Близу четири стотине избјеглица у Беранама, који су рођени у овом граду и имају црногорско држављанство, ни послије двије и по или три деценије боравка у Црној Гори не могу још увијек да регулишу држављанство за чланове својих породица. Предсједник Савеза удружења избјеглица и расељених лица у Црној Гори, Мићо Марјановић, истиче да је таквих случајева у Црној Гори до четири хиљаде и указује на неодрживост ситуације у којој се и сам налази.
–Помножите тај број у просјеку са три-четири члана породица тих људи, и видјећете колико је оних који не могу, по основу држављанства свог родитеља или супружника, добити држављанство. Чему онда да се надају друге избјеглице које немају никакве везе са Црном Гором, каже Марјановић.
Црна Гора је постала уточиште за избјеглице и расељена лица деведесетих година, када су почели ратови у сусједној Хрватској, Босни и Херцеговини, и касније на Косову. Број избјеглица достигао је врхунац 1999. године, када се овдје слило 160 хиљада људи.
Само кроз Беране је прошло преко шездесет хиљада невољника. Већина се касније вратила кућама или се иселила у треће земље, али њих око три и по хиљаде остало је до данас у овом граду, што је више него у свих осталих девет сјеверних црногорских општина заједно.
Већина не посједује личне документе, осим избјегличке карте, а са њом су све институције у нашој држави, осим здравствених, за њих затворене.
Непосједовање црногорског држављанства и личних докумената значи да се не могу регистровати на бироима рада, што је предуслов за проналажење посла. Не могу добити возачку дозволу. Не могу се чак ни вјенчати. Искључени из званичних структура, не могу добити ни кредит за отпочињање самосталног посла јер, наравно, банке не дају кредите лицима без личних докумената. Не могу студирати нити конкурисати за стипендије.
–Још почетком двијехиљадитих усвојена је чувена Сарајевска декларација коју су потписале све државе бивше Југославије, и којом је било предвиђено да се сви проблеми избјеглица, укључујући и држављанство, ријеше до 2006. године. У овом тренутку ми нисмо нигдје, и све вам је јасно када то кажем, каже Марјановић.
Он истиче како су државе у окружењу направиле неке помаке, док Црна Гора те проблеме рјешава још увијек више вербално.
Према његовом мишљењу, законска рјешења која је у међувремену Црна Гора усвојила су најкрућа у региону.
-Не могу ни бити боља када нико од избјеглица није учествовао у њиховој изради. Под притиском Европске уније, они сами доносе рјешења за нас, без нас, прича Марјановић.
Предсједник Савеза удружења избјеглица и расељених лица Црне Горе каже да дијели опште мишљење међу избјеглицама и расељеницима да је потпуно незамисливо да неко живи у Црној Гори тридесет година, а не може да ријеши питање држављанства.
–Послије толико времена то би морало да се рјешава по аутоматизму, сматра Марјановић.
Марјановић вјерује како десет одсто избјеглица у Беранама, или који проценат више у односу на укупан број становника у овој општини, односно четири одсто на нивоу државе, заслужују много више бриге и пажње, чак и у медијима.
–За себе и ових четиристо избјеглица који су рођени у Беранама знам да не мислимо нигдје да идемо из Црне Горе. Ипак се некако осјећамо заробљено, а сада су то и наша дјеца. Чини ми се да смо колатерална штета, тврди Марјановић.
Међународна заједница је препознавала овај проблем, изгледа, боље и трајно помагала у рјешавању животних питања, на првом мјесту стамбеног, тако да су у Беранама одавно из тих средстава изграђене модерне зграде на Рудешу и макар затворено највеће избјегличко насеље од барака, које је више личило на гето.
Извор: Портал РТЦГ
