„Откако је почео рат 1914. ја сам био у Србији, са Србима.” Овим речима, др Арчибалд Рајс почиње текст из 1916. године, који је на тражење управе алманаха „Просвета” написао на Солунском фронту. Гледао је Србе у несрећи, а у несрећи се најбоље показују и праве мане и праве врлине народа, па пише да се нашао „у једном демократском народу који је за своју отаџбину дао све, водећи три врло тешка рата, а недостајало му је најпотребнијих ствари. Ти поносни сељаци нису жалили, него су се борили са чудесним полетом и јунаштвом, против непријатеља много јачег него што су они. Победе на Церу, Јадру, Руднику и Колубари биле су последице „дивног моралног стања код оних о којима је у Европи одавно владало погрешно мишљење. Видео је, записује, српског војника – сељака у борбама.
„Жесток и борбен у боју, он би постао мек као јагње пред противником када га победи, делио с њим последњи комад хлеба. За време борбе око Битоља (1916), један савезнички официр чудио се колико се српски ратници брину око швапских заробљеника, који су били сасвим млади. ’Зар не видиш’, рекао му је један стари војник, ’да су то деца која нису одговорна за овај рат. Па, онда они имају мајке, које плачу и чезну за њима’. Српски народ зна за самилост и такав је у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Колико сам пута и сам гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, српски војници би им давали последње парче хлеба из џепа”, сведочио је Швајцарац, др Родолфо Арчибалд Рајс, који се, иако ослобођен војне обавезе у својој земљи, због срчане мане, одазива позиву Српска владе да као познати научник и криминолог из неутралне земље утврди кршење међународних конвенција и злочине окупатора.
„Србија је страдала као икоја друга земља. Четири пута су њени непријатељи, увиђајући како је она опасан противник, покушавали да с њом закључе одвојени мир. Четири пута одбила је та мала поносна земља и најповољније понуде, одлучно. Земља Карађорђевића скупо је платила ову верност задатој речи. Нападнута неупоредиво јачим силама… она је била сва прегажена, али се њена војска и много њене деце спасило кроз опаке албанске планине. Последња скупштина у Нишу растала се изјавом: ’Волимо смрт него срамоту! Окупирали су српску земљу, али српски народ победили нису’”, пише Рајс, који је и са српском војском и избеглицама одступио преко Албаније и похитао у Швајцарску да обавести свет шта се збива у Србији.
Читаоца даље извештава да после тог слома, истерани из отаџбине, одвојени од оних које су оставили под крвавим непријатељем, шумадијски, дунавски, тимочки, моравски, дрински и вардарски ратници опет су јурнули на противника, и у, како наводи, епским биткама, повратили део од оне земље коју непријатељ беше уграбио. Каже, нема сумње да ће се за кратко време сва Србија очистити од оних што изгубише своју част у овом рату.
„Ја сам видео и још гледам ове војске осветнице. Знам, то је последња српска омладина. Па опет, она није ни часа чекала да прва на себе прими страшни ударац Бугаро-Шваба. Да ли се у савезничким земљама води довољно рачуна о тој жртви? Било како било, Срби су дали васцелом свету јединствен пример по коме ће се овај мали народ сматрати пред историјом као врло велик… Мало је било пре рата оних који су праведно ценили Србију. Ја себи ласкам да сам био у томе малом броју. Требало је, ето, да дођу све оне невоље које је она јуначки поднела, па да јој признају оно место које јој припада. Ето зашто ја волим Србе!”
Овим покличем завршава др Родолф Арчибалд Рајс чланак из 1914. објављен у часопису „Просвета”, тек седам година касније. Био је то један од многих текстова с одличним пријемом код читалаца у неутралним земљама и Француској, доприносећи продору истине о страдању Србије. А као осведоченог, несебичног и искреног пријатеља, Срби до данас препознају и спомињу др Рајса по порукама и поукама које им је оставио у једном другом напису, у свом политичком тестаменту – „Чујте, Срби”.
Аутор: Олга Јанковић
Извор: Политика
