Пише: Дејан Бешовић
Ловро Михачевић (1856-1920) католички свештеник аутор књиге „По Албанији: дојмови с пута“, Загреб 1911, преведена на немачки двије године касније,износи следећи извјештај о свом путовању по Албанији и преко планине до Елбасана 1907. године.
Он биљежи и племена на која је наишао током путовања :
Мати [Матије] насељавају горњи ток истоимене реке, од њеног извора до мјеста гдје се уњега се улива поток Урака [Урак]. Долина је дуга дванаест сати, али много шира и има 30.000 становника. Племе се састоји од четири главна клана: Зогољи [Зоголи], Челај [Цела], Аламани [Оломан] и Божићи [Буциц].
2. Племе Лура [Лурија] насељава област између ријека Црни Дрин и Мирдита [Миридита].
3. Племе Дебра живи између Црног Дрина и Охридског језера . Овом племену припадају родови Доњег Дебра који се простире од десне обале Дрима до планине Кораб и обухвата многа села под бајрактаром Пешкопије [Православне епископије]. С друге стране Дрима су кланови Чидна [Цизна], Мухури [Мохор] и Лузниа [Лоснеја] који су сви блиски савезници Доњег Дебра. Јужно према Дебри на лијевој обали Дрима налазе се два рода Велика и Мала Грика [Грока], док у горњем Дибру живе родови Булкиза [Булжинци] и Голоборда [Голо Брдо].
4. Церменика [Церменика] се налази источно од Елбасана и припада овом другом граду. У овом региону постоји дванаест села, а главно насеље је Мартанеш.
5. Шпат, јужно од Елбасана, између ријека Шкумбин [Шкумби] и Дивол [Девол].
6. Мокра, јужно од Охридског језера.
7. Горњи Дивол, источно од града Корче у долини реке Дивол.
8. Опар [Опара] се налази западно од Корче, недалеко од Дивола, у близини града Воскопоја и састоји се од 35 села.
Албански племић Екрем бег Валона (1885-1964) посјетио је области Елбасан и Берат у централној Албанији 1908. године, на крају отоманског периода, и забиљежио своја запажања у дневник. Овај дневник, касније је објављен као књига „Из Берата и Томора: Странице дневника-, Сарајево 1911.
Карл Пач је већ писао о Берату у античком периоду. Пошто од тог времена није било нове грађе, а посебно нових откривених споменика, немам шта да додам његовом раду. Стога ћу изоставити тај период и концентрисати се на периоде којима се он не бави.Један дан је довољан да се виде сви остаци прошлости Берата. Најспектакуларнија међу њима је тврђава, сада потпуно без одбране. Од кварта Атик води лијеп пут, који су некада користиле кочије до спољне капије окренуте према југу.
Локалитет је савршен за утврђење. Доминира цијелом долином ријеке Берат, укључујући превоје Сиња [Синиа] и Скепур [Скиепури]. Зидови чине неправилан, веома излизан троугао, чија се свака страна оптимално уклапа у терен за одбрану. Вријеме и људси су направили многа разарања тако да се првобитна утврђења више не могу оцијенити. Традиција каже да је цитаделу саградио Михаил Комнин, деспот из Епира. Напоменуо бих само да је стил градње несумњиво византијски.За ову тврђаву је везана легенда, једна од многих о људској жртви. Зидови не би стајали. Пропадали су сваки пут када су изграђени. Конструктор, локални принц, обратио се мађионичару да пронађе узрок. Он је одговорио да би зидови издржали само ако су изграђени на тијелу жене. Потом је мртва жена закопана у темеље, али безуспјешно. Друга жена је потом жива зазидана у зидине , али ни то није помогло. Најзад су сеоски мудраци тумачили магичареве ријечи на следећи начин: жена која још увек доји своју бебу требало је да буде жива зазидана испод спољне куле изнад ријеке до које је водио подземни пролаз (пролаз је и данас углавном нетакнут). Остављена је рупа за женске груди да дијете не би умрло од глади док расте.
