Пише: Дејан Бешовић
Након смрти свог оца, Капeтана Марка Ђонија 1925. године, Капетан Ђон је наслиједио одговорност која му је предата као вођи Мирдите. Често је био позиван да интервенише у сукобима који су се сукобљавали у другим племенима Мирдите и да правично и јасно предсједава аргументима, али прије свега да доноси пресуде пратећи смернице Канона Алексе Дукађиновића-Леке .Он је ујединио Мирдите- бајрак по бајрак тако што је ријешио 360 крвних освета 1926.године и додатних 260 -1928.године . Због својих лидерских вјештина у посредовању и помирењу, постао је надалеко познат и многи активисти и страни лидери су тражили да га упознају.Скуп 29. маја 1928. године у вицепрефектури Шаља-Мирдита, ради обнове Завјета Бесе =Ријеч био је један од великих догађаја који се десио под вођством Капетана Ђон Марк Ђонија . Комисија од пет бајрака Мирдите је састављена да се позабави једнакошћу бајрака и да их веже у складу са Лекиним Каноном. 3. јуна 1928 .године комисија је ојачана стиском руке између двадесет и пет барјактара Мирдита. Као резултат његове способности да одржи смиреност и управља тешкоћама у Мирдити, тадашњи председник Албаније Ахмет Зогу ослободио је Мирдиту државних пореза.
Када је Ахмет Зогу 1928. године проглашен за краља, сазвао је све сјеверне планинске поглаваре, укључујући и Капетана Ђона, који се први састао са краљем. Капетан Ђон је унапријеђен у највиши могући чин, краљевине Албаније- потпуковника. Капетан Ђон је 1930. године отишао у Рим гдје су га са највећим почастима примили италијанска влада и сам Папа .У Риму, Капетан Ђон Марка Ђони, сарађивао је са албанским публицистом и писцем Ернестом Колићем , у скицирању политичких католичких про-фашистичких организација у Албанији .
Ернест Колић рођен је Скадру 20.маја 1903 .године , у католичкој породици српског етничког поријекла у Доњој или Подгоричкој вароши ,гдје је похађао и прве часове у локалном језуитском колегијуму „Фрањо Ксавијер “ . Године 1918. отац га шаље да студира у језуитском колеџу „Ћесаре Арици“ у Бреши а потом у Бергаму . Затим је студирао на Универзитету у Падови , и постао најбољи познавалац албанске народне историје. Почео је да пише под псеудонимима, :Хилуши , Хилуш Вилза и Боризани . Током 1920-их и 1930-их Колић је био оснивач водећих часописа у Албанији, попут часописа Илирија и Отаџбина , који су покривали историју ,географију и културу у Албанији и на Косову . Такође Верлаци га је поставио министра просвјете у вријеме фашистичке марионетске албанске владе током Другог светског рата , када је послао двије стотине учитеља да оснују албанске школе на окупираном српском подручју Косова и Метохије.Његов брат кардинал Скадарски Микел Колићи спасио га је искључења са колеџа Григоријана због отвореног анти -православног рада .Наиме још као студент Ернест Колић је записао у листу Vaticano XXL ,5 -11 1933 .године : „Цио Скадар и Албанија су католички .Наша варварска расколничко-шизматичка браћа покушавају и покушаваће са муслиманима да нас истјерају са наших вјековних огњишта . Наш Свети задатак је да се вежемо за нашу свету католичку цркву и прогнамо мачем и пером ,најприје нашу шизматичку браћу .На који начин то урадити ,поставља се питање већ готово цијели миленијум ? То треба урадити и мачем и пером . Један дио треба раселити ,један дио православних шизматика треба покатоличити а трећем по кратком поступку треба пресудити .Када ријешимо источну шизму онда треба прећи на Богомрске муслимане .И то питање треба на сличан начин ријешити “ .Када је епископ скадарски Виктор Михаиловић овај чланак- писмо упутио Светом Архијерејском Сабору СПЦ први који је реаговао био је Епископ Жички др.Николај Велимировић . После реакције Епископа Николаја ,огласио се прелат Ватикана у Албанији Кардинал Ђузепе Паупини писмом у којем „изражава дубоко жаљење и извињење СПЦ због оваквог антихришћанског става Ернеста Колића „ а које је заведено као под бројем б.12 -12/зап .1933 СаС СПЦ -Београд .
