Пише : Дејан Бешовић
Гроф Ћано је наредио обуставу свих иредентистичких активности у везиКосова,Метохије и Чамерије . Ова одлука је донијета из два разлога. Први је тај што Италија није жељела да угрози свој однос са Југославијом. Београдска тајна полиција и Тајна војно-обавјештајна служба Краљевине Југославије знале су за контакте између косовских лидера и Штиле а Југословенска влада је сумњала да су у све то умијешани Италијани . Двапут, у љето године 1939., прво замјеник министра Смиљанчанин , а касније министар,
Цинцар-Марковић, су разговарали са Гвидотијем, италијанским дипломатом у Београду, и наговијестили активности Италије у вези са албанском мањином на Косову . У исто вријеме, будућност југословенске државе и њен могући распад
покренуло кључно питање за Италију, односно њене односе са Хитлеровом Њемачком и будући положај двије силе Осовине на Балкану.
Ћанова одлука да прекине помоћ албанским лидерима на Косову такође је била под утицајем његовог неповерења у неке лидере косовских Албанаца. Прије свега, италијанске власти су сумњале да је Ферат Драга још увек повезан са краљем Зогум кога је посетио у Истанбулу јуна 1939 и да иза свега стоје Француска и Велика Британија. У новембру 1939. Гвидоти је у извјештају Мусолинију написао да је Ферат Драга је вјероватно служио као двоструки агент «користећи своју позицију за примање новчане помоћ разних странака» Међутим, одлука да се заустави програм субвенција албанским лидерима Косова покренуо је дугу борбу унутар италијанске дипломатске службе, која је трајала до предвечерја италијанске међу- интервенције у рату. Гроф Ћано притиснут од стране националистичких кругова Тиране и често уз подршку подсекретара за албанска питања, упитао је Штилу ,дугогодишњег албанског дипломату у Београду шта о свему мисли ? Штила је по први пут био уздржан . Јавио је шифрованом депешом бр .стр.пов .99/72-1940 -12 новембра 1940 .године грофу Галеацу Ћану : Велики маестро у недјељу идем код свиња да видим јесу ли нахрањене . Ако буду гладне зна се шта их следује .Депеша је отправљена из Булевара Краља Александра у Београду а иста је пресретена од стране Тајне-војно обавештајне службе Краљевине Југославије . О томе пуковник Угљеша Поповић начелник Тајне-војно Обавјештајне Службе у књизи „Десети по реду „Чикаго СНО 1969 .г. на страни 21-25 .каже : Готово да није било депеше или активности коју наша служба није правовремено идентификовала запленила и дешифровања .Тих година готово да се нису користиле дипломатске шифре већ синоними и метафоре које је сваки здраворазумски човек веома брзо могао да разоткрије . Многи ће рећи да наша служба ништа није радила што је класична измишљотина .Краљевина Југославија је била трула изнутра . Ако сам проследио било какав извештај намесничког краљевског влади исти би био предат нашим противницима или уништен . Принц Павле био је прилично ограничен човек . У њему није било готово ништа од одлика храбрих Карађорђевића .Његово знање о политици било је крајње оскудно .Људи који су га окруживали били су непријатељски расположени према српском народу . Цинцар -Марковић је увелико шуровао са комунистима . Њему је било битније да се не замери Моша Пијади и Црном Жујовићу а Драгиша Цветковић био је лукави адвокат који је искључиво пазио своје послове не желећи да спаси Србију и Српство . Због тога сам често мимо правила службе морао у тајности да доносим одлуке јер нисам имао са киме да их поделим . Напротив .У прилог мојој тези о Цинцар -Марковићу и Дагиши Цветковићу нека послужи следећа невероватна чињеница .Када сам их известио да је у Пуке на путу од Скадра до Дебра према Косову и Метохији јуна месеца 1940 .године формиран концентрациони логор за Србе и нешто Јевреја ,Цветковић ми у присуству Александра Цинцар -Марковића рекао : Господине пуковниче Ви не треба да се бавите политиком .Ваш задатак је да нас извештавате о новостима унутар Краљевине а ми нисмо власници Албаније .Нисмо ми надлежни да се бавимо унутрашњим питањима и уређењем Албаније .Србима којима се не свиђа да бораве у Албанији нека је напусте . Такав отворени сирови Анти-српски наратив никада нисам чуо уживо ,чак ни од комунистичких првака Броза ,Пијаде ,Кардеља ,Ђиласа ,Минића ,Марковића ,Глигорова ,Милутиновића . Од тог тренутка неке ствари постале су ми кристално јасне . Због тога сам решио да уклоним досије Срба из Враке и Каменице које смо уредно водили у служби . Следећег дана телеграмом сам обавестио Драгољуба Драгићевића ,министра ађутанта министарства унутрашњих дела Зетске бановине да мора хитно доћи у Београд . О свему сам га до у детаље обавестио на једној тајној локацији где смо се састајали у Београду ,далеко од знатижељних очију београдске чаршије и јавности на шта је он рекао : Брате мучениче Угљеша комунисти нису та Српска деца по Враки и Скадру већ је извор црвене куге у самој краљевској влади .Та констатација мог школског другара и пријатеља у годинама које су следиле показала се више него тачном “ .
