(Недавно је штампана књига Слободана Томовића ” Грађански рат у Црној Гори”, угледног професора и философа и некадашњег министра вјера. Томовић је написао двадесетак књига, понајвише философских студија посвећених битним појава и догађањима у свијету и Црној Гори. Његова најновија књига је Томовићева заоставштина и описује смутна и братоубилачка времена у Црној Гори током Другог свјетског рата. Она је вриједно свједочанство о почетку братоубилачког рата, посебно улози комуниста и војника Југословенске војске у отаџбини. Сљедећех дана објављиваћемо изводе из Томовићеве књиге)

О православном Божићу 1945. године Ђуришићеве снаге дефинитивно су напустиле терен Црне Горе у нади да ће у западним крајевима Државе, прије свега у Словенији, сусрести савезничке трупе. Са Ђуришићем је из Црне Горе одступило између дванаест и петнаест хиљада војника, рачунајући и четничке одреде из Санџака, који су се у вријеме повлачења придружили Ђуришићевим снагама из Подгорице. Око шест до седам хиљада цивила такође се повлачило са четницима. Они који нијесу одступили са Ђуришићем, остали су као илегалци на територији коју су контролисале комунистичке власти. У шуми је остало неколико стотина
четника – илегалаца. Мањи број Ђуришићевих војника предао се партизанским властима користећи „Титову амнестију“. Показало се да је амнестија варка дата само ради утисака на западне силе, сходно споразуму Тито – Шубашић.

Драма четничког повлачења састојала се у томе што су пошли у сусрет Савезницима који то више нијесу били. Команданту који их је изневјерио и Краљу који их је напустио. Одбачени од Савезника и својих вођа, четници су били препуштени на милост и немилост комунистима. За информацију генерацијама које долазе треба рећи, да се са Ђуришићевим четницима из Црне Горе повлачила готово цјелокупна духовна и интелектуална елита једног времена и једног народа. Више стотина официра, судија,
љекара, инжењера, професора, свештеника, учитеља и чиновника Краљевине Југославије нашла је смрт у овој трагичној епопеји од Подгорице до Зиданог моста и Похорја у Словенији. Командни кадар сурово је настрадао од усташа, а војска и цивили од партизанских бригада.

Непосредно послије одступнице Ђуришићевих снага у правцу Босне и Горажда опоравио сам се од задобијене прехладе. Било је већ касно да се придружим четничким јединицама. Оцу сам чврсто обећао, да ћу се одмах послије повлачења њемачких снага и уласка комуниста у празан простор пријавити новим властима. Вјеровао сам да ће ме поштеђети с обзиром на моје године. У себи сам одлучио друкчије. Ријешио сам да се не пријављујем властима као и да користим ону исту скривницу у којој се и отац око годину
дана склањао од партизанских потјера. Тетка Ђука наговарала ме је да то не чиним, већ да искористим „амнестију“, и
пријавим се мјесним партизанским властима. Ни њен домаћи ауторитет није био довољан да ме одврати од ове непромишљене и опасне намјере.

У глави су ми се врзмале многе приче четничких интелектуалаца. Говорило се да ће наводно западни савезници послије њемачког пораза наставити рат са црвеном Русијом. Руси ће у том рату бити поражени и према томе доћи ће до промјене односа снага на територији Југославије. Замишљао сам тријумфални улазак англоамеричких трупа у земљу, долазак краља Петра на престо и проглас избјегличке Владе из Лондона. На споразум Тито – Шубашић гледао сам у духу ондашњег схватања као на тактички потез савезника да обману Тита и његов ратни штаб. Чињеницу што је краљ позвао четнике да се придруже Титовој војсци узимао сам у
складу са тадашњим тумачењем четника како је то средство да се смири унутрашњи грађански рат и омогући повратак
Југословенској избјегличкој Влади. Четничку одступницу из Црне Горе сматрао сам привременом дислокацијом ради
концентрације свих расположивих националних снага, одакле ће се оне побједоносно вратити у Црну Гору. Ријешио
сам да сачекам оца као илегалац који се није предао комунистичким властима. Тада се још вјеровало, што се касније показало илузијом, да је Дража Михаиловић одвео из Србије у Босну најмање три стотине хиљада војника. Стога ће у другој фази
ратовања комунисти бити маргинализовани са становишта опште савезничког концепта на Балкану. У најгорем случају
Титу би могао бити додијељен дио власти у будућем кабинету како би се спријечило настављање грађанског рата у
ослобођеној земљи.

Моје размишљање је одражавало четничка увјерења тога времена, гледано из садашњег угла, имало је само један
недостатак – није се тако догодило! Летак бачен из енглеских авиона до кога сам дошао уливао ми је наду. У свом оштром говору Черчил осуђује грчку љевицу, снаге Еама и Еласа, како желе да преузму власт у земљи и заведу црвену диктатуру. По Черчилу то неће бити дозвољено. Правим паралелу између Грчке и Југославије. Надам се и овдје сличном поступку Савезника. Тада се још није знало да су Енглези од свих балканских земаља били заинтересовани само за Грчку. Стога тамо нијесу дозволили комунистима да
успоставе совјетску власт. Није ме напуштала нада у неминовност распада ратне савезничке коалиције. То сам слушао од
оца и других интелектуалаца тога времена. Рачунао сам да ће Совјети извући дебљи крај и да им неће бити допуштено
да комунизирају Југославију.

То ме све више учвршћивало у увјерењу да се не пријавим локалним властима без обзира на опасност која ме је вребала
у скривници, све до краја марта 1945. године, дакле пуна три мјесеца.