Пише: Дејан Бешовић

Ако у српској  историји и лексици постоји најсложенија и најнеразумљивија ријеч, не само у историјском већ и у етнолошком, антропогеографском, лингвистичком, ономастичком, културолошком или политолошком смислу, нема никакве сумње да је то ријеч Влах. То је ријеч за чију цјеловито сазнање  није довољан један људски живот. То је ријеч која је са својим носиоцима Власима стољећима путовала кроз све земље Југоисточне и Средње Европе, од Грчке до Пољске, и која је у језицима многих земаља, у историји, сточарству, култури, ономастици, антропонимији, топонимији, зоонимији, обичајима, фолклору, музици итд., остављала бројне трагове.

У научном смислу, ријеч се сигурно не може савладати на основу једне прочитане књиге, стога што се њена мјера с више десетина књига и појединачних радова написаних не само на српском  језику већ и на свим важнијим језицима свијета! За ваљано разумијевање ријечи нужно је и елементарно познавање знатног броја мртвих и живих језика: класичног латинског, вулгарнолатинског (рагузејског, средњодалматског, крчког, истророманског), илирског, готског, трачког, албанског, македонског, бугарског, њемачког, француског, румунског и осталих језика .Поставља се питање о појму Влах .

Чија је ријеч и откуд потиче ријеч Влах? Како пише Петар Скок (1881–1956), „Влах је прасловенска посуђеница из готског °валхс, старовисокоњемачки валах, валх, новоњемачки велсцх. У германским језицима ушла је та ријеч од имена келтског народа Волцае (Кесар), Волкаи (Страбо). енгл. Валес, Корнвал), придјев фолц у значењу келер, алацер, брз’, а доводи се у етимологијску везу с нашом влашћу јер су носили велику косу (упоредити  Арекомици) дошла је по свој прилици из балканско-готског (Улфила) на доњем Дунаву. гдје се Словени први пут између 4. и 5. вијека упознају с Романима на доњодунавском лимесу”.Не само просјечно образован човјек већ се и научник  треба добро замислити да би  у потпуности разумио садржај само четри напријед наведене реченице Петра Скока – да о бројним књигама и појединачним радовима о Власима и не говоримо!Румунија (према лат. Romanus) је земља настала на простору некадашње римске провинције Дације. Једна од покрајина Румуније зове се Влашка, а добила је име по Власима. Историчари и лингвисти, на челу са Густавом Вајгандом (1860–1930) сматрају да су Власи у периоду сеобе народа, под притиском Србо- Словена који су у 5. и 6. вијеку надолазили с истока, с простора данашње Румуније или како је Власи називају Олтениј  потиснути ка југозападу, те да су прешли према Софији, Дунав и дошли између географског простора Балкана – Ниша. (Како тврди њемачки историчар Рудолф Лајдрупс , Лајпциг 1908). На том простору били  су присутни до  четвртог вијека  а у међувремену се мијешали са домицилним становништвом, Грцима и праостацима Илира и Трачана, када је у аромунски језик ушло доста угро-влашких , грчких, илирских и трачанских  ријечи. Наведени Власи познати су као мегленски или аромунски Власи. У 10. стољећу са својим лако покретљивим насеобинама  кренули су у нове сеобе којима су преплавили Балкан. Један крак влашких сеоба водио је из четворовјековне  постојбине у правцу Источног Балкана, а други ка Западном Балкану – преко данашњих српских земаља : Србије, Босне и Херцеговине и Бијеле Русинске  Хрватске све до Ћићарије у Истри, чији је назив аромунско-влашког поријекла. У средњовјековној Босни Власи су се помијешали с остацима илиро-романског, готског и трачког становништва, које се за вријеме српских  насељавања повукло у планине. Углавном су се бавили сточарством и трговином. У периоду развијеног феудализма интегрисали су се у потпуности у србо-босанско друштво, и на овом и на оном свијету, прихватајући од Добрих Босанаца = отуда и топоним Дабро – Босна ( примједба аутора )  српски  језик и меморијалну културу подизања стећака изнад својих гробова.У средњовјековној Србији био је забрањен брак између Влаха и Срба. У повељи српског краља Милутина, издатој око 1315. године Манастиру светог Стефана у Бањској, стоји: „Србин да се не жени међу Власима. Ако се пак ожени без знања игумана, да се ухвати и свеже и он и Влах од кога буде узео жену, те да се врати силом опет на очево место.“ На другој страни, Власи у средњовјековној Доброј Босни били су заштићени и равноправни с босанском властелом. Друга жена босанског краља Остоје (1398–1404) звала се Кујава и њено је име фемининум од имена краљевих Влаха Кујавића. Краљ праве Србије  Твртко Котромани (око 1338–1391) такође је имао своје „краљеве Влахе”, а у настојању да се Власима представи као њихов истински господар у свом владарском титулару уврстио је влашко име Мирчета .