Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

 У „Политици” од 24 јула 2024.  у делу Култура изашао је чланак Марине Вулићевић „Успомене Митре Митровић” . У чланку се говорило о издавању њених недовршених успомена „Отписана”. Ту је споменут писац Милош Црњански и његов напад  на „Нолит” и социјалну литературу. Митра Митровић је као млада комунисткиња била одушевљена Нолитовим књигама и тешко је погодио напад Црњанског на социјалну литературу. Спомињала је Митра Митровић ратне погибије врхунских Нолитових преводилаца и изразила своје жестоко неслагање са Црњанским. У чланку је цитирана Митра Митровић и њен став о Црњанском : „Тако се Црњански јасно и јавно декларисао као противник комунистичке идеје, и то уз морално неприличне агресивне гестове под заштитом режима. То није било ни последњи пут, своје идеје развио је касније 1935. године и у свом листу “Идеје”. И од свега тога га не треба бранити, већ као зрео човек започео је своју борбу, кренуо је у њу, и наставио је. То је било тако. И нисмо ми, који смо тада још били студенти, а после победе у народно-ослободилачкој борби, победе Комунистичке партије, дошли на власт, нисмо то били ми који смо 1932. угрожавали Црњанског, него је то тада било обрнуто”. Сама Митра Митровић била је ауторка социјалне литературе, која је описала притворене проститутке током ноћи у затвору, приликом свог јединог хапшења у пролеће 1934.  У чланку се износе напади Митре Митровић на Црњанског као писца под заштитом тадашњег режима, без коментара (1).

Сам Црњански је у учествовао у борби српског народа за ослобођење и уједињење од Аустро-Угарске Монархије. Познавао је резултате комунистичке револуције у Русији и видео социјалну литературу као део пропаганде тада забрањене КПЈ. Своје ставове изнео је у предговору књиге Катајевог романа „Распикуће”. Роман је изашао у едицији „Савремена библиотека” коју је уређивао П.М. Петровић. Издан је у Београду 1930. а штампала га је “Типографија” Д.Д., Загреб. Предговор Црњанског носио је назив „Смех Валентина Катајева”. У предговору је написао  да је имао прилике да посматра како је совјетско посланство у Берлину чинило све, да стање у Русији прикаже у ружичастим бојама. Не само политичком пропагандом већ и културном пропагандом – својим позориштем, изложбом старог црквеног сликарства. Једна велика књижара у западном отменом крају Берлина, била је пуна слика совјетских вођа, слика нових предузећа, комунистичке пољопривреде, индустрије, … . Њени излози били су понекад, препуни слика, као и излози агенција великих немачких и америчких дневих листова. Маса која се окупљала, могла је да упоређује слике бољшевичких фабрика, радничких склоништа, радничких санаторијума на Јалта, дефилеа црвене армије, комунистичких конгреса са сликама берлинских или америчких улица. По Црњанском на први поглед, могао се стећи утисак дубоких промена, великог преврата, силних подухвата који се дешавају у совјетској Русији.  Ако су дубље загледали фотографије бољшевичке  штампе и пропаганде посматрачи су могли да  примете колико откривају беду и сиромаштво тадашње Русије. Црњанском је привукла пажњу слика, међу снимцима који су величали учешће жена при раду, што је приказивала једну жену, са двема заставицама у руци, како управља, на раскрсници, саобраћајем. Била је бедно одевена, повезане главе, са заставицама што су биле неке крпе, комунизована руска сељанка која је код њега у тој пози, изазива само сажаљење и горак осмех. Сем изложених слика, у књижари је до таванице, покривши све зидове, лежала најновија руска литература. По Црњанском та књижевност је патетично славила, улепшавала и крила оно што се у Русији догађало. Те књиге је мало ко куповао. Совјетска књижевност није имала успеха у иностранству, а што је Црњанског било значајније ни у Русији. Тек у најновије доба, када су бољшевички цензори  пропуштали дела која нису величала, нити идеализовала, стање у Русији, него описивала реално, или га уопште нису спомињала, расло је интересовање за књижевност најновијих руских писаца, не само у Русији, већ и на Западу. Међу тим писцима по Црњанском В. Катајев, заузимао је видно место. Његово име знало се и ван Русије, а нарочито роман “Распикуће”. (2)  По Црњанском Катајев је слично Гогољу, исмевао покушај преображаја друштва руске паланке, села и бољшевичког центра. (3)

Црњански је сматрао да најновија дела руске књижевности, као карикатура Катајева, више него многи новинарски чланци странаца, могу да открију оно што су совјетска штампа и пропаганда брижљиво крили. На крају предговора пишући о значају дела за домаћу јавност, коментарисао је : “САВРЕМЕНА БИБЛИОТЕКА наставља само своју значајну улогу, у послератном књижевном животу нашем, када своју пажњу обраћа  и на најновију књижевност Русије, Русије која не припада једном фанатичном и крволочном политичком режиму, већ човечанству и, пре свега, Славенству.” (4) Изнети ставови Црњанског морали су да доведу до сукоба са комунистичким писцима и пошто је то углавном била превођена литература, и преводиоцима Нолита. Победом КПЈ за коју се борила Митра Митровић Црњански је постао емигрант који се тек касније вратио у земљу. Све оно што је се дешавало у СССР-у поновило се после рата у Југославији. Сама Митра Митровић је учествовала у власти диктатуре, док није постала дисидент. И поред тога није се одрекла својих ранијих ставова о Милошу Црњанском.

Напомене :

1. Марина Вулићевић, „Успомене Митре Митровић” , „Политика”, Београд, Култура, 24 јул 2024;
2. Предговор, „Смех Валентина Катајева”,Катајев, “Распикуће”, Београд, 1930, стр.V, VI;
3. Предговор, „Смех Валентина Катајева”, Катајев, “Распикуће”, Београд, 1930, стр. VIII;
4. Предговор, „Смех Валентина Катајева”, Катајев, “Распикуће”, Београд, 1930, стр. XII;