Од Берата према Елбасану има шест сати хаса . Хришћани у Елбасану се налазе првенствено у Мизекеји . Готово потпуно муслимански су Арбериа, Малакастра, Томор регион и Скрапар. Овдје постоји само неколико изолованих села која су дјелимично или потпуно остала хришћанска. Међу првима су Вертоп [Вертопи] у долини ријеке Селеница [Селенитза] и Ромес [Ромсси] на реци Шушици [Сцхусцхитза], а међу другим су Тербац [Трбатсцх], Калларат [Каларат] и Дукат у акроцерунске планине.Што се тиче Елбасана ту је ствар следећа .Не постоје спољне разлике између вјерских група. Све се жене облаче исто, јер муслиманке овдје не носе вео. Обичај није распрострањен због високог нивоа морала, сталног рада које жене морају да раде напољу и касног преласка Арберије у ислам. […]
Џамија и цркава има свуда, али нигдје нисам приметио да их посећују много. Чини се да Бератлије и Елбасанци само два пута годишње показују своју вјерску страст. Код муслимана се то дешава на два Бајрама, а код хришћана на Божић и Васкрс. У другим временима, храмови често служе у друге сврхе. У Смоктину-Рамица [Смоктина-Рамитза] видио сам џамију која се користила као сеоски кокошињац, а у селима Пороја [Поро] и Вера [Вериа] у Мизекеји, примијетио сам да се цркве користе као оставе за огрев и жито.Језик који се користи за вјерске службе је српски за хришћане и арапски за муслимане. За проповинед, српски ,грчки и турски су већ одавно обавезни из политичких разлога, али то су језици које проповједници, пошто су домицилни разумију, а наравно и вјерници. Не морам да наглашавам да је на селу свештенство обије вјере као о католичке и православне вјероисповијести невјероватно неупућено. Ријетко се може наћи духовник који зна да пише. Све што знају да читају су молитвеници и верске расправе о тумачењу снова, којима годинама трују околину, посебно зато што су задужени и за школско образовање у селима. Они су разлог бескрајног незнања и бруталности становништва. Пошто се свештеници (обије вјере и вјероисповијести ) сматрају најобразованијим људима у селима, они имају велики утицај у локалним скупштинама. Очигледно је да такви људи остварују своје личне интересе и из тог разлога хришћанско свештенство подржава пропаганду која подупире њихову владавину, а муслиманске хоџе подржавају власт. Тако сију сјеме раздора и фанатизма и постављају народ једни против других. Такође се мора напоменути да су православни митрополити Грци фанариоти који се, наравно, могу посматрати као авангарде хеленизма. Прије неколико година у неколико хришћанских парохија се настојало да Фанар постави национално свештенство, али од тога ништа није било.Занимљиво је примијетити да православни хришћани немају право на црквена звона, за чим веома чезну, и то с правом.
