депеше преносе. Особа задужена за овај посао, по налогу Његовог Светог Височанства, борави у Котору и има у својој служби многе курире из два села Црне Горе, као што је већ поменуто. Када фрегате стигну из Венеције са званичном преписком, она се предаје службенику који прима плату од дванаест дуката годишње. Он има дужност да пренесе преписку поменутим куририма у Црној Гори. Потоњи, користећи стари пут, стижу у Подгорицу, у село Слатица( Златица) , представљајући се грофу Ласу, нећаку свештеника Радоње, који прима накнаду од осамдесет спудија соли годишње од коморе у Котору по налогу најславнијег Сената. Он прати курире до Груде и преноси преписку грофу Хасану Хергеловићу (Хасан Герџеловић), који је такође у служби кнеза. Његова је дужност да прати преписку од Куча до Климената и да је преда грофу Пренташу Пипери (Преташу), такође у служби кнеза, који је прати до Плава и чува је на сигурном мјесту. Иста процедура се предузима и током повратка.
Курири су користили нову руту шест година са губицима и трошковима који су износили читаво благо, при чему је изгубљено осам дана времена. Овај губитак понекад скупо плаћају кнежеви, на рачун својих земаља, јер у зависности од тога да ли писма приме рано или касно, могу ријешити важне проблеме или не. Након што је потрошено преко три хиљаде дуката, најславнијем господину Франческо Морозинију, ректору и провидуру Котора и особи са великим искуством и великом оданошћу јавном интересу, пало је на памет да поново отвори стару руту како би уштедио на таквим трошковима из кнежеве новчанице. Ипак, наишао је на многе препреке и бесконачан број вјештачких препрека које су измислили они који су више бринули о својим интересима него о интересима јавности. Превазишавши ове препреке са разборитошћу и вјештином, позвао је мене Маријана Болицу, горе поменутог аутора, и наредио ми да то питање покрене са народом Пипера , Куча,Братоножића Васојевића и Црне Горе како би схватили значај питања и тако учинили руту безбиједном. Болица се бацио на посао и сам отишао код Подгоричана како би преговарао о миру са народом Куча и Братоножића и Црне Горе. Водио је разговоре и, исплаћујући сто талира наследницима погинулих горштака и побратимивши се са њима по локалном обичају, коначно је успео да омогући куририма да поново слободно и мирно пролазе. Да би осигурао да се овај споразум стабилизује и учини трајним, одлучио је да укине исплату дванаест талира годишње Хасану Герџеловићу из Груде, што је било сувишно јер није био на тој рути, и уместо тога да плаћа грофу Лалеу Дрекалуу (Лале Дрекалов) и грофу Нико Рајскоуу (Нико Рајчков) из Куча, који су требали да примају дванаест талира годишње, тако да би ова друга двојица, на плаћеној служби, била обавезна да безбедно прате курире кроз Клименти.Болица даље наводи : Опасност је била неизбјежна у Кучу јер је преписка морала да прође кроз ово подручје ако би се превозила старом рутом. Преношењем преписке службенику Пренташу и, пошто је примао плату, осигуравањем да ће се према преписци односити као да је његово власништво, ствари би ишле добро. Такође је договорено да се годишње даје шест талира Рајску Торбану (Рајко Торбан), грофу Стањевића у Љешкопољу, гдје се очекивало да курири стигну дан раније на путу из Котора, како би он, као моћна личност и онај који ужива велико поштовање у Љешкопољу, пратио преписку и осигурао њен безбиједан пут до Слатице, ради предаје нећацима горе поменутог свештеника Радоње, који је такође у плаћеној служби, ради даљег транспорта до Куча. Да би се осигурали најбољи ефекти споразума, Болица је имао сина грофа Лала Дрекалова, и самог грофа Ника Раичкова,Главни и најмоћнији вође Куча и свих горштака, доведени су у Котор. Како су били познати најславнијем господину провидитору, он је тада могао, ако би сматрао да је ствар довољно важна, да потпише писмени споразум са њима. Након што је ствар одобрио горе поменути господин провидитор, писани споразум су званично санкционисале горе поменуте особе и уредно га је потписао најславнији господар, као и поменути Болица. Затим су пронађена два главна курира, који су пратили племиће Куча назад до њихових кућа и заједно су кренули за Цариград горепоменутим старим путем. Безбедно су прошли и поновили своје путовање тамо-амо четири пута, све док је горепоменути најславнији господар Морезини био на власти. Међутим, када је отишао, стари пут је прекинут без икаквог очигледног разлога, док је нови пут наставио да функционише као и до данас, са истим трошковима од 500 дуката више и са губитком од осам дана. Болица је заиста био замољен у многим љубазним писмима од оних који су учествовали у споразуму и од свих вођа горштака, његових пријатеља, да користи стари пут, за који су инсистирали да ће га чувати и држати отвореним. Ако би Болица то затражио, сложили су се да се појаве где год његово најсветије височанство жели и да учине све што је потребно да би се осигурало поштовање споразума.Болица закључује :
Оно што преостаје да се опише јесте копнени пут од Пипера па преко Зете ,Мораче ,Језера до ријеке Буне( Бојане ) до Драча, Леже ( Љеша ) и Крује, иако је овај пут ван оквира овог извештаја и ван Скадарског војводства.
(наставиће се)
