Пише: Иван Милошевић

Упадоше синоћ жбири и дјеца комунизма у српски манастир тражећи споменик Павла Ђуришића! Хтједоше да га на препад отму и премјесте у полицијске подруме и комунистичке катакомбе. Хтједоше да га пресретну нагдје након вечерње службе, да га прегледају, скенирају и утврде од чега је и какву поруку носи. Хтједоше да га разоружају, да му скину кокарду и шубару, згазе и понизе и тако убиједе сами себи да су на правој страни и да раде праву ствар. Много су хтјели, много започели и завршили и ништа нијесу урадили. Нијесу нашли што су тражили!

Павлов споменик као дух који хода уочи посјете беранских жбира премјестио се на неко друго скривено мјесто и као да је најавио да је хајка почела и да неће добра донијети хајкачима. Донијеће им стид што су под окриљем ноћи са комунистичком пресудом у џепу старом више од 80 година упали у српски манастир тражећи свога најжешћег и најупорнијег идеолошког и животног непријатеља. И остали су празних руку, њихова побједа распала се као мјехур од сапунице и напустили су манастир погнуте главе, али са сазнањем да се нека виша сила игра са њима, да Павле и мртав као да лети и премјешта се са мјеста на мјесто и увијек је за корак испред свих данашњих неокомунистичких потјера! 

А таман су мислили да су завршили посао. Неокомунистички судски и тужилачки комесари експресно су донијели одлуку да се одобри упад у манастир и да се заплијени Павлов споменик. А њихови поклисари у облику полицијске патроле и инспектора са том одлуком у руци исклочили су из првог жбуна покрај манастира, гдје су чучали претходних дана, упали су међу црквене зидове мислећи да је дошло њихових пет минута. И као што свако ко није добродошао и који у цркву не долази са миром у срцу и молитвом на уснама, у цркви није нашао што је тражио. Свевишњи своја врата отвара само добронамјерним посјетиоцима, док је према другима суров у својој ћутњи и немом отпору! 

И питам се како ће ти жбири који су синоћ тражили Павлов споменик у српском манастиру данас изаћи на беранске улице и са киме ће попити прву кафу и чашицу ракије? Хоће ли имати ко да их угости у кафани и да им пожели срећно јутро и дан? Какав дан и какво јутро након хајке и потјере за Павловим спомеником? Уколико је у Беранама још остало Срба, а знам да их има и то велики број, хоће ли неокомунинистичкој потјери опростити што су непозвани упали у манастир тражећи по ко зна који пут главу Павла Ђуришића?

Његова глава 80 година након његовог убиства у јасеновачкој кланици уцијењена је као некада глава Драже Михаиловића и објављена је потјерница за његовим спомеником. Овога пута ту потјерницу нијесу расписали окупатори и српски злотвори, него браћа хајкачи, дјеца комунизма, којима је још петокрака на памети и који без ње не знају ни ко су ни шта су. У овом времену безчашћа и идеолошког безобразлука прогоном Павловог споменика доказују себи да су живи и траже медаље за нове прогоне и хајке! 

Брате Павле, опрости, али ако се ишта питаш са својим спомеником, предај га и прекини ову бесмислену хајку! Споменик више није ни важан нити теби ишта значи. Очигледно да Павле више није нити споменик, нити неки живи створ, више је као нека виша сила која и након 80 година послије смрти показује своју моћ и открива своје поруке онима који имају очи да је виде и уши да је чују. А њима није ни потребан споменик ,нити било какви земаљски траг Павловог живота, да знају да Павла крије нека моћна и праведна рука и нека невидљива сила! Под њеном заштитом џаба посао хајкачима и жбирима Црне Горе и осталога свијета! И када некога ухвате, као што ће се вјероватно негдје докопати и Павловог споменика, тај ће им одмах побјећи и постати недодирљив за њихове законе, путеве  и богазе!

Остаће сами и биће тада никада самљи на овом свијету, јер ће у тренутку побједе осјетити свој најдубљи пораз и људски пад у прашину. О стиду нећу ни да говорим. Довољан ће им бити јутарњи одраз у огледалу који због стида неће моћи ни да погледају!