Пише :Дејан Бешовић
Хроника или мемоари Јована Мусачића (итал. Ђованни Мусаки) представља најстарији садржајни текст који је написао један Србин у Албанији и прво Српско житије на тлу Албаније.
Мусачић, српски епирски деспот, био је из племићке, владарске породице из региона Мизеће у централној Албанији. Био је приморан да напусти своју земљу и побјегне у Италију када је албански отпор отоманском освајању пао и земљу су окупирали Турци. Главни циљ његове хронике није био да пружи историју његовог времена, већ једноставно да докаже својим потомцима да су били из важне, земљопосједничке породице, тако да не забораве своје поријекло и имовинска права. Иако хроника није дјело великог научног значаја и може се показати збуњујућом за студенте историје, хроника је ипак важан извор не само за Србе из касног петнаестог вијека, већ и за Српску топономастику и имена локалних српских владара у Албанији и на Космету . Заиста је значајан као доказ успона Срба као посебне етничке групе ,која је владала Албанијом готово цио миленијум.
У прилогу хронике, иако овдје није укључен, налази се текст Јовановог сина,Константина Мусачића, из 1535. године, у коме се наводи да је његов отац „сахрањен у великој цркви Франкавила у земљи Отранто у мермерном гробу где се Литургија се одржава три пута недељно На њој је натпис: Свемогући Исусе, ово је гроб Јована Мусачића, сина.Ђорђа деспота господар Епира и Музеке, који је потицао из града Љеша и носио је двоглавог орла као свој амблем. Њему је посвећен овај вијенац 1510. године. Из тог разлога, следећа хроника традиционално је датована на 1510. годину.Позивање у тексту на битку код Чалдирана 1514. године доказује, међутим, да Јован Мусачић није могао да умре прије 1515. године….
Ја, лорд Јован Мусакић, епирски деспот, кога је султан протјерао из свог дома и лишен поменуте земље, стигао сам у Напуљско краљевство где је краљ Фердинанд Први Арагонски, бринући се за моје основне потребе и оне потрепштине моје породице, обећао да ће ми помоћи и дати ми земљу у Апицама као и друге ствари. И нас је примио на свој двор. Била је моја несрећа, међутим, што је погинуо и што су почели неочекивани ратови. Остао сам као брод без кормилара усред велике олује, не знајући ни италијански језик. Али како је Богу драго, успио сам да вас одгајам и обезбиједим да будете нахрањени у тој земљи, ви, дјецо моја, Господару Тиодоре, Господару Адријане, Госпођо Константина и ваше двије сестре Госпође Јелену и Госпођу Порфирију, иако то није постигнуто без искушења и невоље. Када сам стигао у ову земљу, ви сте, господару Теодоре, имали годину и по, а ви, господару Адријане, месец и по, а ви сте, Госпођо Константина, рођени у овом царству.
Желим да знате да је уништење Српског царства, што је значило и наше уништење, почело неспоразумом између Палеолога и Ане Арјанитовић .То је довело до тога да је Палеолог затражио помоћ од Мурата Првог, цара Турака . Овај последњи крочио је у Европу, како се наводи, 1363. године.
Пролазећи кроз све ове земље, заузео је много посједа, међу којима је био и град Адрианопоље (Једрене). Када је Мурат Други преузео власт, заузео је сву Србију са провинцијом Бугарском у огромном налету. Лазар Хребељановић , деспот српски, и краљ Марко Краљевић бугарски владар и Теодор Мусачић, другорођени из наше породице, и остали господари Арваније ујединили су се и кренули у битку, коју су православни хришћани изгубили .Тамо је убијен горе поменути Теодор, који је са собом имао велику чету војске . Речени Лазар кнез Српски је заробљен и касније убијен. Сада је почео период непрекидног ратовања са Турцима у Арванији, у коме су многи властелини и господа дали своје животе. Као што је горе поменуто, недостатак храбрости међу њима је довео до тога да изгубе своје државе. Град Кроја пао је за вријеме Бајазита Првог, као и касније Велона иако смо их бранили без прекида. Без обзира на то, моћ султана је наставила да расте, а наша моћ и даље опада.
