Пише: Дејан Бешовић
Окупација Косова и Метохије 1941. године затекла je организацију Комунистичке Партије Југославије на том подручју у сразмерно слабом бројном стању. Упадљива je чињеница да je у редовима Комунистичке Партије несразмјерно мали број Албанаца, сасвим обрнуто етничко-националном односу: од 320 чланова КП свега je 20 било Албанаца, а од 1200 чланова СКОЈ-а око 70 Албанаца. У току оружане борбе, све до друге половине 1944.године , у партизанским одредима je најмање Албанаца: у два албанска партизанска одреда са Косова, „Зејнел Ајдини“ и „Емин Дураку„, почетком 1943. године, било je највише око 70 бораца албанске народности. За све вријеме рата КПЈ и војна организација народноослободилачког покрета имали су да сe носе са непријатељством или пасивношћу албанских маса на Косову, које су сe као национална мањина, понијеле нелојално према југословенској држави. И поред тога, Косово и Метохија улазе у нову Југославију као аутономна област са перспективом даље националне афирмације и осамостаљивања Албанаца у социјалистичком систему југословенске федерације.Разлози за овакав однос према албанској мањини леже у политици КПЈ према националном питању, како сe она градила у раздобљу између два рата, од оснивања Партије 1919.године до априлског слома 1941.године Tа сe политика, када сe прати њен историјски развој, не може свести на једну и једноставну формулу, али сe ипак може издвојити једна њена константна претпоставка, а то je став о „великосрпском хегемонизму“ односно „хегемонизму великосрпске буржоазије“ као о главној политичкој хипотеци старе Југославије. Из те претпоставке проистекао je низ других политичких одредница које су имале да у било којој варијанти рјешења југословенског питања скрше великосрпски хегемонизам, као кључни антикомунистички чинилац у југоисточној Европи. Тај генерални и полазни став КПЈ дошао je до изражаја посебно у „албанском питању“. Захваљујући њему формирана je косовско-метохијска аутономија, но ту сe крију и све оне опасне могућности претварања „антихегемонистичке“ формуле у антијугословенску формулу, са којом ће сe Југославија сударити тако жестоко последњих деценија.Никако сe не може и не смије превидјети да je формула „великосрпског хегемонизма„, прије него што je ушла у КПЈ, настала у средини српских социјалдемократа, као одраз погледа аустријских марксиста,лењиниста и социјалиста. То питање заслужује и даља озбиљна научна и социјална истраживања. По свему судећи, теза о „великосрпском хегемонизму“ и није резултат сопствених сазнања српских социјалиста о положају нације и политици њене владајуће класе у склопу читаве историјске ситуације српског народа. У њој сe прије може видјети израз британско -аустро-угарског погледа на ствари, одраз схватања једне средине која за аутентичан национални програм Србије није имала разумијевања и која je, штавише, свим средствима настојала да овај програм сломи. У генези тога не стоје, дакле, објективност и критичност погледа на своју националну ситуацију, већ напротив, некритично преузимање једнога туђег виђења, обељеженог противљењем свакој перспективи ослобођења и нарочито уједињења српског народа. Остваривањем тих циљева српског народа, наиме, били би доведени у питање цјелина Аустро-Угарске и политички интереси те земље и других европских сила да владају балканским простором.
Не улазећи даље у расправу о изворима политичких ставова Српске социјалдемократске странке –ССДС, довољно je истаћи да сe ова странка жестоко супротставља не само рату 1912, 1913. и 1914.године него то она чини са тезом о империјалистичком карактеру ових ратова Србије и њених савезника. Њена je мета „завојевачка политика српске буржоазије„, „српски колонијализам„, „српски свет“ а алтернатива – социјалистичка федерација балканских народа. Посебно сe то изразило у критици ратних циљева Србије у првом балканском рату, који су оцијењени као освајачки, а не ослободилачки. Капитални значај у том погледу има политичка борба Димитрија Туцовића Србија и Арбанија. Студија Туцовића :Један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије, објављена у Београду у само предвечерје првог свјетског рата 1914. године ,постаће „свето писмо“ свих анти -српских покрета у 20.вијеку у Југославији . Туцовићева књига о Албанији узима сe у нас најчешће као непогрешива анализа и оцјена српске политике, образац непристрасног и далековидног политичког мишљења о албанском питању. Тако за њу Едвард Кардељ каже да сe она „обрачунала са извитопереним писањем националистичке штампе у Србији и српском народу „Занимљиво je, међутим, да je међу словеначким комунистима била разрађенија визија те балканске односно југословенске совјетске федерације. У коначном билансу федеративних јединица јављају сe сљедеће области као саставни дјелови „југословенске федерације„: Словенија, Хрватска, Далмација, Босна, Војводина, Србија, Црна Гора, Македонија, Видинска Бугарска, Источна Бугарска, Јужна Бугарска, те „евентуално“ Албанија.