Мађарски научник дипломата и историчар Франц барон Нопча (1877-1933),Путовања по Балкану: (Мемоари барона Франца Нопцса) у Трсту 1923 .године пише :
Од 27. фебруара до 6. марта (1913), учествовао сам на албанском конгресу у Трсту. Овај конгрес је био чудна ствар. Албански престо је био упражњен у прољеће 1913.годинд , а албански послови су били под управом Исмаила Ћемалија који се први пут састао са Берхтолдом у Будимпешти у кући екселенције Хадика Јаноша, а затим отпутовао у Валону, повјерен му и уз његову подршку. Тамо је формирао привремену владу новоосноване албанске државе. Као дугогодишњи пријатељ Грка и као њихов плаћени агент, он је такође обећао да ће им олакшати заузимање Јанине ако остане на челу Албаније. Очигледно је да је Исмаил Ћемали желио да остане на челу привремене владе јер такве функције обично доносе много новца. Мање очигледна је била чињеница да је Берхтолд, после тет-а-тете са Исмаилом Кемалијем, био увјерен да може да надмаши албанског лидера. И наравно није успио. Лако сам могао да предвидим да ће Исмаил Ћемали издати Албанију Грчкој .Зато што ми је Стеад много причао о Ћемалијевим односима са Грчком 1911. и зато што је писац Александар Улар, заједно са Енриком Инсабатом аутором књиге ‘ Опадање полумјесеца’ Франкфурт 1909, открио нам је низ детаља о Исмаиловом понашању док је био гувернер Триполија.Када ме је Берцхтолд питао шта мислим о Исмаилу Ћемалију двије недјеље након што је основао привремену владу, рекао сам му дословно: „Исмаил Ћемали је магарац. Издају Исмаила Ћемалија према Албанији ми је у потпуности потврдио Екрем бег Валона, који је и сам био син албанског амбасадора у Бечу Суреја бега и нећак Исмаила Ћемалија. Не знам шта су Грци намјеравали да ураде са Исмаилом Ћемалијем када су заузели Јанину. Можда су жељели да поступе према старој изреци: „Мавар је извршио своју дужност, Мавар сада може да оде. У сваком случају, у Европи су се водиле интензивне пропагандне кампање у име разних претендента на албански трон док је привремену владу водио Исмаил Ћемали, који је био отворен за подмићивање, али само са великим сумама новца.
Алберт Гица, који је и сам био претендент на албански трон, успећио је да заинтересује војводу од Монпензијеа [Фердинанд Франсоа Бурбон Орлеанс-Монтпенсиер] за албански престо. Упустио је своја ‘права’, која у ствари нико није признавао, војводи и почео да води кампању у његово име у замјену за одговарајућу накнаду. Монтпенсиер је лако придобио шкртог Фазил-пашу Топтанија и низ других Албанаца, и тако је настао план да се Монпензије на Конгресу у Трсту прогласи за краља Албаније. Монпенсије је у исто вријеме требало да пробије грчку блокаду и заузме Валону и свргне Исмаила Ћемалија.Тада је донијета одлука да се конгрес одржи у Монархији како би се снијело право дипломатско кукавичје јаје. Као сламка за сазивање конференције, вјешто је искоришћен такав, али глупи Стефан Ђурани, који ништа није сумњао. Ђурани је био наиван, амбициозан и добро виђен у Министарству спољних послова, а из чисте сујете је министарству спољних послова тврдио да је он сам имао идеју да сазове албански конгрес у Трсту. Пошто је министарство спољних послова уживало у идеји да Албанци у Монархији демонстрирају у име своје земље, план је прихватио и подржао Беч. Осим самих Албанаца, на конгресу су се појавили и итало-Албанци, а са њима је дошао Маркезе Кастриотић из Напуља са свим својим синовима. Присутни су били и Алберт Гица, барон Дунгерн, који је био универзитетски професор и историчар из Черновица, два хришћанско-социјалистичка члана парламента, гроф Тафе и господин Панти из Беча, као и римски дописник ‘Реицхспост-а’, Кавалиере Маијерхофер, и ја. Повео сам са собом др Леа Фројндлиха, бившег социјалистичког посланика из Беча, који је у тренутку када је Албанија постала ‘ин’, вешто основао часопис ‘Албански Коресподент ‘ и сада се бавио ‘империјалистичком политиком моћи’. У Трсту је био и Хасан Арнаути, као мој приватни детектив. Штампу су представљале разне новине. У Трсту је био и извесни господин Јово Вајс из Београда који је, причало се, хтио да прода пушке Албанцима по цијени од 90 круна за комад, а који је у ствари био српски агент.