Нову и последњу епизоду влашких сеоба покренуле су у 14. вијеку Османлије. Бројни ратови и епидемије куге десетковали су српско босанско-херцеговачко становништво, а на пусте и упражњене земље Турци су системски насељавали Влахе. Као иу средњовјековној Босни, и у Османском царству били су повлашћени и заштићени. Организовани у влашке сточарске катуне, Турцима су плаћали порез  филурију, чији је новчани износ био мањи од пореза који су плаћали Србо- Босанци , земљорадници. Узимали су учешћа у турским полувојним формацијама акинџијама и мартолозима, а један број влашких кнезова постајали су „хришћани спахије”. Знатан број босанских Влаха прешао је с временом на ислам.За вријеме османске власти у Босни и Херцеговини, од Сумарног пописа санџака Босна из 1468/69. године до 17. вијека, у десетини османских дефтера пописане су све  32  босанскохерцеговачка села  са њиховим пореским обвезницима Власима. Дефтери садржавају бројне поименичне пописе босанских Влаха, чија имена никад нико није успео у цјелости побројати из разлога што је њихов број – незнатан . Притом, важно је напоменути да  у сваком  дефтеру, или било којем другом османском извору, ријеч Влах је погрдан назив за босанско – херцеговачке Србе, како се то у новије вријеме у српском национално – научинним  круговима оправдано сматра. Средином 19. вијека и под утицајем  Аустро-Угарске и англосаксонске пропаганде, у интересу стварања Велике Анти Српске Босне , ријеч се почела релативизовати и наводно  тумачити као “погрдан назив за босанске Србе”.За вријеме османске власти у Босни и Херцеговини, од  Један од најпознатијих хрватских ономастичара свог времена Петар Шимуновић (1933–2014) покушао је да докаже   у својим“ научним радовима“ да у ономастичким процесима било који етник, као што је етник Србин, не настаје тако што народи сами себе именују. Шимуновић тврди : У правилу, етнике именују или надијевају други који на тај начин показују да се разликују од неких других и другачијих. Стога, преименовање босанских Влаха у Србе потекло је од „других”, односно, од политички мотивираних Србијанаца (Срба) из Србије, у контексту србизације Босне и Херцеговине, чија је посљедња политичка посљедица стварања савремене Републике Српске. Међутим, наука је наука, а политика је политика. Многи потомци босанских православних Влаха, који се често декларирају као највећи Срби, од историје и ономастике не могу сакрити своје влашке коријене“ .Пописи становништва који су спроведени 1528. и 1533. године показују нам стање великих структурних промена које су се догодиле у северним равничарским областима према Сави за округе Бијељина, Корај, Сребреник и Ненавиште (Градачац). Стара Мржња се простирала између река Босне, Саве и Тиње. Историјски извори тврде да је у прелазном периоду између 1460. и 1512. године подручје било напуштено, што значи без или са врло мало становника. То је трајало до 1540. године, када су Османлије насељавале  Влахе, па се може рећи да је овај крај формално био пуст. Године 1533, у цијелој нахији Ненавиште било је само пет насељених места са 49 кућа пореских обвезника и десет муџареда.Све остале Србе Турци су поубијали . То је заиста мало јер је Ненавиште имало површину од око 2.000 km². Ако претпоставимо да је у свакој кући живјело просечно 5 чланова домаћинства, онда је у целом подручју било око 250 становника. (Данас на том подручју живи око 250.000 становника, што је хиљаду пута више него 1533. године примједба аутора ).Међутим, већ 1548. године, нахија Ненавиште је имала 30 насеља. Фрањевци нису напустили свој манастир у Модричи, гдје је 1533. године било само 11 муслиманских и 6 католичко  хришћанских кућа и 121 Српско православна кућа . У граду Сребренику 1533. године било је 37 муслиманских кућа, 2 баштинске куће, 15 муџереда и 250 хришћанских кућа са 2 муџереда. Може се рећи да је и подручје Сребреника, који је у дотурском периоду био главна тврђава и центар истоимене српске  бановине, било опустошено.Дакле, долазак Турака довео је до бројних миграција. У овим крајевима се насељава ново становништво, такозвана колонизација Влаха и Турака . Потискивање Православног и  Католичког становништва одвијало се истовремено са насељавањем Влаха, уз процес развоја оријенталних муслиманских градова, као и прихватањем ислама од стране одређеног броја насељених или насељаваних становника.