Посебан критички осврт према Туцовиће ој студији стигао је од Моше Пијаде који ће записати у Комунистичкој искри , листу КПЈ 1933 .године : Туцовић с посебним успехом обрачунао с националистичким позивом на историзам, поредећи српске захтеве на Косову с мађарским захтевима у Војводини, мада je грешио кад je Косово укључивао у северну Албанију и прелазио преко чињенице да je у тој области постојао и српски живаљ .Туцовићева схватања провејавају се и кроз оцену историчара да je српска влада 1909-1912. године требало да подржи албански покрет „у његовим етничким границама“ – мада je управо питање етничких граница било и морало бити спорно. Исто схватање избија и кроз суд о томе да сe балкански рат могао правдати једино сламањем отоманског феудализма и националним ослобођењем балканских народа, „али je он изневерио очекивања у односу на Албанију и Македонију“.
Милован Ђилас ће већ сњедеће године записати у поменутом листу :Једна нова, критичка анализа ставова Димитрија Туцовића мора показати да у њиховој основи лежи превиђање неких важних историјских и актуелних чињеница, некритичко заузимање становишта друге стране у једном трагичном историјском спору – стране албанског национализма. Као да je доказ интернационалистичке непристрасности порицање сопствених националних интереса, и као да сe објективност изражава априорним прихватањем супротног, па чак и непријатељског става.Већ у оцени Димитрија Туцовића да су „завојевачком политиком српске владе према арбанаском народу створени на западној граници Србије такви односи да сe у скорој будућности мир и редовно стање тешко могу очекивати“ и да je Албанија „том политиком гурнута у наручје две на западном Балкану најзаинтересованије велике силе“, леже неке крупне заблуде. Пре свега, заблуда je да je Албанија гурнута у наручје Аустро-Угарске и Италије политиком Србије. Према свему што се сада тако добро зна, политика Србије je само безуспешно покушавала да неутралише дејство већ давно пре тога формираног програма те две европске силе (и не само те две) да сe створи аутономна Албанија као мостобран или пион њиховог империјалистичког продора на Балкан. Комбинације око албанске аутономије сежу у рани 19.век, а покрет за албанску независност уочи и у току балканског рата налази сe под сигурном контролом Аустро-Угарске, без обзира на то шта Србија радила. Идеја да сe подржавањем албанског националистичког покрета могао тај покрет везати за неку „балканску“ па чак и посебно српску политику, показује сe у светлу новијих историјских сазнања сасвим нестварна. Уосталом, претпоставка за такву политику према албанском покрету била би одрицање од елементарних националних права српског народа у Старој Србији, прихватање неправедне и неосноване тезе да Стара Србија и није (или није више)српска него албанска земља. У основи Туцовићевих погледа лежи, заправо, та заблуда, то отписивање Косова. Корен je тога у сужавању идеје и историјске стварности српског националног и државног простора на Србију пре 1878.г. , јер сe са жаљењем говори и о „најуривању“ Албанаца из новоприпојених крајева у рату и по одлуци Берлинског конгреса.
Туцовић не придаје одговарајући значај чињеници свога времена, а не само историје, да сe над српским народом у Турској спроводи терор и геноцид, да je инструменат тога терора и геноцида управо албански муслимански елеменат.Албански историчар Екрем Чабеј ће године 1939 .у сам освит Другог свјетског рата у полу-илегалном часопису Либрарја у Драчу забиљежити :Димитрије Туцовић не придаје одговарајући значај чињеници свога времена, а не само историје, да сe над српским и албанским народом у Турској спроводио терор и геноцид, да je инструменат тога терора и геноцида управо велико- муслимански елеменат. Туцовић о „продору Арбанаса на исток“ размишља као о једном „природном процесу„; за трагичне стране тога збивања, по њему, сноси одговорност искључиво „систем владавине у Турској“, „општа анархија управе и незаштићеност раје„. Димитрије Богдановић биљежи у Књизи о Косову : Стога свако писање о злочинима над српским народом Туцовић схвата као позив на шовинистичку мржњу,према Албанцима . Историјска сведочанства о страдању српског народа или о присуству тог народа у Старој Србији за њега су, штавише, „злонамерна пропаганда увеличавања и неистине“, коју спроводе „власнички кругови балканских државица“, на основу „варварскога начела“: „да су гробови и вешала већи учитељ од нових установа“.
