Зашто комунисти нису могли да наведу детаље о борбама за ослобођење Крушевца 14. октобра 1944? Шта о овоме каже амерички поручник Крамер, учесник догађаја?
Да су комунисти отимали виле, фабрике, занатске радње и друга материјална добра, то је општепознато. Али, да су отимали и датуме – то је мистерија која још није довољно објашњена. За ‘’14. октобар” сви знамо јер је то име највеће фабрике у Крушевцу и једне од највећих фабрика у Србији. Зна се, такође, да се у време комунизма 14. октобар сваке године у Крушевцу славио као дан ослобођења града, 1944. године. На тим прославама, чланови Субнора – бивши партизани – причали су о својим подвизима у борбама за ослобођење, али по правилу уопштено, без навођења детаља…
Тек по освајању слободе говора, 1990. године и касније, када се прочуло да 14. октобра 1944. године партизани заправо нису ни видели Немце у Крушевцу, и Субнор је био натеран да се мало конкретније изјасни о овим догађајима. Тако је објавио књигу ‘’Ослобођење Крушевца 1944. године”, у којој један од негдашњих партизанских команданата пише дословце овако: ‘’Са потпуковником Црвене армије који је први ушао у Крушевац и повезао се са Кесеровићем срео сам се у зору 15. октобра на раскрсници путева Крушевац-Стопања и Читлук-Александровац, и тек тада сазнао да су 14. октобра Руси ушли у Крушевац, а да су га данас ослободиле јединице НОВЈ, тј. јединице којима сам тада командовао.”
Другим речима, командант партизана у тој области признаје да су његове јединице ‘’ослободиле” Крушевац 15. октобра, у који су претходног дана ушли Руси повезани са четничким командантом пуковником Драгутином Кесеровићем…
Али, ко је ослободио Крушевац 14. октобра?
Комунисти су дефинитивно одустали од давања прецизног одговора на ово питање. Зато ћемо најпре погледати какав одговор даје амерички поручник Елсфорд Крамер, који се у Кесеровићевој расинско-топличкој групи корпуса налазио као савезнички официр за везу. Поручник Крамер пише да је Кесеровић у ово доба имао ‘’близу 8.000 људи”, тј. знатно више него партизани. Крамер је два пута слао партизанима писмо тражећи прекид грађанског рата, али они су првог курира убили, а другог вратили с тешким телесним повредама и поруком америчком официру да ту нема шта да тражи. Крамер затим наводи како су партизани ‘’починили толика зверства и терористичка дела” да он није веровао да су под командом Јосипа Броза Тита! То овако објашњава:
– Кад сам у Каиру и Барију био у додиру са партизанима, њихова доктрина и изјаве били су без замерки. Ако су ове банде стварно под Титовом командом, онда ми је потпуно јасно зашто британским и америчким официрима за везу није било дозвољено да буду у пратњи партизанских јединица у наступању… Већина партизанских заробљеника које сам видео (заробили су их четници – прим. аут.) били су муслимани из Црне Горе. Ниједан од њих није био у борби против Немаца, што ме наводи да поверујем да се у Србији води једино политички рат.
Ове банде које описује Крамер комунисти иначе сматрају својим најбољим трупама: то је била 2. пролетерска дивизија. Даље у свом извештају претпостављенима Крамер описује ситуацију непосредно уочи 14. октобра 1944, наводећи:
– Учествовао сам у неколико четничких препада на нацисте. Лично сам видео како ножем убијају стражаре. Гледао сам такође ликвидирање два немачка војника који су том приликом заробљени, а који су били оптужени за злочине против цивилног становништва.
Били су то припадници 7. брдске СС дивизије ‘’Принц Еуген”, која је своју прву борбу имала управо против Кесеровићевих четника октобра 1942. године. Том приликом, у операцији ‘’Копаоник”, есесовци су убили око 700 цивила под оптужбом да помажу ‘’бандите Драже Михаиловића”.