Аустријску владу је представљао Макаветз, смирена, интелигентна и енергична личност која никада није губила присебност. Након церемоније добродошлице прве вечери, Марцесе Кастриотић је изабран за почасног предсејдника конгреса, а Фаик Бег Коница је изабран за председавајућег. Хиле Моси, Фазил Топтани и Дервиш Хима су такође изабрани за председавајуће. Именовање Конице није се свидело Гици, јер га је, када је овај био на плану да покрене питање кандидата за албански престо, у томе спријечио његов стари ривал Фаик. Да би имао кеца у руци, Гица, који је као и многи Румуни иза себе имао дугу каријеру преваранта, лукаво је успио да преузме контролу над ретардираним сином Исмаила Ћемалија. Прије почетка конгреса отпутовао је у Ницу, гдје је породица Ћемали живјела у виртуелном сиромаштву, и, како сам Ћемали није могао да присуствује, позвао је сина Тахира на албански конгрес у Трсту о свом трошку, тачније , о трошку Монпензијеа. Пошто Тахир није имао ни пени на своје име и морао је да му све, чак и цигарете, купи Гица и као такав није могао ништа без Гице или његовог представника, он је практично постао Гикчцин затвореник. Шта је Гица намеравао да уради са Тахиром постало је јасно тек касније…
Пошто су многи итало-Албанци који су присуствовали конгресу постајали преоптерећени својим говорима на италијанском језику, мене је Фаик на отварању представио као стари пријатељ Албанаца. Имао сам само неколико минута да размислим о свом одговору, попео сам се на подијум и одржао спонтани говор на албанском. Са изузетком Краља и још неколико аустроугарских и италијанских конзула, мислим да многи средњоевропљани не би били у позицији да понове тај подвиг.
Све у свему, на конгресу није било ничег осим врелог ваздуха, осим спора између Влаха и Албанаца, током којег је мали народ Влаха, који још није ни званично рођен, дао суштински доказ о свом фанатизму и балканској мегаломанији, а од даљи сукоб између председавајућег Фаик Бега Конице и прилично поквареног Николе Ивановића који је безуспјешно покушавао да изазове ауторитет председавајућег једноставно да би скренуо пажњу на себе. Дан прије него што је конгрес требало да се заврши, због тога сам се осећао приморан да повучем Фаик бега Коницу и обавијестим га да конгрес још није урадио никакав посао и да је најмање што се могло очекивати од политичког конгреса резолуција. Фаик је пристао и ја сам му диктирао резолуцију коју је конгрес требало да телеграфише свим великим силама следећег дана. Питање је ријешено у року од пола сата, а следећег дана Фаик је поднио документ конгресу као резолуцију. Након дебате о положају Влаха на конгресу и у будућој Албанији, коју је Фаик превазишао у корист Албанаца тако што је власима мање-више поставио ултиматум, резолуција је прихваћена и као такав је послат мој текст. великим силама као резолуцију конгреса.
Као доказ о стању у Албанији конкретно у старој или првој српској кнежевини Елбасану,најбоље ће послужити извештај Харија Ламба, британског делегата у Међународној контролној комисији, сер Едварду Греју, британском државном секретару за спољне послове, од 15. јула 1914., који садржи извештај ВА Фок-Странгваиса, британског конзуларног помоћника, од 15. јула 1914. и писмо Едит Дурхам Харију Ламбу, од 15. јула 1914, о хаотичној ситуацији у Елбасану уочи грчке инвазије.
–Могу да додам да је, пошто је Влада одлучила да је положај неодбрањив, генерал де Вер добио упутства да га потпуно евакуише, а јутрос овдје у Драчу стигао пароброд „Херцеговина“ који је са собом донио скоро све преостале жандарме, топове који су побјегли и врше запаљену , и свих пушака и муниције у Владиним продавницама. Због тога је градови Драч и Елбасан препуштени својој судбини. Италијански разарач „Агордат“, аустријски торпедни чамац „Турул“ и мала руска крстарица „Терец“ су тренутно једина страна пловила у заливу.Према јуче добијеним информацијама, Срби, који су свакако помагали устаницима у недавној борби против владиних трупа код Старова, сада су заузели и то мјесто као и Кукеш, на пола пута између њега и Елбасана. Ништа их не спречава да напредују до овог потоњег града, па чак ни до Берата, ако то већ није у рукама Грка.Изненађење је, дакле, изазвала вијест да је Берат заузет након јуриша побуњеника и грчког Антартеса, уз подршку редовних и топова. Вест је стигла у Елбасан у недјељу увече и изазвала приличну констернацију.