Поготову je неоснована аналогија коју изводи Димитрије Туцовић између српских захтева према Косову и мађарских према Војводини.Српски народ у Подунављу живи тамо још од средњег века; у 15.веку je демографски обновљен и ојачан сеобама с једне и с друге стране Дунава; великом сеобом крајем , 17.века, којом je, уосталом, српски народ с Косова покренут само једним делом а не у највећој маси, разлио сe српски етнички елеменат по северној Угарској више него по територији касније Војводине. Нема, стога, никакве аналогије између косовске и војвођанске ситуације, па je и шпекулисање са Косовом – Војводином било историјски неосновано. Но, Туцовић има и овакав одговор: „Ако би, уосталом, стајало, да je српски елеменат просто на просто потиснут арбанаским, зар би то био први случај у историји да навала неких племена чвршће организације или других преимућстава потисне неки народ са његова огњишта?“ – вели он, извлачећи при том још једну неумесну симетрију: „Зар словенска племена нису потисла староседеоце ових земаља средствима о којима историк нема ни мало лепо мишљење?“.
Добрица Ћосић у свом тексту О земаљској конференцији КПЈ за Србију -Искра Београд 1939 .године стр .12-18 наводи : Од оснивања Треће комунистичке интернационале (Коминтерне, 1919) комунистичка партија Југославије je „секција Коминтерне“, коју ставови Коминтерне политички обавезују. Отуда je политика Коминтерне била уопште пресудна за формулисање програма и ставова КПЈ према националном питању. Први конгрес Коминтерне, одржан марта 1919. године, закључио je да je југословенска држава настала „применом оружане силе“; према томе, на њу сe мора гледати као на продукт империјалистичког рата, а не као на природни исход борбе југословенских народа за ослобођење од туђинске власти и уједињење. Тај став je утицао на КПЈ, те je без обзира на првобитни позитиван однос према уједињењу југословенских народа звучао тада у њеним форумима и овај коминтерновски тон оцене о Југославији као „резултату великих ратова у Европи и на Балкану“. На Другом конгресу Коминтерне, јуна 1920, истакнута je парола федерације као најбољег прелазног облика државног уређења вишенационалне државе „на путу од капитализма ка комунизму“; тај концепт je потом утицао на даљу дискусију у КПЈ о националном питању и уређењу, па чак и судбини југословенске државе. До заокрета долази децембра 1923, на Трећој земаљској конференцији КПЈ одн. њене легалне експозитуре – Независне радничке партије Југославије, НРПЈ. Резолуција конференције истиче да je основни узрок заоштравања националних супротности завојевачка колонијална политика српске буржоазије још пре првог светског рата у Македонији и против Албаније, и њена хегемонистичка политика у Држави СХС. Констатује сe, затим, да je „процес све дубљег националног разједињавања већ толико напредовао да сe држава Срба, Хрвата и Словенаца не може сматрати као хомогена национална држава с нешто националних мањина, него као држава у којој владајућа класа једне (српске) нације угњетава остале нације“.Усвојена je, дакле, формула „великосрпског хегемонизма“ као битне одреднице југословенске државе и националног питања у њој. У Резолуцији о македонском и тракијском питању прецизира се да „српска буржоазија спроводи у Македонији најоштрији терористички режим, уништава или гони на исељавање свесни део бугарског, турског и арнаутског становништва и доводи насељенике из других области Југославије на њихово место, она потлачује све несрпске народности.општа парола права народа на самоопредељење, коју истиче КПЈ, мора (сe) изразити у форми издвајања Хрватске, Словеније и Македоније, из састава Југославије и стварања од њих независних република“.У визији Коминтерне тренутно сe није нашло и питање националних мањина, према томе ни албанске мањине и њеног издвајања из Југославије, али je начелна платформа за дезинтеграцију Југославије стварала основ и за то. Коминтерна je, дакле, ишла испред КПЈ у формулисању националног питања и решавања о судбини Југославије, у еволуцији од трпљења тога „плода империјалистичког рата“ до одлуке да сe Југославија, једноставно, уништи и растури као држава.Резолуцијом Коминтерне од јула 1924. у ствари je поништена одлука Треће земаљске конференције КПЈ од децембра 1923.