Турци су освојили Градачац и његову околину 1463. године, али их је Матија Корвин потиснуо из региона сљедеће године, када су створене Сребреничка и Јајачка бановина у којима се вратило око 5500 Срба “ .

На подручју Зворничког санџака, Власи су добијали пореске олакшице, али су оне укинуте 1533. године. Међутим, развијао се влашки аранжман, такозвана кнежевска самоуправа, тако да се становништво са кнежевима и примитурима наставило насељавати у крајевима према Сави, што је било посебно изражено у нахијама Бијељина, Ненавиште (Градачац) и Корај. Милош Благојевић пише : „У то време, нахија Ненавиште је била још пустија, а исто је било и са Сребреником и Корајем. Међутим, овде не можемо детаљније улазити у то питање. На тај начин, цео крај је био прожет влашком организацијом,јер су Турци поубијали домаће Србе староседеоца .Између 1476. и 1533. године, ново становништво се доселило у Посавину и Подриње из Западне Србије, затим Херцеговине и Црне Горе. У то време су укинуте влашке привилегије које су им Османлије дале. У овој области се појављују нова села која нису била на претходном списку. Османлије су ова села називале ХАРИЧ ЕЗ ДЕФТЕР (ван ранијег дефтера), што је значило досељавање између два пописа. Тај попис је  обављен 1521. године.Имена села говоре о кретању становништва. Таквих примера има много, али ћемо узети само примере из околине Градачца, где се село Скугрић помиње у нахији Кушлат, недалеко од Нове Касабе, 1476. године, а 1533. године у нахији Ненавиште помиње се „мезра“ Скугрић.О насељавању подручја Скугрића пронађен је попис 1938. године у приватној архиви трговца Наке Јанковића из Модриче. Овај списак је у свом научном истраживању користио и Миленко Филиповић, који је дуго времена спроводио етнолошка истраживања на подручју Посавине и Требаве. Тај списак је објавио у X књизи Научног друштва Босне и Херцеговине 1958. године под насловом: „Списак пореских обвезника Срба у Модричи и околини“. Миленко Филиповић је приложен Академији наука и уметности Босне и Херцеговине у књизи бр. 12. објавио рад под насловом: „Доприноси етнолошком познавању Срба североисточне Босне“.

Душан Јовановић из Скугрића, користећи овај оригинални материјал, написао је рукопис под насловом: „Прилог етнолошком истраживању села Скугрић“. Аутор је посједовао тај рукопис, тако да ће се позивати на тај материјал.Скугрић је био насељен током османске владавине, у првој половини 16. вијека. Међутим, први значајнији попис становника Скугрића спроведен је 1851. године. Попис је обухватио 148 домаћинстава, којом приликом су евидентирани мушки порески обвезници. Аутор је покушао да успостави везу између пореских обвезника тог времена, преко презимена, и садашњих становника села Горњи и Доњи Скугрић, који су били дио нахије Ненавиште, односно Градачац. Током тог пописа у Скугрићу је идентификовано 446 пореских обвезника. На списку нису биле особе са инвалидитетом нити особе старије од 70 година. Чувар манастира Краљева Сутјеска, Јулијан Јеленић, тврди да је „Порта утврдила висину данка на дванаест гроша, и послала ферман 1850. године којим је наредила да данак сакупљају верски великодостојници уз помоћ кнезова у селима. Такође се помиње да минимална старосна граница мора бити преко десет година. Може се претпоставити да су такви услови владали и у овим крајевима. Пошто се у то вријеме нису водили матични листови рођених, већина домаћинстава је доказивала да су њени чланови знатно млађи од доње старосне границе, или старији по годинама, како би смањили своје обавезе. То се чинило разним средствима, од давања мита до пружања бесплатних услуга.Јанковић ће забиљежити “Примијећено је да нијесу сви наведени, па је познато да два кнеза из тог периода нијесу била укључена у списак. На списковима су и људи који су живјели у породичним задругама, јер је од 146 породица, њих 43 имало више од 4 способна мушкарца, двије са 6, тринаест са 5, двадесет осам са 4, што чини 189 одраслих мушкараца. Ова села су се развијала, број становника се повећавао, тако да су према попису из 1961. године Скугрић Горњи и Скугрић Доњи имали 612 домаћинстава са 2.995 становника. Села су претежно насељена православним хришћанима, са незнатним  бројем католика. Међутим, попис из 1851. године обухватио је само православне пореске обвезнике.Уочено је да се, у поређењу са садашњим стањем, ова стара наведена презимена углавном слажу, са изузетком презимена Јовановић, Јовић, Пајић и Живковић, чији је број знатно смањен, а нека су потпуно нестала. Међутим, иако неке породице имају иста презимена, из разговора са њиховим представницима утврђено је да нису ни на који начин у сродству, док већина јесте“ .Земљиште је припадало беговима, па им је било у интересу да сви буду пописани, а посебно да имају што више пореских обвезника, јер они остварују већи приход. Током 18. вијека, када су се породице дијелиле, нове породице су често узимале нова презимена, почевши од имена дједова, очева или даљих предака. Било је и случајева промјене презимена, тако да су се, због неких неповољних догађаја у прошлости, ове породице некако могле сакрити од османских власти.У каснијим пописима потпуно су нестала бројна презимена у овим селима, као што су: Ђорђевићи, Јефтићи, Савичићи, Ковачи, Јефићи, Бојанићи, Радојчићи, Глуваћи, Бардаковићи, Гаврићи, Стефановићи, Марићи, Милошевићи и многа друга. Према нама доступним  подацима, чини се да је свака трећа кућа изумрла, или је промијенила презиме услед разних околности. Међутим, значајан број ових старих презимена налази се и у другим селима, јер су промијенили место становања. Потомци Новака Крушкића су након његове смрти узели презиме Новаковићи. Међутим, у селу их и даље зову надимком Крушкићи.Дакле, топоними садржани у дефтерима говоре на свој начин о кретању и расељавању и раслојавању  становништва. У овом случају, ријеч је о кретању са истока на запад, а то се посебно осјетило након пада Јајачке бановине 1528. године.

