Пише: Драгољуб Збиљић

Зашто ни српски стручњаци ни власти не разумеју колико је важно и како се може вратити Србима српско писмо?

У последњих 50 година често, а 25 година непрекидно се питам зашто ни српски стручњаци (лингвисти) ни власти (после Броза до данас) још не разумеју зашто и како треба Србима вратити њихово (ћириличко) писмо – до данас изгубљено у јавности 90 процената – у писању српског језика, свакако у српској употреби. Мислим, наравно, на враћање језика Срба са стопостотном употребом ћирилице, како се и колико користи свако друго писмо у сваком другом језику. 

Питам се то после објављених својих 17 књига о поломима који су задесили српски језик у последњих стотинак и мало више година, као и после својих објављених у различитим средствима обавештавања и у наступима на телевизијама око хиљаду текстова о проблему српског писма, који и какав постоји само међу Србима. После тог свог искуства у борби за спас српске ћирилице сигуран сам у овај (потоњи) одговор на ово питање с почетка овог невеликог текста.

Сигуран сам да је разлог тој српској великој небризи према свом писму у – мањку родољубља. Јер, Срби већ дуго нису онај родољубиви народ какв је постојао до стварања Југославије, поготово после стварања Брозове Југославија која је од старта била у сваком смислу, па и идеолошки, антисрпска и антићириличка творевина.

У том одсечку свог постојања Срби су прошли кроз тежак период свог расрбљивања у сваком погледу, а посебно у рашћириличивању, уз ширење чак и српског подсмехивања своме стварно објективно савршеном писму.

А ако Срби, посебно њихови стручњаци за српски језик (лингвисти), и власти немају довољно љубави према свом писму у свом језику – они немају довољно љубави ни према српском језику, ни према српском народу ни према српској држави. Срби су се кроз антисрпску Југославију одвикли од своје српске државе. Зато Срби данас имају толико издајника, толико људи којима су сви други бољи и сви други нису криви за изнутра и споља изазвана страдања Срба, њиховог писма, њиховог језика и разбијања њихове државе кроз разне врсте сепаратизама и страних геостратешких и пљачкашких интереса. 

Једноставно, Срби своје писмо данас нису способни спасти јер су у великој мери обезбожени и болују од општег мањка љубави, јер су добрим делом постали људи који углавном мисле и осећају по оној филозофији: „У се, на се и пода се“, као што је то у данашњем обезвређеном глобализму у поживинченом битисању, као што ће то бити с роботима и њиховом вештачком интелигенцијом, без икакве емпатије за људе и друге роботе. За такво дете, човека, робота није ништа да искасапи, постреља друге и затре све што је емоционално и емпатијски вредно.

То што се моја маленкост радује макар зато што види и зна да су Срби и даље просечно бољи, праведнији и осећајнији од многих других народа, не помаже мојој оправданој жалосној стрепњи хоће ли се српски народ вратити себи па спасти своје добре колективне особине и велике вредности и богатства, међу којима је једна од најважнијих и српско (ћириличко) писмо.

Аутор: Драгољуб Збиљић је језикословац са 17 објављених књига о поломима у српском језику и затирању српске ћирилице, оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ и, практично, у име „Ћирилице“ са Б. Брборићем, коаутор нормалног, у складу с Европом и светом, важећег уставног решења питања писма у српском језику и писма у другим, мањинским језицима у Србији.