Ернест Колић убрзо по капитулацији Албаније априла 1939 .године нашао се у Скадру . Он ће од априла те године па све до самог осовинског напада на Краљевину Југославију 6.априла 1941 .године свакодневно радити на стварању Новог Римског царства на тлу Албаније заједно са: Шефћет Верлацијем ,Екремом ,Асланом и Капланом Либоховом ,Мустафом Мерликом -Кројом ,Малић Бушатијем ,Ђон Марк Ђонијем ,Ндуе Марк Ђонијем ,Ћазимом Мулетијем ,Реџеп Митровицом ,др .Џемил и Невил Дином ,Сотир Козмом ,Пандели Папалилом ,Љуиђ Ђерђолом ,Сефа Вљором ,Сефом Коћијем ,др Едвард Лићом ,Неџмедин Врионијем ,Јорго Рудом ,Стефан Гезулијем ,Лин Шкрељом,Кадри Мутијичијем ,Немик Ресулијем ,Тефик Ћесаријем и католичким Свештеником Фрањом Кармом.Сви споменути били су ангажовани као министри у Верлацијевој фашистичкој Влади Албаније ,све до капитулације Италије 1943 .године .
Бали Комбетар -Национални фронт био je антикомунистички покрет отпора и политичка организација основана у новембру 1942. године, током италијанске окупације, као савез бораца отпора и патриота. Одржаo је своју прву конференцију у Берату 1943.године и изабраo предсједништво од осам чланова под командом Митхат бег Фрашерија.
У програмским начелима названим Декалог који је објављен 1942 .године у Тирани наводе се премисе њихове партизанске борбе која ће се веома брзо претворити у борбу за Етничку Албанију. Њихова социјална и економска платформа је у почетку била радикалнија од оне њиховог главног ривала, комунистичког Фронта за слободу Албаније .Декалог је навео и њихове циљеве :
1. Боримо се за црвено-црну заставу, за одбрану права албанског народа;
2.Боримо се за демократску, етничку и слободну Албанију са модерним друштвом;
3.Боримо се за Албанију у којој ће преовладати слобода говора и мисли;
4.Боримо се за Албанију са одговарајућом економском и социјалном равнотежом да не буде више експлоататора и експлоатисаних, односно да нико не живи на рачун својих ближњих, да нема сељака без довољно земље за живот, да не буде плавих и белих оковратника без стамбеног простора и обезбјеђења, односно боримо се за стабилан економски систем у складу са албанском жељом и потребама албанског народа;
5.Боримо се за Албанију у којој ће потиснути таленти свих слојева становништва изаћи на видјело, бити подржани и цвјетати уз помоћ албанског школства;
6.Боримо се за Албанију у којој ће сви позитивни доприноси бити правилно цијењени, независно од старости, региона или вјере;
7.Боримо се да створимо Албанију коју воде људи који нису компромитовани, Албанци који су у сваком тренутку и под свим условима дали све од себе за спас и добробит своје земље, од компетентних и поштених радника.
8.Боримо се за Албанију која ће на строг и узоран начин казнити све антипатриоте, издајнике, лакеје, смутљивце, шпекуланте и шпијуне; за Албанију у којој неће бити мјеста лицемјерима, улизицима, феудалним угњетачима и свима који коче развој и напредак наше рородне земље;
9.Боримо се да ускладимо и ујединимо стваралачке енергије нације, да створимо интелектуалну и духовну заједницу свих Албанаца;
10.Боримо се да мобилишемо све виталне снаге нације против окупатора како бисмо остварили идеале Балија Комбетара .