Кретање становништва изазвало је одређене карактеристике у језику, јер је у овом региону у предтурском периоду преовладавао икавски, а ијекавски у каснијем периоду, као последица етничких промена.Стога, на територији Босне, Српска православна црква била је доминантно присутна у предтурском периоду, са нагласком  на Херцеговину, гдје је била далеко присутнија. У историји Херцеговине у средњем вијеку, Хум (Херцеговина) је био дио српских жупа и кнежевина, заједно са Зетом (Црном Гором) и Рашком (југозападна Србија).Међутим, и  Католичка црква је развијала своје активности и на подручју Херцеговине пре османског освајања, гдје је основала четири фрањевачка манастира. Српска православна црква била је активна у бановини, односно краљевини, Босни. Ову активност је убрзао краљ Твртко проширивањем босанске територије у горњем току ријеке Дрине, као и на дјелове Црне Горе и Србије. У композицију је био укључен и манастир у Милешеви, гдје се каже да је крунисан краљ Твртко. Каснија истраживања су показала да није крунисан у Малешеви, већ у месту МИЛЕ код Високог у централној Босни. Подаци које су дали неки српски историчари да су у северној Босни постојали православни манастири пре доласка Турака су сасвим поуздани. У  16. вијеку изграђено је неколико њих у Босни, као што су Тавна, Ломница, Папрача, Озрен и Гостовић. Манастир Рмањ у северозападној Босни први пут се помиње 1515. године. Дакле, сви ови манастири су изграђени након што је Босна пала под османску власт, те су стога дали сагласност за изградњу ових верских објеката.Дабро – Босански митрополит се први пут помиње 1232. године, а православна црква у Сарајеву око 1550. У 16. и 17. веку, Османлије су населиле велики број људи из православних земаља у северној Босни. Разлог: ова подручја су била опустошена због куге и ратова. Западни историчари Ноел Малколм  потврђује неутемељено чињеницу да су се у регији Градачца и околини населили „Срби који себе називају Власима“. Доселили су се из Смедерева и Београда. Овај влашки елемент је био толико важан у настанку босанског православног становништва да се чак и после три века термин „Влах“ користио у Босни у значењу „члана православне цркве“. Наравно, у овом процесу насељавања учествовали су и Срби и Херцеговци који нису били Власи.Малколм већ у наредној реченици демантује сам себе : Срби су присутни овдје од вајкада а миграција је било и биће “ закључио је англосаксонски историчар