Политику прогона Српског живља у Албанији и на Косову инспирисао је Тахир Штила, бивши албански дипломата, који је много година служио у Београду као представник Зогуовог режима. Штила је био у сржи Зогове иредентистичке политике. Као министар у Београду прије италијанске окупације, управљао је посебним тајним фондом за коју је Зогуовс влада позвала да подржи водеће албанске личности, студенте и удружења и обезбиједи им мјесечни приход. Штила је тврдио Италијанске власти треба да наставе да подржавају косовске и скадарске Албанце и предложио се као посредник између владе Рима и Албанаца националиста у Југославији. Његов план је снажно подржао Франческо Ђакомони, италијански дипломата који је именован за управника „Луоготененте“ Виторија Емануела Трећег у Тирани, односно, лични представник краља, а од стране италијанског министра -амбасадора у Београду.Франческо Индели је сматрао да је „очигледан интерес“ Италије да преузме политику Зогуа и по потреби да је развија и води. У јуну 1939 .године „Луоготененца“ је, уз сагласност италијанског министарства спољних послова, послала 14.000 албанских франака италијанском посланству у Београду за покривање последња три мјесечне рате (април, мај, јун) које се плаћају појединим албанским студентима и групама са Косова . Током љета 1939. Штила је отпутовао у Београд да би контактирао политичке лидере косовских Албанаца, како би објаснили нови став Албаније под италијанском влашћу а уједно то је била пропагандна вјежба за Италију. Упознао је Илиаза Приштину и други бивше албанске посланике Скупштине, југословенског парламента. Приштина је прокламовао своје одушевљење фашистичким идејама, жалећи се на страшан положају Албанаца Југославије и изражавајући своју жељу за брзом промјеном система . Штила се сусрео и са Ферат-бегом Драгом, најзначајнијом политичком личноћшу међуратног Косова који је у то вријеме био предсједник Исламска вјерске заједнице у Скопљу, центару албанског вјерског, политичког и културног живота. Чинило се да је Ферат такође био заинтересован за оно што је био први Албански дипломата рекао и био убијеђен да је потребно што прије отпочети сарадњу са фашистичком Италијом.
С друге стране ситуација у самој Враки и Скадру из дана у дан је постајала неподношљива за Србе . Нова националистичка власт на челу са Крујом је одмах тражила више независност од Рима. Хтели су нову заставу са албанским симболима, независна национална војска, независна фашистичка партија и тако даље. Италијани су, са своје стране, много обећавали, али у стварности ништа нису предузели у овом правцу, јер су, генерално, имали неповерење према Албанцима. Међутим, постојале су неке конкретне могућности да Албанци остваре своје циљеве.
Многе важне личности у фашистичком режиму, па чак и Мусолини схватио хитну потребу и политичке предности које треба извући,
испуњавајући неке од основних захтева које је поставила влада квислиншка власт у Тирани.У овој борби за независност посебну улогу представљао је проблем уједињења Косова са Албанијом .На неки начин, Албанци су жртвовали циљ који су постигли -од
више независности од Рима до сна о стварању Велике Албаније-како то пише академик Сафет Бутка ,Ослободилачки рат у Албанији 1942-1944 ,Тирана ,Академија наука Албаније 34-35 .стр .
Бутка даље каже : Прво, влада Мустафе Кроје је водила кратковиду политику према Италијанима који су анектирали Косово, започевши насилну борбу против својих етничких сусједа умјесто покушаја озбиљне политике пацификације и економске обнове.
Друго, Кроја и његови сљедбеници били су убеђени да је Велика Албанија је и даље била њихов главни циљ који је требало постићи кроз обновљену борбу за национално уједињење. Јасно је да је овај став укључивао,као и у прошлости, потреба да се добије помоћ Италије и то је значило одлагање амбиције за већу независност од Рима.
Као што сам рекао, Кроја је имао за циљ да доврши национално уједињење и то снажно
притиснуо италијанску владу да то омогући. У фебруару на испиту-
племуму , тражио је нову ревизију границе са Црном Гором, сада по чисто војној администрацији, гдје је, према изворима из Тиране,живјело скоро 80.000 Албанаца што се граничило са глупошћу . Сјећајући се политичких и војних посљедица 13. јула 1941. територијалну подјелу наметнуту Црној Гори, Италијани су скупо платили .Али ситуација се погоршала неколико месеци касније, када је Екрем бег Валонаступио на дужност министра за ослобођене територије. Тај човјек готово да није ништа знао о политици .
У Враки нарочито су гоњена браћа :Свештеници браћа Велиша и Лазар Поповић , Василије, Војо и Љубо Кадић ,Јордан и Милан Мишовић,Владимир и Василије Шантић,Васо и Иво Јованов ,Јако и Драго Брајовић ,Ћазим и његов син Гано Каписазовић ,Хамид и Асим Халуновић као и пуковник Краљевине Албаније Петар Булатовић који се повукао после распада Албанске краљевске војске у Враку као и његова супруга Јелисавета рођ .Шантић.Као што смо навели у Пуке је већ био формиран концентрациони логор .Логор је основао Мирдитски племенски капетан Марк Ђон Маркај .Ђонмаркај је рођен у Орошу , 26. фебруар 1913.гофине и био је албански државни службеник, политичар, замјеник министра, министар и врховни командант националних оружаних снага „Народног комитета Скадар“.Марк Ђон Маркај је рођен у палати породице Ђонмаркај у Мирдити, и био је најстарији син Ђон Марка Ђонија и Мрике рођ.Скурај студије уписао је у Италији. 1940-1943 постао је члан Врховног фашистичког корпоративног савета.У периоду од новембра 1941. до јануара 1943. године био је замјеник министра унутрашњих послова у Кројиној влади .Ђонмаркај је после Фашистичке агресије заузео неутралан став по питању окупације Албаније ,а касније током 1940 .године отворено се сврстао на страну Албанских фашиста
( наставиће с́е),
