Само неуки људи данас верују да је Улпијана римски и рановизантијски град који се налазио у провинцији Горњој Мезији, јер се према ,,открићима“ албанских историчара заправо ради о старом дарданском, односно албанском, граду. Зато се поново покреће питање преименовања Косова у Дарданију.

Негде између изградње Високих Дечана и борбе са римским легионарима, кроћењем лавова и изградњом пирамида, албанска историографија тврди да је римски град Улпијана који се налази на данашњем простору између Приштине, Грачанице и Липљана, заправо албанско античко наслеђе.

Министар нечега што сецесионистичке власти у Приштини зову културом Хајрулах Чеку обишао је недавно Улпијану рекавши да нова ископавања ,,бацају светлост на древну косовску историју“. Он је у обиласку древног града закључио да је Јустинијанов натпис необориви доказ повезаности Дарданаца и овог византиског града, а, логично, и данашњих Албанаца са Улпијаном.

Они заиста верују у то

Професор историје на београдском Филозофском факултету Милош Ковић каже за Спутњик да овакве параисторијске приче и фантазије нису маска коју косовски Албанци стављају пред страним званичницима како би зацементирали своје ,,право“ на Косово и Метохију. Ковић тврди да они заиста верују у своје фантазије и наводи да су чак и винчанске фигурице уврстили у званичну симболику Приштине. Такве приче се предају албанској деци у њиховим школама и то не траје од јуче, већ је почело много раније.

Повезивање Албанаца са Илирима односно Дарданцима резултат је аустроугарске науке и почело је још у позном 19. веку. Део тих тврдњи после је чак прихватио и део наше историографије, међутим, нема ни једног јединог историјског доказа или извора који повезује Албанце са Илирима. Опште је познато да се Арванити појављују у византијским изворима из 11. века тако да њих од Илира раздваја много, много векова, рекао је Ковић за Спутњик.

Албанци се нигде не спомињу као народ у исцрпним прегледима распореда балканских народа из средњег века, попут оног од Константина Порфирогенита и не постоје научни докази који би поткрепили њихове тврдње. Једино што им преостаје, подвлачи Ковић, јесу пропагандне парадигме које су, нажалост, ушле у јавну културу како косовских Албанаца, тако и Албанаца из околних земаља.

Ко још пада на такве приче?

Тврдње о древним Албанцима нису само потекле из западне политичке кухиње, већ су сада ушле и у западну историографију која се врло често понаша као слушкиња политике , каже професор Ковић. У највећим универзитетским центрима данашњег Запада производи се таква ,,историја“.

Ковић подсећа на нека од ,,најславнијих“ дела писаних у овом кључу. Дело ,,Кратка историја Косова“ Ноела Малколма појавила се 1998. и послужила је као уводу у бомбардовање Савезне Републике Југославије. Исто тако се његова ,,Кратка историја Босне“ појавила годину дана пре бомбардовања Републике Српске. Ту су и радови Роберта Елсија у којима се такође пропагира та врста наратива, као и многи други.

Значајан и најгласнији део западне историографије понаша се као сервис интереса својих министарстава спољних послова и рата, истиче Ковић.

Историја као питање живота и смрти

Наравно да и српски историчари могу испричати свету своју страну приче и неки од њих су много тога урадили на овом пољу. Иако нам тренутна ситуација не иде у корист, нарочито не на западним универзитетима, не смемо престати да доказујемо истину, одлучан је Ковић.

На нашу срећу, ако се тако може рећи, објективно утврђене чињенице су на нашој страни. Довољно је држати се метода и заната науке и то је сасвим довољно да би се одбраниле позиције не само Србије, него да би се одбранило и право српског народа на Косову и Метохији на опстанак и право на опстанак древних српских косовско-метохијских светиња.

Убијање и протеривање српског становништва као и пљачка извршена над њим требало би да се ,,закључи“ присвајањем српског културног наслеђа. То је класична формула геноцида , каже Ковић и додаје да су исто то радили Американци на Дивљем западу, као и Британци и Французи у својим колонијама. То је, како каже професор, њихова ,,стандардна процедура“.

Ми не смемо да престанемо да доказујемо истину, јер овде није само реч о потреби да се брани наука, већ је реч о томе да се брани право једног народа на живот.

Да ли су Албанци старији од амеба?

Поред оних прича на које смо ми као Срби навикли, односно прича о албанској династији ,,Нимани“ или албанској изградњи Дечана и Грачанице, све чешће се појављују тврдње Албанаца да су учествовали у изградњи пирамида или неког другог древног светског чуда. Професор Ковић каже да би, уколико бисмо им дали довољно времена и простора да се ,,разиграју“, Албанци ускоро почели да тврде да су настали и пре првих примордијалних организама.

Ми већ живимо у времену која се назива временом постистине и данас има много људи који верују да ако нешто довољно гласно објаве у медијима и на друштвеним мрежама, да то аутоматски постаје истина. Али то није тако. Они могу да преименују Косово у Дарданију и да изврше разноразне спектакуларне и сулуде радње, али тиме неће доказати своје право на ту територију и неће моћи да одбране оно што је неодбрањиво, а то су злочини над цивилима које су починили.

Оваква врста ,,историје“ трајаће онолико колико ће трајати и моћ њених зашитника. Ковић подсећа како је само његова генерација виђала пропаст неколико различитих политичких система приликом чега се видело како су парадигме и истриографије које су биле везане за односе моћи пропадале заједно са са пропадањем оног извора моћи који их је подржавао.

Пример овога је историографија из Титовог времена и то смо могли да видимо својим очима. Што је пропагандна истриографија више везана за моћ, политичке и економске утицаје, то јој је трајање ороченије. Онај историчар који пише Sine ira et studio, или преведено са латинског ,,Ни по бабу, ни по стричевима“, он може да рачуна на трајање својих научних резултата, а све остало је орочено. Тако ће бити и са овим тврдњама које стижу из Приштине и Тиране, закључује професор Ковић.