Пише Дејан Бешовић

Фашистичка агресија против Југославије почела je, у ствари, диверзантским акцијама албанских иредентиста на у Албанији и на Косову, које су организовали Италијани у Албанији јуна 1939. године. Окупацијом и анексијом Албаније 7. априла 1939.године  Италија je дефинитивно закорачила на балканско тло и започела свој империјални поход против балканских и посебно против југословенских народа. „Нож уперен у кичму Југославије„, како je Ћано назвао албанско-косоварски иредентизам, активиран je у најбруталнијем смислу, чиме су сe оствариле слутње и процјене југословенских војних и политичких кругова из 1938. године. Сукоба и чаркања било je већ 30. јуна и 1. јула 1939. Диверзантски упади качака извршени су и августа те године, па маја и потом октобра 1940. У Тирани je формиран један нови „Косовски комитет“, под вођством Ђерим-бега Махмудбеговића из Пећи.Оружани напад на Југославију 6. априла 1941. и брзи пораз југословенске војске албански народ у Југославији примио je са одушевљењем, као тренутак ослобођења и повратка на стање прије 1912. Албанска национална мањина у Југославији сe у ствари, није била помирила са укључењем у оквире југословенске државе; по свом националном осјећању и самоопредјељењу она сe није сматрала обавезном према тој држави и чекала je први тренутак да сe од ње отцијепи и припоји Албанији, као матичној националној земљи. Било je илузорно очекивати искрено про-југословенско,д не кажемо про-српско  расположење косовских и македонских Албанаца после двадесет и више година њихове активне или пасивне резистенције.

 Димитрије Богдановић биљежи у Књизи о Косову: Отпор и пропаганда међу југословенским Албанцима још уочи рата да сe не одазивају позивима за вежбу, политичке комбинације са хрватским сепаратизмом у тражењу аутономије за албанску националну мањину и слично  указивали су на то да ће сe у будућем рату албанска народност у Југославији окренути против Југославије и да ће придружена непријатељима ове земље покушати да оствари неке своје битне политичке циљеве који су били осујећени победом Србије у првом балканском рату 1912. С друге стране, фашистичко-нацистички агресори свуда у Европи, и посебно у Југославији, користили су националне мањине као продужену руку и „пету колону“ своје агресије. Албанска мањина сe у том погледу није понашала друкчије неголи немачка или мађарска мањина.По окупацији југословенске територије немачко-италијански аrpeсop je, супротно начелима међународног права, поделио земљу и једностраним актом изменио државноправни статус појединих њених области. Судбину територија настањених албанском националном мањином, према томе, нису одредили интереси албанског народа него главних окупатора Југославије: Немачке, Италије и Бугарске. Италија је настојала да формира „Велику Албанију“, анектирајући делове Србије, Македоније и Црне Горе. На целој дужини источне и југоисточне границе Црне Горе Италија је одвојила делове црногорске територије и прикључила их „Великој Албанији“. Улцињ са околином, од подгоричког среза Тузи, Хоти, Груди, Затријебач, Врањ, Владањ и Кодрабудан; од андријевичког среза Плав и Гусиње са околином, а од среза беранског – Рожаје са околином. Већи део Косова и цела Метохија припали су такође „Великој Албанији“, осим подујевског, вучитрнског и косовскомитровачког среза, који су додељени немачкој окупационој зони одн. окупираној Србији, и делова гњиланског и урошевачког среза северно од Пасјана, са Качаником, Витином и Сиринићком жупом, које су добили Бугари. Италијани су анектирали и западну Македонију са Тетовом, Гостиваром, Кичевом, Дебром, Стругом и Све тим Наумом, као и целим Преспанским језером. Источно од тог подручја Македонија je припала Бугарској, а демаркациона линија (не и коначна граница) између Бугарске и Албаније одн. Италије одређена je Бечким споразумом од априла 1941. године.Анексија ових територија Албанији под окриљем италијанске окупације послужила je као основ за веома живу пропаганду великоалбанског иредентизма, како би сe обезбедило и коначно државноправно решење у корист Велике Албаније после победоносног рата. У том случају, наиме, требало je припојити и све остале југословенске крајеве настањене Албанцима, који су сe нашли под немачком и бугарском окупацијом“ . Предсједник марионетске албанске владе, Мустафа Кроја, одржао je 30. маја 1941. у Краљевској италијанској академији предавање о природном и историјском карактеру „Велике Албаније“; Мусолини и Хитлер ће обезбиједити албанском народу после победе сила осовине и успостављања новог поретка такву националну државу која ће обухватити најшире етничке границе и бити у нераздвојној заједници с фашистичком Италијом. Великоалбанску пропаганду ширило je и католичко свештенство. Марин Сирдани je у књизи Албанија и Албанци (Shqypnija dhe Shqyptarеt) превод : Б.Брајовић – Д.