г. , недовољно доследна и оштра у односу на овакве погледе. Тиме je отворен веома сложен и доста дуг процес унутарпартијског објашњавања и разрачунавања фракција у КПЈ, који ће сe окончати тек 1928. на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену. Не улазећи сада у ове полемике,задржаћемо сe само на партијским документима који изражавају званичне ставове.Већ 18. јула 1924. у Резолуцији Централног одбора НРПЈ о политичкој ситуацији и задацима партије истиче сe право самоопредељења свих нација Југославије, тј. њихово право на независност и слободу, а за њихов доцнији слободни споразум у Федерацији радничко-сељачких република Балкана. „Један од првих задатака у том правцу“, каже сe у тој резолуцији, „јесте борба против српског шовинизма“. У спору о националном питању избио је на површину и став ,претежно српских комуниста, који борбу за самоопредељење у југословенским условима тумачи као својеврстан израз национализма и шовинизма. Централни одбор НРПЈ у Тезама о спору у Партији, од 18. јула 1924, протумачио je тај став партијске опозиције као „ублажење политичког става према угњетачкој политици великосрпске буржоазије и тенденцијама за издају права самоопредељења код буржоазије угњетаваних нација“, те да „он објективно користи хегемонистичкој политици великосрпске буржоазије, том стубу балканске контрареволуције“. Овде сe већ јасније помаља и прави мотив антијугословенске политике Коминтерне: Југославија je, захваљујући непомирљивој антисовјетској позицији водећих српских политичких кругова, поготову због прихватања и организовања белогардејске војне емиграције, оцењена као опасност за СССР и за перспективу бољшевичке револуције у југоисточној Европи; зато ју je требало уништити. У борби за усвајање и спровођење у живот нове политике у КПЈ употребљена je теза, а онда и етикета о великосрпском подтексту партијске опозиције, а самим тим, значи, и о њеном контрареволуционарном и антисовјетском опредељењу и дејству. Ставља сe знак једнакости између борбе против сваког сепаратизма и иредентизма, као „апстрактних и нереалних фраза“, и парола великосрпске хегемонистичке буржоазије. Ту интерпретацију развија нарочито комунистичка омладина (СРОЈ)децембра 1924. Њени су ставови карактеристични за тон и смер потоњег опредељивања и за стил борбе у КПЈ око националног питања. Замера сe, пре свега, партијској опозицији (а то je, како смо већ споменули, била углавном опозиција српског крила КПЈ)што „не прави разлику између национализма угњетених нација и национализма угњетачких нација“. Самим тим што критикује буржоаски национализам уопште опозиција „у ствари индиректно потпомаже хегемонистичку политику великосрпске буржоазије.
Из тога проистиче очита дискриминација једног национализма за рачун других, који, зато што су „угњетени“, имају право на подршку пролетерске партије. У југословенској ситуацији то je имало да значи, на пример, партијску подршку хрватком сепаратизму и усташама, или терористичкој борби ВМРО [врховиста], или „покрету“ албанских качака. Тај став je донекле наметнут у Платформи споразума ЦО и опозиције, новембра 1924, али je потом одбачен у Пленуму ЦК КПЈ, у Резолуцији о националном питању: „3. Национално питање не може сe идентификовати са уставним питањем, јер сe тиме заступа одржање интегритета империјалистичких држава, што je у супротности са основним марксистичким ставом у националном питању: правом самоодређења народа до њиховог отцепљења, конституисања у засебне државе или присаједињења другим државама“. Тиме je јасно истакнуто уверење Партије да je Југославија „империјалистичка држава“: она je према тачки 4 „.продукат светског империјалистичког рата, у којој сe као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале нације у Југославији“, чиме je први пут децидирано окривљена читава српска нација, а не тек њена буржоазија и владајућа класа, као угњетачка. Најзад, „Равноправност нација je немогућа без признања права сваке нације на отцепљење. Ударајући гласом на ту чињеницу, Партија мора изобличавати као обману све фразе о националној равноправности и националном миру при одржању империјалистичке Југославије и при одржању економске хегемоније буржоазије које било нације“. Одлука Земаљског већа НРПЈ -КПЈ о спору у Партији у Резолуцији о националном питању, од 25. новембра 1924, сасвим je изричита у примени антијугословенске формуле: „Због свега тога дужност je Партије да са организацијама радних маса угњетених нација води заједничке отворене борбе за право на отцепљење, односно да помаже покрете угњетених нација у циљу формирања независних држава како Хрватске, Словеније, Македоније и Црне Горе, тако и ради ослобођења Албанаца“. Први пут сe, дакле, као задатак КПЈ изричито формулише и борба за „ослобођење Албанаца“, тј. за њихово отцепљење од Југославије и уједињење, разуме сe у перспективи једне нове, совјетске албанске републике.