Досељавање овог становништва датира још из тридесетих година 16. века. Поставља се питање: зашто су се Власи доселили? Јер су одговарали циљевима османске власти, јер су били мобилни и покретни сточари, а узгој коња је био њихова посебна специјалност, због веома јаке војне традиције. Добили су посебне привилегије, посебно дуж османско-хабзбуршке границе. Њиховим вођама су додијељена велика имања – тимари. Нису имали плате, али су имали право да носе оружје и обављају војне дужности. Уместо плате, Османлије су им дозволиле да се баве пљачкањем непријатељске територије.Други аутор, Бенедикт Курипешић, као разлог за пустошење овог краја почетком 16. века, поред куге, наводи и одвођење деце, тј. девширме и бекство мученика преко границе у Угарску, ради бољих услова живота. Нису имали феудалне обавезе, закуп земље је био формални, а сами су бирали своје војводе (заповједнике) и кнежеве. Кнежеви су били нека врста мировних судија. Тако је створена Војна крајина дуж северне и северозападне границе Босне. Били су храбри војници, а звали су их „Власи“ или „Морлаци“. С обзиром на њихов значај, Фердинанд Други . Године 1630. донио је Закон о Власима. Тако се догодила чудна историјска ситуација да су Власи живели са обе стране границе између Османлија и Хабзбурговаца, па је често долазило до сукоба на граници: Власи против Влаха.Ширење ислама у Босни почело је 1493. године. Османлије су биле присталице ханефијске правне школе (сунити), и због тога сви муслимани у Босни припадају ханефијској правној школи.Процес примања ислама, или процес исламизације становништва, како га тумаче многи аутори, још увек није довољно освијетљен у нашој историографији. Босна је представљала специфичност у погледу прихватања ислама у односу на друге српске земље у окружењу. У Босни се овај процес не може посматрати одвојено од богумилског питања, односно од нестанка и уништења хришћана и босанске цркве.

У претходним радовима појавиле су се различите теорије о томе ко је прихватио ислам у ширењу те религије, или боље речено, „из претходних радова појавили су се различити ставови о етничкој или боље речено конфесионалној припадности аутохтоног србо-босанског становништва из којег су претежно и масовно произашли босанско-херцеговачки муслимани. Да ли су то били претежно бивши богомили, или католици или православни становници?“

Контроверзе које долазе од различитих аутора у приступу прихватању и ширењу ислама у Босни и Херцеговини произилазе из чињенице да питање етничких промена које су се догодиле доласком турске власти још увек није у потпуности ријешено у историјској науци. Из тог разлога, сматра А. Ханџић, „потребно је проучити више анализа постојећих турских извора за поједине области како би се питање могло правилно сагледати у целини“. Турци су немуслиманским поданицима нису  гарантовали слободу вјероисповести, што је било загарантовано и у писаној форми. Писани извори у турским архивама свједоче да је правни положај хришћана и свештенства био само формално  заштићен од стране државе.Процес преласка становништва у ислам је резултат времена у коме се то становништво налазило и све повољнијих понуда османске освајачке политике према заробљеном становништву. Било „таласа“ у процесу исламизације, и периодичних посебних прогона православних и католика од стране државних власти, како то неки аутори аргументовано приказују .

„У одређеним савременим западним изворима налазимо експлицитну потврду да овај процес  био резултат силе. У својим списима, Константин Михајловић (крај 15. вијека) на једном месту каже: … и уз то, није мали број оних који се сваке године насилно  потурче… Слично томе, у два ћирилична записа из 1509. и 1516. године, слично се каже: … и многи, са  оклевање. , одступише од православља у вјеру њихову... Затим је Бенедикт Курипешић, у својим путним белешкама о стању у Босни (од Уне до Врхбосне) из 1530. године, забележио: … Турчин им остави вјеру њихову, само да обрађују земљу, осим оних које је младост и лакомисленост навела да потурче, и пустио их је да имају своје свештенике, цркве и друге обреде.А онда их Турчин насилно потурчи …“.

Међутим, иако је било присиле у вези са прихватањем ислама, елементи економске и друге природе утицали су на известан број хришћана да и сами приме ислам, што се може видети и из чињенице да су Турци углавном имали пуно поверење у муслиманско становништво, па је то утицало и на хришћанске спахије, како је османска власт јачала, да се све више крећу у правцу исламизације и улазе у привилеговане кругове. Хришћански кнежеви су све више губили свој углед, што је резултирало губитком пореских привилегија међу Србима , војницима и мартолозима. То значи да су желели да одрже свој углед, па је било препоручљиво да пређу на ислам.

Ако је сељак прихватио ислам, он је у сваком случају имао користи, посебно економске. Био би му опроштен данак (врста пореза у исламском свијету) који су сви одрасли хришћани били обавезни да плаћају, а нису били обавезни да служе у војсци.Подстицај хришћана у масовном преласку на ислам био је пад Угарске 1526. године, као и пад Бановине Сребренице. Турски дефтери показују да је после 1526. године велики број сеоског католичког становништва прешао на ислам.Узгред, први почеци преласка на ислам у Босни датирају још од прве појаве Турака после 1445. године, када су освојили извесне положаје у Врхбосни. Тако можемо објаснити број истакнутих политичара и војсковођа који су били поријеклом из Босне за време владавине Махмуда Освајача. Тако је већ између 1463. и 1467. године као примјер наведен војвода Али-бег Павловић.Већ 1468. године, када је вршен попис, бројни спахијани су поменути као нови муслимани, а задржана су и стара презимена попут Исмаила Ђурића, Махмуда Гаравчића, Јусуфа Радосалића, Касима Андрића и других. Међу новим муслиманима, већина је била поријеклом из Босне, али је било и Мађара, , Влаха и Саса (Њемаца).