Бешовић  Тирана издавачка кућа Скадарлија истицао је  био Да сe „Велика Албанија“ може створити једино вољом Мусолинија и Хитлера, који су то обећали, па захтјева да етничка Албанија обухвати четири бивша турска вилајета – јањински, скадарски, битољски и косовски, те да сe подручје Црне Горе сведе на границе од прије 1878. године. Стога су на дан 28. новембра 1941. године организоване  у Скопљу бучне антибугарске албанске демонстрације, са захтјевом да сe Скопље прикључи Албанији. Насупрот томе, нису успели покушаји квислиншке управе Милана Аћимовића у Србији да сe скретањем пажње њемачком окупатору на стратегијски потенцијал косовског рудног басена, али и на висок проценат српског становништва (наводно и свих 60% у Урошевцу и Призрену) , као и на присуство споменика српске средњовјековне државе на у Враки ,Скадру ,Драчу ,Косову, Метохији, у Дреници и Санџаку – постигне поновно припајање Косова и Метохије Србији.Великоалбански елементи били су овдје веома активни: у Косовску Митровицу je одмах по окупацији дошао Косовски комитет на челу са Бедри Пејанијем и Реџепом Митровицом; нешто касније Ферад-бег Драга, посланик и вођа „Џемијета“ у Краљевини Југославији, и његов син Али Драга формирали су нову организацију Lidhja kombetare shqiptare. Сем тога, на територији Србије под њемачком окупацијом албанској мањини су сада обезбијеђена сва права .Аутор овог фељтона у тексту Дејан Бешовић Фарбање Албаније ,Глас  ,Крушевац 1997.г. .године констује : Обезбеђено је  учешће у органима управе, посебне школе односно одељења, потпуна реална гимназија за албанске ученике у Косовској Митровици, па чак и учешће у вишим управним телима.Између Италије и Бугарске, међутим, створена je велика напетост због демаркационе линије, с којом нису били задовољни ни Албанци односно Италијани, ни Бугари.У тражењу да сe гранична линија измени те да сe Бугарској дају Тетово, Гостивар, Кичево, Дебар и Струга, изнети су као аргуменат и подаци о договору између ВМРО (врховиста) и Албанаца 1928. године, према коме ће Бугарској у случају распада Југославије имати да припадну градови Дебар, Кичево, Тетово, Гостивар и други; посебно сe затегло питање око Светог Наума. Затегнутост je увећана до те мере да je бугарски министар војни Луков изјавио да ће у скорој будућности доћи до сукоба између Италије и Бугарске, будући да италијанска империјалистичка политика тежи да успостави некадашње римско царство и да загосподари Балканом. На демаркационој линији дошло je и до оружаних инцидената. Стање сe није изменило ни после капитулације Италије, јер je у посед бивше италијанске зоне у целости ушла немачка армија. Истина, новембра 1943. у западној Македонији боравила je једна немачка комисија, састављена од војних и цивилних лица, која je требало да проучи етнички састав становништва које сe раније налазило под италијанском окупацијом, али резултати њеног рада нису познати.Немачки окупатор није поништио анексију југословенских територија „Великој Албанији“. Напротив, ликвидацију италијанске власти тумачио je албанском народу као његово поновно ослобођење – од италијанског окупатора, а као знак подршке великоалбанском концепту подстакао je оснивање тзв. „Друге призренске лиге“, у Призрену крајем 1943 (под покровитељством војно-обавештајне службе, Абвера). На челу ове лиге нашли су сe колаборационисти Џафер Дева, Бедри Пејани, Исмет Криезиу и други.Септембра 1941. предсједник бугарске владе Богдан Филов изјавио је: „Ми нисмо задовољни са границом западне Македоније нити са ставом Италијана. Te границе не одговарају нити историјски нити стратешки нити економски и неодрживе су“ Г. Тодоровски, Односи, 79

Терор који je заведен над српским становништвом Косова и Метохије, као и над Македонцима у западној Македонији, спроводили су албански националисти уз подршку окупационих власти и трупа. Било je, истина, часних изузетака кад су сусједи и стари пријатељи спасавали живот Србима, поготову у току протјеривања из мјеста и области. Исто тако, саме окупаторске власти су спријечиле извесне нападе на српске споменике: тако je 1941. осујећено разарање манастира Дечана, који од тада чува стална посада италијанске војске, а после капитулације Италије – њемачка посада. Но терор je започео одмах по завођењу окупације у виду претњи и наређења Србима, посебно црногорцима, да сe исељавају у Србију и Црну Гору, са физичком ликвидацијом и паљевином кућа. Прве жртве су били колонисти, који су још од априла 1941. под пријетњом смртне казне морали да напуштају имања и бјеже из области. То су спроводиле терористичке групе качака. Њихов задатак je био да раде на исељавању неалбанског становништва, у првом реду насељеника, али и других. Палили су им домове у намјери да им сe избрише сваки траг. Тиме сe припремао терен за потпуно етничко „чишћење“ Скадра ,Враке ,Љеша Драча ,Косова ,Метохије и коначно прикључење ових области Великој Албанији без присуства српског и осталог неалбанског становништва . Поред качака на у Албанији и на Косову дјелују и великоалбански националисти у истом смислу, харангирајући албанске масе против српског народа. Бранко Коматина у студији Југословенско -албански односи каже  :“Ваља истаћи да су чете качака и великоалбанских националиста на у Скадру ,Љешу и Драчу као и на  Косову наишле на подршку дела албанског живља који je био шовинистички расположен и оријентисан.Последица овога удруженог насиља je масовно исељавање српског становништва у Србију и Црну Гору. За годину дана, до априла 1942. године, накупило сe на јужним границама окупиране Србије око 60.000 избеглица.