Овим одлукама спор у КПЈ није решен. Опозиција на челу са Симом Марковићем оспоравала je тезу Коминтерне и бранила интегритет Југославије. Спор je пренет у Југословенску комисију Коминтерне, где сe ангажовао непосредно Стаљин -30. марта 1925 .г.у критици гледишта Симе Марковића. Интересантно je Стаљиново гледиште: „У национални програм мора сe безусловно унети специјална тачка о праву нација на самоопредељење све до државног отцепљења. Jа сам већ напред рекао зашто сe у данашњим унутрашњим и међународним приликама без те тачке не може да буде.По Стаљину, треба да буде еластичан, да Партији оставља одрешене руке за сваку ситуацију. Он зато сматра да „у програму мора бити и специјална тачка о национално-територијалној аутономији за оне националности Југославије које неће сматрати за потребно да сe отцепе од Југославије“. Разбијање Југославије по сваку цену налази сe у функцији совјетске револуције, но после победе совјетске револуције у Југославији „потпуно je могуће да извесне националности Југославије неће хтети да сe издвоје“, па око тога потом гради целу једну конструкцију условног аутономизма, права да сe право користи или не искористи, права уместо дужности итд. Стаљин ће томе свему додати, крајем јуна 1925, да сe „данашње границе југословенске државе, које су сe формирале као последица ратова и насиља, не претварају у полазну тачку и закониту базу за решење националног питања“, и да питање националног самоопредељења, „тј. корените промене граница Југославије“ мора да буде „основа националног програма“, а све то у зависности од „питања опште међународне ситуације“, дакле сасвим прагматистички и подређено светским приликама и циљевима совјетске политике.После спора у Југословенској комисији Пети проширени пленум Извршног комитета Коминтерне одржан о југословенском питању априла 1925. доноси резолуцију у којој налаже Комунистичкој партији Југославије да води одлучну и доследну борбу за право самоопредељења до отцепљења свих угњетених нација, при том прецизира да то значи: „дужност je комуниста, прво, да угњетавање потлачених нација од стране српских властодржаца најодлучније сузбију и друго, да сваки захтев тих нација за остварење свега онога што ограничава њихово право самоопредељења стварно потпомажу, бране и стално напред упућују. Тако, на пример, КПЈ може и мора да потпомаже захтеве разних угњетених нација за општинским самоуправама, за својим слободним школама и независним судовима, за покрајинским аутономијама итд. Али Партија треба при томе да стално наглашава половичност таквих мера“, проширујући сваки захтев у паролу федеративног уједињења радничко-сељачких република на Балкану. Занимљиво je да у истој резолуцији Коминтерна изричито тражи од КПЈ да прави разлику између национализама, те да сe бори против српског национализма, а да подржава несрпске одн. противсрпске национализме, мада го зависи од „тактике комуниста разних нација“. При томе, „никаква бојазан од распламсавања националних страсти не сме Партију да задржи од тога да у томе најважнијем питању свим својим силама апелира на масе. Буде ли сe она плашила пламених елемената националних покрета, она онда неће никада постати победоносни вођа великог револуционарног народног покрета, који ће у Југославији настати из револуционарне комбинације радничког, сељачког и национално-ослободилачког покрета“.