После жестоког напада Бајазита, мом дједу, лорду Андрији Ђоку Мусачићу одузет је дио Деволија и Мусачија (Мизеке), које је опоравио и за живот удобним учинио . Никада није изгубио ниједан други дио земље. Мој отац и ваш дјед, лорд Ђино , владали су земљом наших предака и, иако је изгубио дио Музеке, успио је да га поврати.
Тако су сви млади господари Арваније погинули у борби. У животу су остали само следећи господари: лорд Аријанит Комнинић, лорд Гојко Балшић, лордови Никола и Павле Дукађиновић, мој отац лорд Јово Мусачић, лорд Андрија Топија и лорд Петар Шпановић . Сви су доживјели поодмакле године и већина је дуго владала. Имали су и другу дјецу, али малобројну јер су била везана непрекидним ратовањем. Ипак, бранили су земљу најбоље што су могли, иако су изгубили велики дио земље.
Касније, за вријеме владавине Мурата Другог, стигао је Скендербег, син лорда Јова Кастриотића, који је владао Матијом (Матом) у Љешанској области . Његов отац је њега и његова два брата дао као таоце поменутом Мурату када су они били мали. Друга двојица су умрла. Када се потурчио, онај по имену Ђурађ Кастриотић постао је познат као Скендербег, што значи Александар- бег, што је опет значило владар. Када је одрастао, успио је да стекне утицај и био је паметан и храбар. Када му је отац умро, побјегао је од султана. Прича се да је султан, када је послао пашу од Румелије да се бори против Мађара, са њим послао Скендербега. Речени паша је поражен, турска војска разбијена, а назначени Скендербег побјеже са осталима. С њим се, по судбини, нашао и пашин канцелар. Скендербег га је заробио и приморао да изда ферман у име султана да му управник Кроје уступи ту територију. Канцелар је коначно пристао да потпише указ, иако против његове воље. Па је онда убио поменутог канцелара да се ништа од тога не би открило. Затим је са неколико Срба из Матја који су били са њим изашао на пут и, стигавши у Љеш, ушао у Кроју. Предложио је декрет гувернеру и гувернер му је предао место. Тако је постао господар Кроје, моћне тврђаве. Сви владари Љеша,Музаке ,Скадра и Епископије су се обрадовали том догађају и Скендербег је одмах постао православни хришћанин.Крстио га је поново у Цркви Светог Николе Епископ Зетски Иларион Ивеза из Дајбаба .
Затим је позвао поменуте владаре на састанак у Алескио -Љеш Неки су дошли лично, а други су послали своје представнике. Тако је поменути Скендербег постао њихов главнокомандујући у Зети ,Кроји ,Љешу и сваки од њих је донирао или људе или новац према својим могућностима. Под његовом командом су служили и други синови ових племића, учествујући у рату и бранећи своју земљу.
Речени господар је био вјешт и храбар у ратовању и постао је главнокомандујући, и сви су му се покоравали.
Поменути Скендербег се оженио кћерком господара Аријанита Комниновића и овај господар је послао мог оца, лорда Ђина, као проводаџију јер је поменути господар Аријанитовић био зет мог оца. Био је ожењен Маријом Мусачић, сестром мог оца, помоћу које је, као што сам изнио , брак склопљен. За своју жену узео је госпођу велмошкињу Андронику Комнинић,која је била моја рођака, а она је од мужа преузела презиме Скендербег. Касније је поменути властелин својом врлином, својом храброшћу и уз помоћ ових других властелина извео многе јурише на Турке и извојевао многе побједе, али не без губитака од стране наше властеле и коњаника.
На крају су се снаге султана повећале и када су заузете Бугарска, Рашка,Горња Зета , Босна, Мореја и све остало што је остало од ових Српских земаља, више нисмо могли да се одупремо.
Одузели су нам и Мизеке и Београд (Берат), њену поменуту престоницу. Мој отац је умро нешто раније, не само од старости, већ и од патње и очаја. Погинуо је и његов зет Аријанит Комнинић.
Лорд Скендербег, схвативши да га непријатељ савладава и да је остало мало наде, разбоље се од грознице у Љешу и умире 1466. у шездесет трећој години. Можете замислити колико је земље изгубљено [смрћу] таквог команданта. Мало је племићких синова остало у животу после тако дугих и крвавих борби. Изгинули су скоро сви старци, било од старости или из очаја.
