Пише: Иван Милошевић
Има неко зло у нама, па нам не да да мирно спавамо. Све нас иритира што није у складу са нашим погледима на свијет, па смо спремни да исмијавамо друге, вријеђамо и намећемо се као једино исправни и лојални. И таквог аутора јутрос сам прочитао на порталу РТЦГ-а и нешто ти дође мука када видиш на шта смо спали, колико код нас има богоотпадништва, несхватања свијета, човјекове душе и смисла живота:
Аутор са портала РТЦГ-а спрда се са спомеником војводи Павлу Ђуришићу и пита се имамо ли за дрва, имамо ли коју кинту за шминку, суви дневни оброк, ципеле или кошуљу ?И каже аутор боље да се позабавимо шминкама, ципелама, и сувом дневном оброку, а да ратне злочинце не потежемо онда када нам свега недостаје и када стомак крчи празан и тражи хљеба!
И негдје у том растојању од стомака до споменика, аутор са портала РТЦГ се заплео као пиле у кучине и пошто пото брани примитивну материјално-комунистичку тезу да је суштина живота у стомаку. Када је стомак пун, онда су све овце на броју, може да се човјек шминка, дува од гордости и представља да нико није као он. Просто је невјероватно како неко може да понизи живот и гурне га у бару матероиалних вриједности, гдје је све подједнако животно, односно неживотно. Из мог угла, управо то ради аутор са портала РТЦГ-а. Живот своди на блато живота и његово величанство стомак, који вари све што стигне и само тражи још, још и још!
А када се ради о војводи Павлу Ђуришићу и свој осталој причи о његовој судбини и војницима, стомак се ништа не пита. Пита се људски осјећај за правду и земаљску неправду која никако да се спроведе и исправи слика о Павлу и његовом војницима која је насликана у комунистичким уџбеницима, извјештајима и свескама. Аутор са портала РТЦГ неће да види и да понекад пун стомак вапи за правдом и да нема тих напуњених цријева који могу потиснути почињену неправду. А неправду још прије 80 година начинили су комунисти према црногорским четницима, међу њима је био Павле, и на правди Бога побили су их у Словенији и затрпали у тамошњим јамама! Велика је то неправда, ауторе са портала РТЦГ, и не може се утолити дрвима, бананама, парадајзом и јагњећим печењима. Друга храна је потребна за исправљење неправде и она је већином духовне садржине, односно праштања, разумијевања и саморазумијевања!
Пошто сам потомак убијеног четника у Словенији, ауторе са портала РТЦГ, нема тога хљеба који ће нахранити мој осјећај неправде према мојем претку кога су стријељали комунисти. Да ми пред кућу донесеш тоне дрва, печења, ципела и модерних кошуља, то неће ни за један проценат ублажити мој осјећај неправде. Штавише, појачаће га до те мјере коју аутор са портала РТЦГ очигледно не разумије. Њему су ближа дрва, патике, хљеб, опанке или шешири!
И боде очи како аутор са портала РТЦГ назива свештенике – поповима! Ништа страшно, па свако за попа каже да је поп, али када то уклопи у свој текст аутор са портала РТЦГ, онда тај поп не личи на попа, пред тобом се сама од себе слика човјека без зуба, знојавог и брадатог, коме смрде ноге и кога треба избјегавати.
Углавном, ма како се завршила или наставила прича са спомеником и судбином војводе Павла Ђуришића неко у овој држави мора да схвати да један дио потомака црногорских четника осјећа велику неправду која је учињена према њиховом прецима и тражи да се та неправда исправи. И то не дрвима и осталим материјалним вриједностима, односно невриједностима, него људском одлуком да опростимо један другоме, да мртве претке вратимо на породичне зидове и да од ове државе тражимо барем ријеч утјехе и покајања за све оно што су урадили наши заблудјели преци. О они су попут аутора са портала РТЦГ-а мислили да је суштина живота у стомаку. Милим да су многи од њих схватили при крају живота да стомак није суштина људског свијета и да су због својих грехова покајали. Ваљда би и ми, њихови потомсци и са једне друге стране, такође то требали да урадимо и кренемо даље. И то са пуним стомаком, ако је по вољи аутору са портала РТЦГ!
