Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 6. маја (23. априла по старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа. Прослављају га и католици и православци, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући се са претхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.
Ђурђевдан је празник са пуно обичаја и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство.
Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника. Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.
Ђурђевдан се сматра границом између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.
Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били берићетни – да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.
Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи. Ујутру се сви редом умивају водом: деца – да буду здрава као дрен, девојке – да се момци грабе око њих, старији – да буду здрави, домаћин – да му кућа буде добро чувана.