Скендербеговица, његова жена, отишла је у Напуљску краљевину када јој је муж умро. Са њом су били њихов мали син, лорд Јован Други , и моје двије сестре, чији су мужеви погинули у борби. Једна од њих била је госпођа Марија која је супруга лорда Марка Комниновића, познатог као Дангелино. Друга је била леди Јелена која је била удата за лорда Џорџа Карлеса.
Поменута госпођа Марија је са собом повела једину одраслу ћерку леди Порфирију. Јелена је са собом имала и ћерку по имену Војисава. Стигле су и друге жене, које је поменути краљ добро примио.
Ја сам остао у нашој земљи, а остали племићи су остали кратко вријеме на својој земљи, све док су Млечани хтјели да нас подржавају. Били смо стално уморни и били смо на удару око шест година. Имао сам врло мало земље под својом контролом, јер је други дио био заробљен.
Још сам био у нашој земљи, у Малој Мизећи, познатој и као Тјемтиште , када је краљ Фридрих Арагонски, који је тада био престолонаследник, кренуо са војском краља Фердинанда, свог оца, да одузме Драч од Млечана. . Позвао ме је у помоћ проведитор млетачке владе, која се налазила у поменутом граду Драчу. Стигао сам у подршку Млечанима са добрим трупама, и пјешадијом и коњицом, и ослободио Драч од поменутог кнеза дон Фридриха. Али Млечани су касније склопили мир и ја нисам желио да будем дио тога. Заиста су се према мени понашали као да сам поражен. Таква је била моја судбина .
У међувремену, Мехмед , кнез Турака, написао ми је многа писма и у њима изјавио да ћу у случају да пожелим да одем до њега, поведем вас, синове своје, са собом, и закунем се да ћу се држати његове вјере. , он би ме поставио за гувернера цијеле земље и задржао би нас на свом двору и учинио би вас великим владарима. Али ни у једном тренутку нисам желио да напустим своју праву и свету веру православну , нити сам хтио да вас обавестим о његовој понуди. Нисам желио да уступим место похлепи и части, упркос аргументима које је користио да ме убиједи. Заиста, управо овај султан је касније склопио мир са Млечанима када су му дали Скадар на Бојани са тврђавом .
Не само да сам одбио да имам било какве везе са овом афером, него су хтјели да им и мене предају. Због тога су ме неки од господе из Драча савјетовали да одмах бјежим. Морао сам да се обучем у ноћи и тако прерушен кренуо чамцем који је поринут, а да нико није знао ко сам. У ову земљу сам стигао око 1476. године.
Таква је била ситуација и са осталим владарима Српским. Неки су отишли, а други се потурчили. Сви су били уништени. Моја супруга, ваша мајка, Марија Дукађиновић, била је у последњем мјесецу трудноће са лордом Адријаном када смо били у бјекству у граду Драчу, и сакрила се у кући неких племића, који су били наши пријатељи. Тамо је рођен поменути Лорд Адријан. Одведен је да се крсти као да је беба неког сељака нађеног негдје, да нико не зна чији је син и ко су му кумови. Лорд Тиодор и леди Јелена нашли су уточиште код других племића, не издајући ко су заправо били. Али касније, када се појавила сумња, дошли су Турци и претражили град тражећи твоју мајку и њену дјецу. Твоја мајка се сакрила у узглавље кревета испод душека од перја и кревет је био намештен да је нико не примијети. Када су Турци претресли кућу, нису је могли наћи, благодарећи Богу у Његовој милости. На тај начин она и њена дјеца су спасени од гњева Турака и нису предати у њихове дивље руке. Поменути племићи и још неки добри људи, који су били наши вазали, успјели су у року од мјесец дана да закупе чамац и тајно пошаљу њу и њену дјецу у Апулију, где су стигли живи и здрави .
Из тог разлога, молим вас, дјецо моја љубљена , да се бојите и волите Бога, и позивам вас да будете добри хришћани и Срби ако желите да имате мој благослов, јер су то били гријеси владара Срба, и заиста и наши, које су нас најприје гурнули у овај понор бола и патње. Будите понизни и побожни и увијек избјегавајте гријех. Имајте вјеру у Свету Тројицу и у Пресвету Мајку Спаситеља нашег, која ће вам спасти душе и дати вам добро здравље. Примите к срцу хришћанска учења, чините добра и праведна дјела и вратите се у своју отаџбину.