Ставови Коминтерне спроведени су већ на Трећем конгресу КПЈ у Бечу, јуна 1926: „српска нација“ ,(дакле не српска буржоазија)je владајућа у Југославији, а њена буржоазија je завела у земљи империјалистички режим заснован на политици националног угњетавања и економског исцрпљивања несрпских нација; КПЈ сe најдоследније бори за неограничено право самоопредељења народа „до одцепљења од данашње државе“, у перспективи Федерације радничко-сељачких република на БалкануКључно место и дефинитивни заокрет ка политици ликвидације Југославије има Четврти конгрес КПЈ у Дрездену, октобра 1928. Концепт растурања Југославије разрађен je овде до појединости. Наведен je и главни мотив антијугословенског става: „настојање империјалистичких велесила да Балкан претворе у базу за контрареволуционарни рат против Совјетског Савеза“. Настанак Југославије протумачен je као акт империјализма: „Већ самим стварањем државе СХС, створене су многобројне и дубоке супротности унутар државе СХС, које неизбежно воде у сусрет новоме рату и које сe могу решити само сломом те државне творевине. Док су при претварању предратне Србије у садању државу СХС победнички империјалисти Антанте оставили више стотина хиљада Словенаца и Хрвата под јармом италијанског империјализма, они су ставили под власт великосрпске буржоазије не само Словенце, Хрвате и до рата независне Црногорце и оставили под њеном влашћу 1913 .године освојени највећи део Македоније, него су јој приклопили знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. На такав начин, као саставни део светског империјалистичког система, Сенжерменским, Тријанонским и Нејским мировним уговорима створени нови систем националног угњетавања у држави СХС створио je и нове супротности између државе СХС и њених суседа“. Партија треба да концентрише борбу против главног непријатеља, „хегемонистичке буржоазије и њене војне монархије“. Претпоставка за то je борба Партије „у самој Србији, где јe база хегемонистичког режима“; борба треба да сe састоји у отвореном признавању „права на отцепљење и права на оружани устанак против националног угњетавања“, а при том она и сама треба да указује систематску помоћ покретима угњетених нација. „Свако потцењивање дужности пролетеријата владајуће нације у борби против империјалистичког угњетачког режима и за право на отцепљење угњетених нација, потцењивање покрета угњетених нација, пасивност према њима или свођење тежишта критике не против угњетачког режима, него против вођства ВМРО или СДК, треба безусловно и до краја превладати.Албански народ, капиталистички још не развијен, као у Албанији тако и у Југославији, може да сe ослободи и уједини само у наслону на радништво, сељаштво и остале покрете угњетених нација на Балкану, у масовној национално-револуционарној борби како против великосрпског, тако и против италијанског империјализма и домаће беговске контрареволуције“.Партија зато „изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с Албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помажу борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију“.Ослобођење Старе Србије и Македоније, када je реч о пределима настањеним албанском националном мањином, КПЈ посматра као „анексију албанских крајева у запоседнутој Македонији и на Косову“, што je уз настојање великосрпске буржоазије да потчини „још и целу или барем северну Албанију, створило супротност са Албанијом“У раздобљу од 1929. до 1933. године формирало сe у КПЈ мишљење о томе које области у Југославији треба да добију статус независних држава. Почело сe са Хрватском, Словенијом, Македонијом, Црном Гором, Босном и Херцеговином и војводином -1929.г.; Хрватском, Србијом, Словенијом, Македонијом, Црном Гором 1930.г.; Хрватском, Словенијом, Црном Гором, Македонијом 1931.г.; Србијом, Хрватском, Словенијом, Македонијом и Црном Гором, док je за Војводину речено -следеће: „Ми признајемо право на отцепљење окупираних мађарских крајева у Северној војводини“ године 1933. Правилно je примећено, међутим, да „ниједан партијски форум после Четвртог конгреса КПЈ није то питање посебно расправљао, па je скица будућих самосталних држава, која сe појављивала у лецима, прогласима, писмима, чланцима, више изражавала став аутора – писца летка или чланка него самог партијског форума“. Са истим ставом наставља сe и 1934.године, јер Четврта земаљска конференција КПЈ у Акционом програму КПЈ за село наглашава да „само Комунистичка партија… помаже свим снагама борбу за ослобођење потлачених нација, као и њихове национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову, и ВМРО уједињена у Македонији“; у том програму КПЈ захтева, поред осталог, „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“ те сe изјашњава „против служења у војсци Хрвата, Словенаца, Албанаца, Црногораца, Мађара, Нијемаца итд. изван њиховог завичаја“.