Не треба заборавити да je исељавање са Косова само једна епизода у граничној историји протеривања и расељавања српског народа у склопу опште политике геноцида који je систематски спровођен над њим у читавој Југославији за време рата. Покренуте су велике масе Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине, Војводине, са Косова, па и из Македоније. Према неким прорачунима најмање 400.000 Срба je било захваћено овим мерама, а те мере су спроводили углавном окупаторске снаге тј. „домаћи издајници“, шовинисти и сепаратисти и припадници неких националних мањина. Не постоји благовремено, систематско и укупно истраживање овог вида геноцида над српским народом.Тако je и српски егзодус са Косова 1941-1944. само делимично познат; систематско демографско истраживање, поготову, није никада извршено. Уколико сe нешто више зна о овој трагедији, зна сe посредно, према одбијању немачких окупационих власти у Србији да приме овај велики талас избеглица и прогнаника, који je дословно са свих страна наваљивао у Србију и оптерећивао ионако тешке економске и политичке прилике у овој окупационој зони. Што сe тиче српских албанских и  косовских прогнаника, организована je и једна конференција о питању враћања избеглица на територију Косова, у Косовској Митровици и Рашкој 24-25. априла 1942. Говорило сe о неких 20.000 избјеглица које би ваљало вратити на Косово. Из протокола конференције, на којој су учествовали и представници албанских националиста (И. Љутви, Б. Бољетинац), произлази податак о 856 спаљених српских кућа, које би у случају повратка требало поново саградити. Рачунало сe да je са Косова покренуто укупно око 100.000 Срба. Конференција, међутим, није довела ни до каквог резултата: исељавање Срба из Албаније и са Косова je настављено. Као што примећују истраживачи, „са малим прекидима то je у ствари био један континуитет у њиховом пресељавању. Тај процес ће тећи за све време другог светског рата, некад јаче, а некад слабије“. Већ 29. априла 1942. реферисано je немачком комесару за пресељенике дру Вајнману да у Србију пристижу нове избеглице из новопазарског, косовскомитровачког, вучитрнског и подујевског среза, али и из Метохије и са ужег Косова око Приштине, дакле и из италијанске окупационе зоне.Очигледно je да сe политика албанских квислинга према српском народу на Косову није променила после састанка у Косовској Митровици и Рашкој. Напротив, у појединим местима су и појачани прогони. Томе je доста допринео долазак председника албанске марионетске владе, Мустафе Кроје, на Косово крајем јуна 1942. Он je на састанцима са албанским водећим људима Косова јавно говорио да треба настојати да сe српски живаљ на Косову и Метохији што пре смени“ ... Све старосједиоце Србе огласити колонистима и као такве преко албанских и италијанских власти послати у концентрационе логоре у Албанији. Насељенике Србе треба убијати“. После тога je и услиједило масовно убијање Срба, као и одвођење у сабирне па концентрационе логоре на територији Албаније. Крајем јуна извршен je погром у околини Приштине. Вијести о овим погромима коментарише посланик НДХ у Софији, Владимир Жидовец, у писму министру иностраних послова Независне Државе Хрватске, М. Лорковићу, од 5. септембра 1942, на карактеристичан начин, али тачно: „Албанци на тај начин циљају за тим да отјерају Србе из косовског краја терор je појачан после капитулације Италије и завођења њемачке окупационе власти, крајем 1943.г. Терористичка албанска организација „Црна рука“ je психолошким притиском нагонила Србе да бјеже са Косова. Српским породицама су упућивана пријетећа писма да без одлагања напусте домове. Они који сe не би иселили, убијани су – поред осталог и ради застрашивања српских маса. Без икакве заштите, српско становништво сe све масовније исељавало: од среских власти су тражени и у року од 48 часова добијани пасоши за Србију. То je нови талас исељавања Срба, од октобра 1943. до марта 1944, када је интензитет пресељавања ослабио по свој прилици због интервенције централних њемачких власти у Берлину, јер je ово стање ометало борбу окупатора против народноослободилачког покрета у Србији и стварало велике тешкоће на стратегијским комуникацијама, путевима и жељезничким пругама.