Наравно прегледајућу и површно захтјеве и циљеве ове организације закључујемо да се она борила искључиво за Албански народ без спомињање мањина ,без омогућавање права мањинама ,без вјерских и националних слобода које су гарантоване мањинама а с друге стране они траже права за Албанску мањину на Косову и Метохији-Србија ,Македонији ,Црној Гори и Грчкој .Овдје ћемо направити дигресију и изнијети мишљење да је Албанска партија рада -Комунистичка партија ова правила таксативно уврстила у Устав Албаније из 1967 .године,посебно кроз ревизију Устава из 1981 .године. Инжењер Самуило Мандил је један од београдских Јевреја који је преживио убиство од стране нациста, интерниран је у концентрациони логор Берат 1942. године, а претходно је уточиште нашао у Албанији. Написао је неколико реченица како би изразио велику захвалност Јеврејима и Србима Албаније код којих су се могли сакрити и преживјети брутални бијес Њемаца против њих. У часопису Башкими , 20. фебруар 1945. г стр 2 . Мандил је записао : Велика је трагедија Јевреја. Њихова страдања су неописива, а неизречена је њихова захвалност албанском народу као и српском народу у Албанији који је смогао снаге да нас заштити и спасе у најмрачнијим данима операција.Када су Њемци окупирали Југославију 1941. године и почели да се варварски понашају према Јеврејима Југославије, само неколико њих (укупно неколико стотина Јевреја) успјело је да дође до Косова, које су у том периоду окупирали Италијани. У то вријеме на Косову ни Албанци ни Срби нису имали стварну власт. Држало га је неколико албанских одметника који су били пијани и отровани њемачком пропагандом, пета колона фашистичког режима. Ово објашњава чињеницу да су у марту 1942. године фашистичке власти у Приштини предале њемачким властима у Митровици 53 Јевреја (мушкараца, жена и дјеце). Њемци су са овим Јеврејима радили шта су хтели, као и са осталим Јеврејима Југославије, а њихова судбина је до данас непозната. Остали Јевреји са Косова и знатан број Срба, достојних синова овог славног народа, интернирани су на разним мјестима у Албанији, у логорима :Берату, Каваји, Шијаку, Лушњи и Фиеру, Пуки . Ово је била срећа за све ове интерниране људе јер су их Срби после 23.априла 1942.године ослободили и постали су слободни људи у Албанији .Чињеница је да су преживјели сви Јевреји који су прије рата стигли у Албанију , и то захваљујући племенитим осјећањима,прије свега домаћег српског народа који је схватио да је њихова морална дужност да заштити ове прогањане емигранте као своје „госте“. Ако упоредимо ова узвишена морална осећања са осјећањима увијек толико културних Њемаца, можемо видети гдје лежи права култура и истинска племенитост духа.У маси доброг народа нашег доба-Срба упадљив је тај велики херој српског и албанског народа ,генерал Петар Булатовић , човјек високе културе и патриотизма, изузетног организационог талента и велике личне храбрости.
Многи млади Српски Јевреји који су се нашли слиједом несрећних околности у Албанији искористили су прилику да оду у брда изнад Скадра , у великом броју, приступили су ослободилачкој војсци како би са оружјем у руци извршили свој дио посла у ослобађању Албаније од мрског фашистичког непријатеља и његових слугу. У Архиви Скадра doc.870-77/1942 po.90 налазимо да је пет младих Јевреја је погинуло у борби или их је окупатор сурово убио .Имена оних који су пали су: Јаков Аврамовић, апсолвент медицинског факултета у Београду -погинуо у борби против Италијана надомак Пуке , Јосиф Конфорти,љекар погинуо у Штоју , Јосиф Бивас ,економиста погинуо приликом ослобађања Скадра у Деригнату ,Жак Рубен,историчар -професор Београдског универзитета асистент на катедри старог вијека код Академика проф .др.Николе Вулића у Грилу -Врака и Давид Коен,штампар и економиста погинуо у Коплику . Начелник Војне мисије Југославије, пуковник Вељко Стојнић, пише у часопису Башкими 22 .фебруара 1945 .године стр.2 : Албанија је једина европска земља коју су окупирали фашисти-дивљаци у којој Јевреји нису страдали захваљујући херојској и надљудској борби нашег Српског народа као и албанских родољуба .
Све горе наведено приморавало је Српски народ да што прије енергично реагује на његов поражавајући статус како у Албанији у срединама гдје је чинио апсолутну већину тако и на Косову и Метохији .
( наставиће се )