Процес исламизације у Босни није захватио само католичко, већ и православно становништво – домицилне Србе или како су их звали Турци “ Влахе.“ Тако је у попису из 1528. године већина домаћинстава „забележена еуфемистичким именом оца: „Абдулах“, што је увијек указивало на име хришћанског оца, или је име хришћанског оца било јасно декларисано“. У нахији Спреча од 125 муслиманских домаћинстава, 80 домаћинстава је имало очево име Абдулах или хришћанско очево име. (Абдулах – слуга Божији) или у Грачаници (Соко) од 35 муслиманских кућа, 23 домаћинства су била нови муслимани.

Занимљиво је да је 1533. године у нахији Сребреник недалеко од Градачца било 7 насеља: варош града Сребреника, Бегов Конак, засеоци варошица Сребреник, Срнице, Шпионица, Бабуновци, Сладна и Јежинац. Сва ова насеља налазе се на правцу према Градачцу. Као што је познато, Сребреник, Срнице и Шпионица су много касније припали Градачцу. Или нахија Соко (Грачаница) 1533. године обухватала је 17 насеља, и то 9 села насељених Србима , као и села Сјенина, Свјетлића, Станић Рика, Доња Лукавица, Међиђа, Зелиња, Палежница и Грапска. У свим овим селима било је 627 домаћинстава са 158 жена, од којих је 217 било муслимана са 63 жене (муслимана 34,6%, а Срба 29% 1528. године).Занимљиво је истаћи да ће неколико вјекова касније Међиђа Горња и Међиђа Доња, као и Зелиња Горња и Зелиња Доња, трајно припасти Градачцу.Из пописа становништва из 1528. и 1533. године види се да је у овим крајевима процес исламизације подједнако погодио цјелокупно становништво, како бивше припаднике Српске  цркве, тако и Србе и остале.

Прихватање ислама од стране хришћана је у почетку било више политичко питање него напуштање свог верског схватања. Међутим, са даљим развојем, изградњом касаба, затим повећањем броја становника у градовима, стварањем нових села, што се може видјети између пописа из 1533. и 1548. године, прихватање ислама све више постаје засновано на стварној вјерској посвећености. Број нових насеља посебно се повећава у сјеверном делу санџака, односно на подручју Ненавишта, односно Градачца и околине.Прелазак српског  становништва у ислам није био тако брз као што неки мисле. Интензивирало се скоро вијек након пада Босне. Османски систем је требало да буде успостављен у Босни, односно његови основни елементи. Међу важним елементима било је стицање повјерења становништва да се стара власт неће вратити. Штавише, повољнији статус муслимана утицаће на прелазак у ислам. Повољнији положај се односио на плаћање личних пореза, а посебно на унапређење личног статуса људи и њихово напредовање на друштвеној љествици, што је доносило одређене користи. Као што смо напоменули било је огромне присиле да се пређе на ислам. Владајућу класу у Босни чинили су Срби који су прешли на ислам. Тако је, у једном процесу, српско  становништво исламске вероисповести постало већина. Хришћани су у то вријеме чинили шестину босанског становништва, тако да када се говори о „потчињавању“ немуслиманског становништва, то треба узети у обзир.Што се тиче имена Бошњак, неки аутори сматрају да се оно односи само на муслимане, што укључује феудалце и сељаке као и друге градске класе.