Нови заокрет у националном питању учињен je 1936. године, под непосредним утицајем новог курса Коминтерне, курса тзв. „Народног фронта“. На Седмом конгресу Коминистичке Интернационале , августа 1935, пред све већом ратном опасношћу и агресијом Хитлеровог фашизма и Анти-српског реваншизма, прокламована je парола уједињења свих антифашистичких, слободољубивих и прогресивних снага у свакој земљи ради одбране од фашизма и ради очувања свјетског мира.КПЈ на Петој земаљској конференцији није одступила од начела темељне ревизије односа и уређења Југославије, од „борбе за равноправност и самоодређење„; она je сада само наступила против сепаратистичких покрета као демагошких, који иду на руку непријатељима југословенских народа и националних мањина. Тако сe за Албанце каже: „вековна борба за слободу и равноправност арнаутских мањина на Косову, Метохији и Санџаку, а у исто вријеме и борба против талијанских агената који у тим крајевима настоје разним обећањима обманути угњетене Арнауте и изазвати ратни сукоб у том делу Југославије“. Врло одлучно, па чак и истим језиком као 1934. и раније,Комунистичка Партија и 1940.године ставља у први план „борбу против колонизаторских метода српске буржоазије у тим областима и протјеривање свих оних колонизованих елемената, помоћу којих српска буржоазија угњетава македонски, арнаутски и друге народе у Југославији „.
Димитрије Богдановић у већ цитираној књизи каже:Рат и окупацију 1941. године Комунистичка партија Југославије je дочекала са јасно израженим ставом одбране Југославије, али и са још увек важећим наслеђем такве интерпретације националних односа у Југославији, по којој сe српска нација и њена буржоазија јављају као хегемон и угњетач, те ваља подржавати све покрете који иду ка ликвидацији великосрпске хегемоније. Важно je уочити да сe у односу на албанску мањину није изменио полазни став, став да су Косово и Метохија [па чак и Санџак] у ствари „албанска земља“, те да je дужност КПЈ да помогне ослобођење албанске мањине, борећи сe само против фашистичке варијанте тог „ослобођења“. Судар са масовним иредентистичким и шовинистичким расположењем албанске мањине у Југославији априла 1941. довео je зато организацију КПЈ на Косову у велике политичке, па и практичне неприлике.-Прва невоља с којом сe партијска организација у овој области сударала настала je управо због неприхватања југословенске одреднице покрета. Секретар Месног комитета КПЈ за Косовску Митровицу, Али Шукрија, вајка сe у писму Обласном комитету новембра 1941: „Мислили смо за 28. (новембар – национални празник Албаније – Д. Богданобић, да издамо један летак где ћемо објаснити о 28. новембру) и позвати народ у борбу против окупатора, разоткривајући га сасвим. Само потпис летка апсолутно немогуће да садржи реч Југославија, јер ћемо само изгубити а не добити шире масе. А бих ли je jа потписао“, домишља сe Али Шукрија, „за М. К. комунистичке партије на Косову и Метохији?Једну годину касније отишло сe већ доста далеко у попуштању албанском национализму. У резолуцији са новембарског Покрајинског саветовања КПЈ за Косово и Метохију 1943.годину промењено je име партијске организације – уместо српског „Метохија“ стављено je албанско име „Дукађин“, јер „народ“ тако зове ову област“ .мада je то географско име знатно шире од Метохије, пошто обухвата и добар део северне Албаније с оне стране југословенске границе. Промена није безначајна, јер je везана и за формирање народноослободилачких одбора као органа нове народне власти, те сe управо тада закључило да сe предузме сазивање шире конференције ради стварања заједничког народноослободилачког одбора за читаво Косово и Дукађин.
Павле Јовићевић у Зборнику о револуцији 1944 .г. Београд -Борба о томе се изјашњава и пише : Промена није безначајна, јер je везана и за формирање народноослободилачких одбора као органа нове народне власти, те сe управо тада закључило да сe предузме сазивање шире конференције ради стварања заједничког народноослободилачког одбора за читаво Косово и Дукађин.То je већ акт од извесног државноправног значаја, који сe мора посматрати и у политичкој генези будуће косовско-метохијске аутономије. Конференција je одржана, али не на југословенској територији него на државној територији Албаније, у селу Бујану, 31. децембра 1943. и 1-2. јануара 1944. У Зборнику докумената из HOP peчено je да je конференцији присуствовало 49 делегата из свих срезова Космета, осим из гњиланског, али то, изгледа, није сасвим тачно. „Ни срезови, ни поједини крајеви Области нису могли бити равномерно заступљени на тој конференцији“.Све до појаве
прилично обимне монографије о страдању СПЦ имао се утисак да наша Црква није активно учествовала и дјеловала у животу и раду српског народа на подручју Косова ,Метохије и Албаније у судбоносним годинама за српски народ и нашу цркву .Стога је приређивач Епископ Банатски Атанасије Јевтић био готово принуђен да демантује једно такво увријежено мишљење у српском народу и приреди монографију .Српска Црква у Другом светском рату-Из Архива Св. Архијерејског Синода Српске Православне Цркве-Посебан отисак из зборника Сербиа и коментари за 1990. / 91. Издање Задужбине Милоша Црњанског .