Број исељеног становништва из Албаније и са  Косова тешко je и приближно утврдити. Наводе сe подаци да je од маја 1941.године  до априла 1944.године  исељено из италијанске окупационе зоне преко 40.000 особа, а поред тога од њемачких војних власти у Тирани и Приштини, углавном у 1944. години, тражило je дозволу за исељење 30.000 особа. Половином августа 1944. јавља сe нови талас организованог пресељавања становништва – последњи транспорт пресељеника из Драча,Скадра , Урошевца и Приштине са околином .Из Дебра, Кичева, Струге и других мјеста ове зоне велики број избјеглица прелазио je демаркациону линију, на исток. Албански квислинзи су уз подршку италијанског окупатора приморавали родитеље да дјецу дају у албанске школе, са наставом на албанском језику; ако су одбијали да то учине, укидано им je сљедовање хране, а нису изостала ни физичка мучења становништва. Срби су, опет, протјеривани и са бугарског дијела Косова: рачуна сe да сe одатле морало иселити 5000 српских породица укупно око 25.000 особа. Заједно са неких 45.000 Срба који су протјерани из Скопља под бугарском окупацијом тај сe народ сливао у велике колоне које су причињавале тешкоће италијанским и њемачким окупационим властима.До сада je најбоља студија С. Милошевића, која сe овдје користи и наводи. Савремени истраживачи принуђени су да сакупљају  разбијене и често противрјечне податке. Најпотпунија je документација која је прикупљена и вођена у окупираној Србији од стране комисије коју je водио Тома Максимовић, али je и евиденцији те комисије измакла маса незнаних бјегунаца и жртава, никада и никоме непријављених, којима сe замео сваки траг.Максимовић у својој књизи Албанија  у току НОБ-а  наводи : Да  сe у војним и политичким документима све више употребљава назив „Шиптари“ уместо раније „Арбанаси“, „Арнаути“, „Албанци“ па чак и „Шипнија“ уместо „Албанија“. Погрешно je мишљење иначе доста распрострањено да сe тиме хтело некакво издвајање албанских маса Југославије од оних у Албанији те да je у питању неко регионално име. Напротив, Шиптари је сопствено национално име свих Албанаца (Shqiptarеt) као што je и Shqipеri, Shqipni национално и државно име Албаније У општој употреби Албанаца је најкасније у ХIХ веку мада има и средњовековних спомена. Увођењем имена „Шиптари“ за време НОБ-а и после рата управо сe хтело истаћи јединство албанског народа Косова и Албаније. У пракси међутим супротно првобитним намерама, израз је регионализован те je послужио управо за разликовање припадни ка албанске народности у Југославији од Албанаца у Албанији и осталих по свету. Отуда брисање назива Шиптари од 1968 и завођење јединственог националног имена Албанци у Југославији. Традиционални назив за Албанце je у Срба – Арбанаси или у турској варијанти – Арнаути.Нема никаквог основа, а ни стварне потребе, да сe ови јасни документи у напомени издавача интерпретирају са формулом извињавања и минимизирања, као да сe Главни штаб овим прогласом обраћа „оном делу становништва албанске народности у Југославији, који je био заведен непријатељском пропагандом и мобилисан у квислиншке јединице“ (стр. 618). Напротив, из текста овог прогласа као и прогласа Оперативног штаба HOВ и ПО Космета од септембра и потом од октобра 1944, недвосмислено произлази да су сви Шиптари били дозволили да буду преварени те да су тиме окаљали своје национално име – али да, разуме сe, макар и позним учешћем у НОБ, могу ту срамоту да скину са себе и стекну право учешћа у југословенској државној заједници“.

                       ( наставиће се )