То значи да су процес настанка градова и преласка на ислам два међусобно повезана процеса. Попис из 1533. године утврдио је да је проценат муслимана међу сеоским становништвом био 30%, док је у градовима тај проценат био знатно већи. „Повећање броја муслимана у окрузима до средине 16. вијека било је неравномјерно, условљено истим разлозима као и раније, осим што се сада утицај ислама мање ширио из тврђава, а много више из градских насеља (касаба), која су постала центри муслиманског културног утицаја и бедем османске власти.“ Најбројнији прелази на ислам били су око градова Зворник, Сокол и Сребреница. Дакле, град Сребреник је у то време био нешто веће село, претежно муслиманско са само 73 куће и 31 муџеретом, док су хришћани имали 17 кућа са два муџерета.После 1548. године, број муслиманских домаћинстава у нахији Ненавиште се стално повећавао, тако да су чифлуци и мезре постали села, а самим тим се и број муслимана стално повећавао. Међутим, око 1533. године, велика нахија Ненавиште, која је обухватала подручје западно од Кораја, северно од Сребреника и Сокола, тј. целокупно подручје између ријека Тиње, Саве и Босне, имала је сједиште у Градачцу, који се у првим турским изворима помиње као Грачац, и био је, као што смо истакли, дуго времена готово ненасељен. Ова нахија је 1533. године имала само 4 слабо насељена места: Варош Градачац, Бихћа Главица (данас немамо одговор које је то насеље било са становишта данашњег обележавања појединачних насеља), Модрича и Копривница. У то време, цела нахија Ненавиште имала је 49 кућа пореских обвезника са 10 муџереда. У граду Грачац (Градачац) било је само 11 муслиманских кућа и 6 хришћанских кућа са два муџерета, док је Модрича имала две муслиманске и 14 хришћанских кућа са 4 муџерета. То су биле католичке куће изграђене око фрањевачког манастира „Свети Илија“. Око Грачаца је 1533. године било 13 ненасељених заселака: засеоци Дворска код Грачаца, Сапна, Долска, Михаљевац, Мораница, Дишница, Толиса, Врбина Локва, Горњи и Доњи Скугрић и Ненавишко Поље.Ненавишко Поље је некада било сједиште парохије Ненавиште, која се налази мало западније од Градачца, ближе Скугрићу, затим село Брестово Поље код Модриче, па село цркве Илинска Поља, село Рајска и село Дубраве. Од наведених насеља, нека су до данас задржала своја имена, као што су Сапна, Толиса, Горњи и Доњи Скугрић, Рајска и Дубраве, док су друга имена нестала.

Процес исламизације се најспорије одвијао на подручју нахије Ненавиште. Да видимо зашто? Наиме, као што смо видели, ова Нахија је била пуста и ненасељена у 1630-им годинама. У периоду између 1533. и 1548. године, односно за 15 година, дошло је до драматичних промена у броју становника на овом подручју, тако да ће се процес исламизације одвијати нешто касније са истим интензитетом као и у другим областима.

Турским властима није одговарало да имају велике ненасељене површине, јер ако нема становништва, нема ко да обрађује земљу, а теже је бранити тај простор. Зато је санџак-бег Зворничког санџака 1548. године упутио позив српским  кнезовима и примитићима да започну своју рају и населе овај крај, нудећи им повољније услове и олакшице у погледу висине пореских обавеза. Видјели смо да је нахија Ненавиште (Градачац) била насељена у појединим деловима до 1548. године, али је равничарски дио, односно подручје према Сави, било празно, вероватно због поплава. Тај позив је забележен код села Хајсиће (данас Хасић). Сходно томе, око 1548. године настала су нова насеља у ненавишком крају: Црквице (данас Црквина), Вучковац или Тињица (данас Вучковци), Слатница са бунаром Свибивац (данас село Сибовац), Чремошница (Трамошница), Жабар, Орахова Рика, Милутиново Селиште, Петросалићи, (Домаће, Домаље, Петросалићи,). Копривна, Хајсићи, село Горњи и Доњи Боки (данас село Бок код Орашја, Јакишићи, Рупановићи (Жупановићи), Којосићи, село Огудовац (Обудовац), Орлово Поље, Бабешница, Рајска, Брестово Поље, Толиса код Орашја, село Толиса код Орашја, село Доњи и још понешто у Схабиту Горњи и Доњи, понајвише ови други у Схабиту Горњем и Доњем. Од Срба , јер нова имена села као што су Познојевићи, Петросалићи, Јакшићи, Појављују се Којосићи. Та имена ће касније нестати или ће промијенити имена. Ова села су била царска или санџак-бегова хаса. „Српски  кнежеви, као мале турске спахије, имали су тамо своје тимаре, којима су припадала села Чремошница, Хајсићи и Петросалићи, Огудовац, Орлово Поље, заселак Твтковиште код Саве (данашња Доња Махала), Скугрићи, Толиса код Скугрића, док је у неким од ових села, већ 1548. године, уместо испенже наплаћивана филурија (српски „влашки“  порез) (Толиса, Огудовац, Орлово Поље, Хајсићи и Петросалићи).“Да бисмо стекли представу о броју пореских обвезника у овој нахији 1548. године, наводимо да је било 436 кућа са 119 муџереда. Новонасељено становништво се углавном налазило дуж пограничне зоне према мађарским територијама. У тим крајевима је било мање преласка на ислам, а процес исламизације је почео прво у селима Слатница са Свибовцем (Сибовац), Горњим и Доњим Бокима, Јакшићима, Рупановићима, Огудовцем и Орловим Пољем, те Модричи са Ненавиште Овасима, Бишћа Главица и града тврђаве Градачца.Године 1548. у Градачцу је било 10 муслиманских кућа са две муџере. Ови пописи нису обухватили све становнике нахије, јер су пописи били такве природе да су обухватали само пореске обвезнике, односно хришћанске и муслиманске раје, као и градско становништво, а не укључују спахије, градске гарнизоне, службенике и санџак-бегове.До 1533. године у цијелом Зворничком санџаку било је око 12% муслимана, а већ у наредних 15 година, односно до 1548. године, тај проценат се повећао на 40%. Турско освајање Славоније од 1536. до 1552. године изазваће нове промјене у саставу становништва, када се муслиманско становништво из ових крајева сели у новоосвојене крајеве.