У продужетку ове монографије издвајају се таксативно набројене сједнице Светог Архијерејског синода СПЦ из којих се види да је стање Српског народа како на Косову и Метохији тако и у Албанији катастрофално ,не само по питању Црквених прилика већ и опште националних .Такође из текста сједница закључујемо да се СПЦ са посебном суптилношћу и бригом односила како о нашем народу на Космету и Албанији тако и о нашим светињама .У самом уводнику ове монографије Епископ Атанасије Јевтић пише : Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора 20. априла 1947., започело je разматрањем Извештаја о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. У саопштењу Одбора за преглед тог Извештаја, које je поднео тадашњи Епископ Банатски Дамаскин, истакнуто je да су ce „у овом времену одиграли важни и судбоносни догађаји по нашу Цркву и народ, те je ово не само извештај о раду Св. Архијерејског Синода, него и приказивање историјских догађаја који су ce десили у животу наше Цркве и народа, од почетка окупације наше земље од непријатеља до данас“. (А. С. бр. 77). Да ce тај извештај заиста „битно разликује од ранијих“ уверио сам ce и сам, годинама истражујући богату грађу Архива Св. Архијерејског Синода, коју сам у знатној мери и наводио у својим радовима Зато, када ми ce уредништво Сербие и коментара обратило са предлогом да, поводом педесетогодишњице 1941., објави један историјски прилог о Српској Цркви у Другом светском рату, сматрао сам да би најпогоднији могао бити управо Извештај о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. Како он, међутим, заједно са Прилозима, обухвата преко шест стотина страница, јер садржи и појединости о административним и материјалним питањима ратног доба, узео сам у обзир намену и обим зборника Сербиа и коментари и прихватио да приложим управо оне делове Извештаја који „приказују историјске догађаје“ и могу бити од ширег значаја за нашу научну и културну јавност.Када извештај о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. једном буде објављен у целости, видеће ce да у њему нема ни једног јединог податка кога би ce Црква могла постидети. Показаће тај документ само пуну истину о држању Српске Цркве у најтежем невремену наше историје. Поред свих губитака и разарања, са пострадалим и изгнаним монасима, свештеницима, архијерејима, још и са заточеним својим поглаваром, Патријархом Гаврилом, a са њим и Епископом Жичким, Николајем, Српска Црква није била обезглављена већ., мудро вођена. Крст свој носила je усправно. Чиста пред Свезнајућим Богом, Српска Црква je, тако, у свему делила судбину свог великомученичког народа.
Даље Јевтић обрађује ,стање на Косову и Албанији :
Рашкопризренска епархија je за време окупације била раздељена на три државна подручја; највећи део припао je био Албанији (под италијанском окупацијом), a два мања Србији и Бугарској. Ca оног дела који je припао Албанији скоро једна трећина српског становништва je емигрирала у Црну Гору и Србију, јер су Арбанаси били предузели масовно убијање Срба насељеника, особито под Голеш планином и у Милешеву. Све насељеничке цркве између Призрена и Ђаковице, срушене су. Исто тако срушена. je и црква у Кориши где су становници староседеоци. Манастир Девич je спаљен и разрушен, шума посечена, имање одузето. Остали манастири, особито Дечани, претрпели су много штете: зиратна земља им je скоро сва одузета, шуме посечене и попаљене, виногради и воћњаци посечени и упропашћени.Преостало српско становништво јe живело у великој беди, особито у градовима. Црквена општина у Призрену учинила је много за ублажење беде прикупљањем прилога и дељењем помоћи сиротињи у новцу и огреву…
Под бр. 1702 из 1942. године Свети Архијерејски Синод Српске православне Цркве умолио јe блаженопочившег епископа Серафима да поднесе Светом Архијерејском Синоду извештај о својим одласцима у Тирану и разговорима с претставницима тамошњих црквених власти као и о приликама у његовој епархији, али од блаженопочившег епископа није примљен никакав одговор.
Епископ Серафим јe био у Тирани „крајем новембра 1941.“ и „од 1. до 30. јуна 1942.“ Оба пута „посећивао je разне министре и молио да ce пусте интернирани Срби, али без успеха“.
(наставиће се )
