Југословенска влада у избјеглиштву именовала је 11. јануара 1942. године у Лондону Драгољуба Дражу Михаиловића, пуковника југословенске војске и вођу устаника у окупираној земљи, за министра војске, морнарице и ваздухопловства. Генерал Михаиловић био је јединствена личност у историји бивше Југославија и први вођа покрета отпора у Европи, чију су главу њемачки нацисти уцијенили већ 1941. године, али и једини антифашиста који је осуђен за колаборацију са фашистима.
Рођен је 1893. године у Ивањици. Рано је остао без родитеља, па је Михаиловића и његове двије сестре одгајио очев брат, мајор Краљеве гарде у Београду. Студирао је на Војној академији у Београду, одакле је, на трећој години, кренуо у Први балкански рат 1912. године. У октобру 1913. године враћен је са школским друговима у Београд, гдје је на Војној академији дипломирао као четврти у класи и убрзо потом отишао у Први свјетски рат.
Послије Априлског рата 1941. године, Михаиловић је одбио да призна капитулацију југословенске војске и склонио се на Равну гору, гдје је основао покрет отпора против окупатора. Током ратних сукоба Краљева војска у отаџбини /четници/ често је долазила у конфликт са комунистима, односно партизанима.
Агенти обавјештајне службе нових комунистичких власти ОЗНА ухапсили су га 13. марта 1946. године у околини Вишеграда. Суђење генералу Михаиловићу одржано је од 10. јуна до 15. јула исте године и на њему је осуђен за велеиздају и на смртну казну стријељањем, трајан губитак политичких и грађанских права, као и одузимање цјелокупне имовине.
Стријељан је на непознатом мјесту у ноћи између 16. и 17. јула 1946. године.
Михаиловић је један од најодликованијих официра у историји модерне српске државе, а посљедње одликовање додијелио му је постхумно амерички предсједник Хари Труман марта 1948. године за спасавање америчких авијатичара оборених над Југославијом и допринос побједи савезника у Другом свјетском рату.
Генерал Михаиловић рехабилитован је пред Вишим судом у Београду када је Србија постала независна држава.
извор: срна
