Пише :Дејан Бешовић
Братоножићи се индиректно спомињу у Млетачком Кадастеру из 1416. године у селу Кољаник -данашњи Коплик који је тада био претежно насељен Србима.У селу Копљаник се спомиње „Marco Bratonesso Velimiro„, а познато је да су млечани мијењали наше „вић“ у њихове „и“ и „о и в“, зато и по имену можемо видјети да је човјек био српског идентита, Марко Братоножић Велимировић . Они записују да је тај Марко Братоножић уствари досељеник из Своштице ( Своштице ) Горње Зете, и да се населио у Копљаник због Турака. Сада вјероватно постоји остала родбина Марка у Зети, или да је он некакав предак, и да му је отац био Брато. Зато то остаје мистерија,а оно што нисмо сигурни историјски ,нећемо закључивати како су то чинили и Марковићевој „Историји Племена Братоножића “ на основу неисторијских и ненаучних доказа . Док смо боравили у данашњем Коплику ,потрудили смо се да од локалног становништва сазнамо гдје се налази гроб Марка Братоножића – Велимировића . Од необичне користи био нам је Миленко Николин Крстовић који нас је одвео у Кулу Рашку (Rash i Kulaj) ,поред Цркве Светог Јована Крститеља у народу српском познато и као Свети Јован Рашки .Ту смо пронашли гроб Свештеника Марка на којем је ћирилицом исписано Свјагрешњејши поп Марко Велимиров Братоножић 1403- 1497 .године . Посјећања ради а аутор је писао о овом манастиру и Цркви у Кули Рашкој, Крстовићи су старосједиоци ( сравни Дејан Бешовић: Седам вјекова Свештеничке породице Крстовић,САНУ ,Београд св.2 сте.11-16 ,Београд ) „још од времена Светог Саве Немањића . Свети Сава је овдје подигао манастир Светом Јовану Крститељу и послије добијања аутокефалности Српске Цркве 1219.године рукоположио Николу Крстовића наредне године у чин ђакона за Васкрс а за Вазнесење Господње у чин презвитера“ . Поставља се објективно питање откуда онда један Братоножић у Кули Рашкој ,почетком 15.вијека ?! Етнографски музеј и Архив Скадра као и Скадарски дефтер ( попис) 1485 .године нам разријешио .Марко је дошао на позив Владике Нестора Крстовића 1428 .године ту се оженио имао 11 потомака -;Архив града Скадра 99-11 зап .4. ф.19 .Укупно око Манастира тј.манадтирске цркве има 14 гробова па се надамо да ће археолози ископавањима утврдити поријекло њихово и детаљно описати све оно што је потребно како бисмо сазнали ко су они били ,чиме су се бавили и слично .Дакле први податак, који се тиче непосредно Братоножића, имамо тек средином 15. вијека. Међу селима и општинама из Горње Зете, који су се по уговору с Млецима од 1455. године добровољно подвргли млетачкој држави, помињу се осим Пипера, Куча, Бјелопавлића и других племена и Братоножићи. Јер име Вranovichi, које налазимо у Шафариковом издању тога зетско -млетачког уговора може се односити само на Братоножиће. Оно је свакако у оригиналном тексту тог уговора написано друкчије, вјерније, па је или погрешно преписано или погрешно штампано.Ако грешка није толико велика, онда би Вranovichi могдо стојати на мјесту »Бранковићи“, а и то се је могло односити само на Братоножиће, јер по предању, о коме ћемо даље опширно говорити, највећи и гдавни дио Братоножића имао је од старине презиме Бранковићи.Дакле су већ у средини 15. вијека били Братоножићи под тим именом као нека засебна политичка јединица, као племе или браство. У томе истом уговору захтијевају ови Горњо Зећани од Млечића, да им црквене старјешине буду православне вјере а не католичке. То значи дакле, да су и Братоножићи били сви православне вјере.У једном документу млетачком од 31. марта 1658. године. именују се брдски главари, којима млетачка република даје плате, и ту се помињу и Братоножићи: “Da Bratonosichi: Peio Stanovich – Reali – 4”. To је несумњиво Пејо Станојев (син поменутог Станоја Радоњина), о коме је у народном предању очувана врло жива успомена.То су нам једини подаци из историје, који могу имати и вјередности за етнолошко проучавање Братоножића. Пошто су Братоножићи потпали под власт Млечана према уговору од 1455 .године остали су под њима по јемцу уговора до 1460 год. а тада су се по свој прилици, као и сусједно племеме Кучи, покорили Турцима. Године 1608. оно су се заједно о осталим брдским племенима одметнули од Турака и борили се против њих до 1613. год. кад су Турци с већом силом напали. Тада или нешто касније 1615 .године су се можда и они као Кучи и друга брдска племена поново покорили Турцима иди признавали њихову власт само по имену. Такво је стање могло трајати до кандиског рата (1644—1669), а тада су Млечићи успјели да задобију за своје савезнике против Турака међу осталим брдским племенима и Братоножићима. О томе свједочи поменути млетачки документ из године 1658., који показује да је братоношки главар Пејо Станојев примао плату од Млетака.Било какве миграције које су се дешавале непрестано из ломних Братоножића према Васојевићима ,Доњем Загарчу ,Босни и Лелићима- Ваљево не могу се подвести под тачне историјске наводе прије 1726 .године .О томе у свом дјелу исцрпно пише протојереј Василије Ј.Ивошевић у раду Племе Братоножића ,Велики црквени календар за 1967 .годину ,Патријаршија СПЦ ,Београд ,што ји наводи Протојереј Предраг Шћепановић ,осврћући се на постанак Светониколајевског ( Светоникољског ) манастира на Пелевом Бријегу ,и чему ћемо детаљније у посебном поглављу .
( наставиће се )