Сјутрадан су градски гласници прочитали проглас да сваки човек који је способан да носи пушку треба да се појави у префектури у 14 часова, одакле ће, након што буде наоружан, бити послат да одбије непријатеља који је напредовао, тј. казна за непоштовање горе наведеног је смрт и паљење његове куће. Ова ванредна прокламација је одмах изазвала малу панику; све продавнице су биле затворене, а многи мушкарци су побјегли у околна брда; неколико варошана је долазило код по савјет, и сматрамо је да најбоље да упознају са чињеницом руског делегата, јединог члана Комисије у Елбасану ; и њега су опколили избезумљени људи и одмах ду отишли код жупана, који је рекао да је све то грешка и наредио да се прочита контрапроглас, позивајући само добровољце;
Руски конзул у Елбасану Миколај Микеловски је записао у извјештају Царској префектури 11.јула 1914 .године : Прошли смо и кроз чаршију и поново наредили да се отворе све радње. Државну архиву смо потом пренио у своју собу у хотелу , јер је изгледало да због панике, носачи и запрежна кола неће бити дуже доступни.Број избеглица из ослобођеног округа Берат процејњује се на од 60.000 до 100.000 људи . Извјесно је да ће отприлике половина њих бити жртве ослободилачког српско -грчког ослободилачког покрета . Око 7.000 или 8.000 стигло је у Валону до јутра 14.јуна 1914 .године
Међу избеглицама је била и цијела породица конзуларног каваса Киазима из Скрапара, који је највероватније нестао јер он није могао да добије никакве вијести о њима.
Припреме у Елбасану за суочавање са овим приливом не може се рећи да су неодговарајуће , јер су потпуно непостојеће. Власти су потпуно изгубиле главу, а једина особа која је способна чак и да покуша да се избори са ситуацијом је позната енглеска филантропкиња, госпођица Дурхам, која је стигла у Валону непосредно прије одласка хиљада избјеглица ; али ће јој за ту сврху бити потребна средства.Дурхам ће обавијестити британску круну :
–Исмаил Кемал Бег је 14. у 7.30 стигао из Драча, али је тешко рећи какве су му намјере, иако се сумња да поново ради у интересу Грчке и Србије Много људи је паробродом „Пуља” кренуло за Италију.Када сам јуче у 8 ујутро отишла са архивом, изгледало је вероватно да ће град пасти истог дана, пошто су побуњеници били удаљени само два-три сата, док су Грци и Срби били у Дукатију и Берату.Коначно, општи утисак у Елбасану , за који се у потпуности слажем, био је да Грци заједно са Србима упркос Лондонској конференцији и каснијем Крфском аранжману, имају намјеру намеру да уђу у Елбасан , гдје ће вјероватно оправдати своју репутацију ,ослобођењем етничких територија .Аустријски научник и дипломата Теодор Ипен (1861-1935) који је преко планина стигао у Елбасан 11.јула 1914 .године забиљежио је :
Народ Албаније био је горко свјестан негативног става владе према њиховим захтјевима, а Лига је одлучила да се отворено супротстави влади, одбијајући да пошаље регруте и игноришући наређења владиних званичника.Почело је у Призрену. Гувернеру није било дозвољено да обавља било какве службене послове и на овим функцијама га је замијенио члан тамошњег комитета. Комитет Призренске лиге окупио је контингент трупа за спровођење истих правила у суседним градовима.У међувремену, Дервиш-паша у Скадру је почео да предузима акције против Лиге тако што је у прогонство послао један број појединаца који су били повезани са њом. Председник Лигашког комитета Скадра Мудериз Дауд Ефенди и командант жандармерије Фетах Ага послани су у Цариград и 12. децембра 1880. Дервиш-паша је имао Ходо-пашу од Скадра и Пренк Биба Доду, Капетана од Мирдита, ухапшен и спроведен у Цариград. Ходо-паша је интерниран у Ерзинџану у Јерменији.