У зору 14. октобра 1944. у Кесеровићев штаб долази командант Делиградског корпуса мајор Властимир Весић, у пратњи једног совјетског официра. Делиградски корпус је успоставио везу са Совјетима 10. октобра пошто је ослободио Ражањ од Немаца. Од тада су Весићеви четници наступали као совјетска претходница. Договорено је да се од Немаца у Крушевцу затражи безусловна предаја, али они су то ускоро одбили. Крамер пише како је онда совјетски официр рекао да ће ‘’у року од једног сата поставити топове на положај”. Крамер га је упозорио на ‘’страдање жена и деце”, предложивши да ‘’заузме варош са четничким герилцима”. Совјетски официр се сложио: ‘’У реду, даћемо вам два сата да свршите посао”, рекао је. Крамер наставља: ‘’Тако су четници напали Немце, савладали их, и пуковник Кесеровић, руски мајор и ја ушли смо у варош, праћени руским трупама.”
Према Кесеровићевом извештају, у нападу на Немце у Крушевцу 14. октобра погинуло је 17 четника, док су 23 била рањена. Међу рањенима био је и капетан Божа Божовић из Крушевца, кога су четници пренели у његову кућу. Видевши у каквом је стању, комунисти су га касније, када су освојили град, поштедели. Никада се није потпуно опоравио и преминуо је 1956. године (има споменик на градском гробљу).
Према Крамеровом извештају, четници су у Крушевцу заробили око 1.500 Немаца и доста ратног материјала. Све заробљенике предали су Совјетима. Међу заробљеницима се нашао и потпуковник Фон Шевалери, који је, не знајући шта се дешава, слетео на крушевачки аеродром.
Део Немаца успео је да се повуче према Краљеву, под заштитом тенковске јединице која је претходне вечери била послата из Крушевца у Стопању. Немачки тенкисти ишли су у помоћ огромној железничкој композицији, која је одвлачила опрему из Крушевца, али касно су стигли: четници су је већ били савладали, уз обостране велике губитке.
У међувремену, Крушевљани су формирали одбор за прославу ослобођења и свечани дочек ослободилаца. Главном улицом, кроз шпалир, најпре су ишли четници Делиградског корпуса, на камионима, а онда су наступале совјетске трупе на запрегама, па совјетска пешадија (52. стрељачка дивизија). Совјетски официр је био ‘’одушевљен дочеком наше војске и огромне масе народа”, наводи Кесеровић у поменутом извештају. Овај совјетски официр је рекао Кесеровићу и Крамеру да ће се четници сматрати регуларном војском а партизани разоружати, јер ‘’припадају групи троцкиста”.
Са окићеног балкона хотела ‘’Париз” грађанима су се обратили совјетски официр, амерички поручник и пуковник Драгутин Кесеровић. ‘’Живео краљ Петар!” – узвикнуо је Кесеровић на крају свог говора, а совјетски официр је то поновио…
Међутим, ускоро се све променило. Црвеноармејци су ухапсили поручника Крамера и сместили га у исту ћелију са Фон Шевалеријем. Крамера су одвели у Софију и тек ту га пустили. Већина четника расинско-топличке групе корпуса, Делиградског и Варваринског корпуса, заробљена је и одведена у логор у Параћину. Са око 2.500 бораца Кесеровић се повукао на запад. Прва група партизана ушла је у Крушевац поподне 14. октобра. Комунисти су одмах почели да хапсе и убијају ‘’народне непријатеље”. Од пре неког времена, сваког октобра држи се помен жртвама комунизма у крушевачком крају, а том приликом свештеници читају око 700 имена убијених.
Ратне догађаје у окупираној Србији можда најубедљивије од свега објашњавају две фотографије настале у Крушевцу 14. октобра 1944. године, у размаку од свега неколико часова.
На првој фотографији, снимљеној око поднева крај споменика Косовским јунацима, видимо четнике Делиградског корпуса како улазе у град тек ослобођен од Немаца. Четници су на камионима које су запленили од Немаца приликом ослобођења Ражња, 10. октобра. И међу четницима и у маси народа атмосфера је весела – пригодна дану ослобођења.
На другој фотографији, снимљеној на истом месту око 16 часова, видимо прву партизанску јединицу која је ушла у Крушевац пошто је Стаљинова војска претходно разоружала четнике који су савладали Немце. Овде је атмосфера потпуно другачија: нема весеља, ниједне подигнуте руке, ниједног букета цвећа…
Тако, само ове две фотографије су довољне да демантују хиљаде страница које је Добрица Ћосић написао о четницима и партизанима у крушевачком крају. У Ћосићевој верзији, четници су клали народ сваке ноћи, због чега су били омражени и малобројни, а опстајали су само уз помоћ окупатора, док су, с друге стране, партизани наводно били права народна војска…
