Цели свет је величао Дражу, једино су га комунисти сматрали зликовцем!
Сав цивилизовани и слободарски свет сматрао је Драгољуба Дражу Михаиловића – великим борцем против фашизмa, једино су га ружили југословенски комунисти, чија идеолошка деца чине то и данас, не желећи да се суоче са историјским чињеницама које су толико очигледне.
Да Дража није био антифашиста и родољуб, зар би од америчког председника Харија Трумана 1948. године (постхумно) добио Легију заслуга првог степена, зар би од генерала Шарла де Гола 1943. године добио француски Ратни крст? Зар би се, да је био такав каквим га види председник Србије, нашао 25. маја 1942. године на насловној страни „Тајма“? Да ли би о „издајнику и савезнику фашиста“ Американци 1943. године снимили играни филм „Четници – борбена герила“?
Цели свет је величао Дражу, једино су га комунисти сматрали зликовцем!
Сва светска штампа, изузев комунистичког лагера, од Јапана, преко Турске и Египта, до Енглеске и Америке, жестоко је осудила ликвидацију „првог герилца Европе“. Публициста Вујадин Милановић објавио је обимну књигу са тим текстовима, под насловом „Пред светском поротом“. Ево неких извода…
The Catholic Times (London): Свијет се тресе из темеља. Генерал Михаиловић, часни југословенски родољуб, пао је као жртва и мученик пред ноге победоносне комунистичке инвазије. Освајачи су већ у пуном замаху да задаве хришћанство у Југославији. Будимо поштени и храбри, па признајмо жалосну истину онаква каква је.
Wiadomosci (London): Михаиловић је пао, а његова смрт је масовна смрт, смрт онога што је у човеку истовремено и људско и божанско. Нека звоне звона свих цркава! Нека настане тишина. Шапатом се молимо за умрлу вечност… Али, ако би, упркос нашој очајничкој вери, требало да заиста пропадне човечност, њене последње црте неће сачувати фотографски апарат, него Вероникина марама, најсветлија, бела и крвава марама. Трагични негатив. Клише смрти.
Time and Tide (London): Ниjе ово први пут, рећи ће нам енглеска господа, кад су људи издали своје пријатеље да би умилостивили своје непријатеље. Ипак, жалосна је судбина кад је председник Владе, који је за европску слободу урадио више од иједног појединца, могао прогутати најсрамнију, најнесрећнију, најефтинију и сигурно најфаталнију заблуду у аналима британске дипломатије.
Palestine Post: Где су сада громови кроз које су некада говорили пророци? Где је глас који човечански зацвили кад судбином нејаких кад их газе, добрих – кад их вређају? Где су речи оних који ватру пречисте да би из праха мученика васкрсла армија феникса, како бисмо свет одбранили од силе, а слово пророка од заборава? Кад силни греше, грешни су нијеми. Зато, прво са осећањем стида, а затим с молитвама – поздравимо Србина и Јунака! Што је Михаиловић дочекао јуче, то ће сутра многи доживети.
La Republique (Istambul): Убиство генерала Михаиловића не чини част нашем веку. Наш век постаје још мизернији зато што је Михаиловић издат и напуштен од савезника на чијој је страни био и од којих издају никад није очекивао.
Hamburger Echo: Исток и Запад, источна и западна оријентација, стали су једна против другог у београдској судници. Ни о чему се другом није радило. И зато је Дража Михаиловић морао да умре. У хиљадама сељачких домова, запалиће се данас кандила испод иконе српског светитеља Саве, а за покој душе убијеног мученика. Народни херој, иако мртав, биће далеко јачи него што је то икада за живота био или могао бити у свету велике неправде
The Evening Star (Vašington): Дража Михаиловић, који је некад био описиван у Америци и Британији као „балкански соко“, „Српски Робин Худ“ и савезничка „бела нада“ на Балкану – сада је у рукама свог душманина, маршала Тита. Ни једна од влада које су само пре неколико година сипале похвале и почасти на њега, неће сада ништа да га учини да га спаси. Живот једног вође, чак и кад је познато владама великих сила да је частан и достојанствен човек, од мале је вредности пред очима политичког профита.
The New Leader: Дража Михаиловић је симбол трагедије једног времена. У целој историји човечанства ниједан човек није био толико злоупотребљен и тако опањкан од оних чији је савезник. Сада, када је изгледа, о овом случају већ одлучено, можда ће е објавити да ни један једини британски официр придодат Михаиловићу није веровао да је он био у орташтву са Немцима.
The Daily Telegraph: Иако је Михајловић проглашен кривим, централни парадокс још остаје. Зашто би човек који се супротставио осовинској инвазији у најцрњем часу, сарађивао с њом када је плима битка почела да опада и када је савезничка побуна била на видику? По његовом суду, слобода Југославије, а не пораз немачке, оно је чему је дао предност. Ако је он сматрао да је та слобода угрожена опасношћу која је долазила од Русије и партизана маршала тита, исто колико од Немаца и Талијан, његове акције су могле помагати Немачкој ствари.
The Whitehall New: Чињеница је да је Михаиловић био истински патриота и као такав је сматрао да је његова прва дужност да правилно и реални процењује интерес своје нације. С друге стране, Тито је извршавао директиве совјетске политике на Балкану и на тај начин никад није био спречен никаквим патриотским скрупулама.
Le Journal d Egypte: Прије или касније, схватиће се да погубљење Михаиловића није последња реч у драми југословенске унутрашње политике и, да умјесто учврсти јединство, може само да заоштри подјеле. Освета изазива освету и милиони Срба за које је ово погубљење директна и крвава провокација, свакако нису људи који ће то заборавити. То је њихова историја.
Сутрадан после ликвидације Драже Михаиловића, Јосип Броз Тито је одржао конференцију за штампу у некадашњем летњиковцу краља Александра у Милочеру, педесетак корака од морске обале. Како је јавио Радио Београд, био је преплануо од јулског сунца, свеже избријан и добро расположен. Један страни новинар замолио је Тита да прокоментарише „смрт у Београду“:
-Бога ти, једва да се сетим – одговорио је. – То су Срби убили неког свог издајника!