Након што су Турци освојили Славонију 1552. године, дошло је до значајног смањења броја становника Зворничког санџака. Што се тиче подручја Градачца и његове околине, пописи нам говоре да су га након опустошења краја населили турски  колонизатори, а у другој половини 16. вијека овај крај је поново почео да се празни, јер су се многи његови становници преселили у Славонију. То показују турски пописни дефтери, из којих се види да се муслимани из Зворничког санџака помињу у славонским санџацима и „не само међу посадама у утврђеним градовима и селима, као занатлије, већ и у селима“.

Хришћани су се такође досељавали у Славонију из ових крајева у том периоду, али у мањем обиму. Из тог разлога, пописи становништва из 1600. године показују веома мали или никакав раст становништва у Зворничком санџаку. Број хришћана опада због њиховог преласка на ислам, и отвореног прогона а затим се становништво, посебно из урбаних средина, сели ка Славонији. Овај миграциони процес у другој половини 16. вијека није забиљежен приликом пописа становништва у Зворничком санџаку, тако да се степен преласка становништва на ислам не може утврдити.Занимљиво је да у првом периоду исламизације није било посебне подјеле међу људима, јер је у почетку она била само декларативна – узимањем исламског имена. Млади чланови породице су прешли на ислам и наставили да живе у заједници са својим хришћанским родитељима, а жене нових муслимана су задржале своја стара имена. Помагали су једни другима, сакупљали велике државне приходе, гарантовали једни другима права на суду, а њихово хришћанско поријекло никога није узнемиравало. Међутим, са развојем градова и стварањем повољнијих услова за живот, постепено се јављала извесна поларизација.Општи политички услови и догађаји који ће проистећи из турских пораза код Лепанта 1571. и под Сиском 1593. године, и појава извесне економске кризе, одразиће се на одређени начин у процесу ширења ислама. У то време, тврђава Градачац није имала никакав стратешки значај нити је имала икакве развојне перспективе. Веома мало предграђе имало је само неколико кућа. У тврђави је била мала посада од 10 надничара.

Градачац у то вријеме није имао статус града. „А да би неко место стекло тај статус, било је потребно да постигне одређени ниво развоја, наиме: да постоји барем један џемат муслиманског становништва, барем једна главна џамија у којој се обављају молитве петком и Бајрамом, и да постоји трг, тј. да се одржава недељна пијаца. Издавањем фермана о овоме, насеље је уписано у списак касаба. Муслиманско становништво је тиме постало ослобођено раџинских пореза и обавеза; више нису плаћали раџински порез, такозвани ресм-и џифт…“.упореди Алија  Изетбеговић „Исламске декларације “ 1983 

Од статуса касабе, то становништво је имало и неке друге привилегије, било је ослобођено неких државних дажбина. Становници су се могли слободно кретати из једног градског насеља у друго. Градачац је такође био комуникационо изолован, па је то један од разлога слабе перспективе развоја. У то вријеме није имала ни џамију, а тврђава је чекала поправке и проширење.

Свакако да је Чушић духовни отац не само Алије Изетбеговића већ и многих других бојовника који су Српску Босни и Херцеговини крајем 20.вијека гурнули у суноврат братоубиства намећући Пакистанске и његове шеријатске законе у срцу Европе о чему ће отац Бошњаштва Изетбеговић написати књигу Исламска декларација . Подсјећања ради Алија Изетбеговић умногоме је имао личну потребу да се освети народу у Босни јер тај народ није испунио његове болесне амбиције да постане врховни поглавар ИЗВ – Реис – ул- улема  ( старјешина вјерских учењака ) у ондашњој Југославији .

                          ( наставиће се)