Сулејман Ага Вокши из Ђаковице предводио је оружане трупе које је формирала Призренска лига у Скопље (4. јануара 1881.) и дао је владину администрацију пренијети на Лига комитет под Јашар-бегом. Из Скопља су снаге Лиге кренуле на Приштину где је боравио валија Косовског вилајета, који је био и војни командант. Дана 18. јануара 1881. Лига је окупирала Приштину, а цариградска влада је поново позвала вали. Сви окрузи покрајина Приштина и Скопље дошли су под власт Лиге.У фебруару 1881. Дебар је слиједио пример Призрена. Под утицајем Абдул Бега Фрашерија, царска влада је била принуђена да се повуче, а управљање је стављено у руке Лиге.
У међувремену, маршал Дервиш-паша је из Скадра отишао у Цариград. Био је крути промотер централистичке власти и вршио је притисак на цариградску владу да не попушта пред албанским захтевима, већ да силом оружја сузбије покрет у Албанији. Ставови Дервиш-паше су побиједили, а он сам добио је мисију да потчини цијелу Албанију.То је резултирало великим отпором, неповјерењем и невјеровањем православног Грчког и Српског народа .
Сејфи Вламаси (1883-1975), из Новосела код Колоње националистичка личност из периода независности и зогиста. Био је један од оснивача Комитета за народну одбрану године 1918. У марту-априлу 1919. био је дио посматрачке мисије упућене на Париску мировну конференцију, а послије Конгреса 1919. године изабран је за сенатора.Вламаси пише
Још једна српска сила прешла је преко Топојанског моста и ушла у висоравни Мале клисуре . Најприје је пуцано на пастире у селу Мажица и отпочеле су борбе са непријатељем. Прије тога је старији патриота Мерсин Дема сазвао становништво Велике клисуре (Малесија е Маде), Мале клисуре, Велике клисуре, Булћизе и Голоборде на састанак на гробљу Шупенза. То је било познат¹о као Скупштина нације ( Кувенди и Атдхеут ) гдје сућун се заклела вјерност у борби против српске војске. Неколико дана након формирања овог савеза, Срби су прешли ријеку Дрим у рејон Мале клисуре, у села Топојан и Мажица да би заузели сву територију Дебра. Овде је, вјерно заклетви, читаво становништво, укључујући и људе са планине Пешкопије, устало против српске војске и почело борбу у Мажици и Топојану. Срби су поражени и повукли су се преко Дрима у село Војник у области Макелара гдје је погинуо командант српске војске генерал Топаловић . Мерсин Дема је тада подијелио своје снаге на три дела: један за топојански мост, један за брда око села Ђорице и један за мост у Шпилеји.
Борбе су у овом региону трајале три недеље. Схвативши да овде не могу да пробију фронт, Срби су затим кренули другим правцем кроз планине Струге и Голоборде и савладали снаге Дибрана које су се повукле и заузеле нове положаје око превоја Мурића (код села Блац) и на литици. са погледом на село Ђураш где су борбе трајале пет дана. Многи људи из Дебра, укључујући Хисена Дему, убијени су у то време.
Савладани од српских снага, Албанци су се повукли у рејон Мат. Реорганизовани и појачани од стране људи из Мата, заузели су позицију по трећи пут на превоју Мура и пролазу Бафало (Кафа е Буалит). Овдје су борбе трајале неко вријеме и Срби нису могли да напредују. Ова епизода је била позната као Елбасанска битка . Елбасанску битку морале су ријешити велике силе .Због тога је сазвана Париска конференција 28.јула 1914 .године али није могла бити одржана због почетка Првог свјетског рата . Битно је напоменути да је на страни Србије и Црне Горе био Есад Паша Топтани ,војни управник Скадра који је 24.априла 1913 .године предао кључеве Скадра црногорској војсци .
(наставиће се )
