Држава ништа није предузела ни да се кости са дна јаме изваде и достојно сахране. Протекло је више од осам деценија од застрашујућег злочина у никшићком крају, извршеног над онима који се нијесу слагали са идејама тадашњег комунистичког режима, а истина о овом случају никада није изашла на видјело, док кости недужних жртава чаме у утроби земље.

Многе јаме безданице постале су јаме гробнице у којима и дан-данас чаме кости мученика који никада нијесу окрвавили руке. У тмини и мемли, далеко од сунца, у злогласној јами „Котор“ труну кости око триста угледних домаћина из горњепољског краја – племенских првака, свештеника, интелектуалаца, жена, стараца, свештеника и официра краљевске војске, убијених метком или маљем. Њихове фамилије чекају дан када ће кости тих страдалника бити извађене из јаме и достојно сахрањене.

Прохујале су 82 године откако су џелати на отвор јаме „Котор“ недалеко од Никшића навукли огромне стијене не би ли прикрили злочине које су чинили у континуитету од почетка 1942. па све до средине наредне године. Претпоставља се да се у утроби безданице налази посмртни остаци на стотине убијених без суда и пресуде. Деценије су пролазиле, а камене громаде нико није помјерао.

Породице убијених вапе да мученичке кости њихових најближих коначно буду извађене из јаме и дочекају смирај у вјечном коначишту.

Прекаљени инструктор Горске службе спасавања у Никшићу Стеван Стево Вујичић (84) каже да је спреман да се и у овим годинама спусти у јаму „Котор“ и извади кости убијених људи, јер се појављују разни људи и организације, али нико не зове оне који су то безброј пута радили, вадећи живе и мртве из ријека, јама и провалија.

– Када сам прије три деценије вадио кости из јама по Грахову нигдје није писало да се то не смије радити. Ни у Уставу нити у било којем закону. Све смо кости извадили и достојно сахранили. Питам се која је разлика између оних кости у Грахову и ових у јами „Котор“, а око Никшића има још таквих јама. Држава Црна Гора је прије десетак година помогла да се сакупе све кости Њемаца и Италијана погинулих у Другом свјетском рату, да се достојанствено сахране. Јама „Котор“ је само синоним за све јаме око Никшића. Ако сада ова генерација не извади кости из комунистичких јама, млађи сигурно неће. Молим Владу Црне Горе да позове све заинтересоване, да се формира одбор који би спровео ово хумано дјело. Прошло је 80 година и сада су убице и жртве једно исто, само костури. Они су се већ помирили, па би људски било да се овим чином и ми помиримо. Не тражимо освету него посвету. Пожуримо јер предуго чекамо, поручио је Вујичић, наглашавајући да су он и његова екипа спремни и опремљени за вађење костију невиних жртава.

– Нова прича прекривена велом тајне почела је да се открива почетком априла 2018. године, када сам са пријатељем професором Васком Вујичићем сасвим случајно наишао на „рупу“ у којој су запечаћене многе људске судбине. Вујичић ми је причао да је као дијете често пролазио тим путем када је ишао у школу на Видровану. А на отвору јаме била је стијена тешка стотине килограма, коју смо нас двојица једва успјели помјерити.

Осјетио сам језу и неку чудесну тишину коју је реметило одзвањање наших корака по камењу и стијенама. Када смо схватили да смо дошли на мјесто гдје се одигравала драма невиних људи чији животи су завршили у дубини од преко тридесет и више метара, смогао сам снаге, видно психички исцрпљен, да направим неколико фотографија овог мјеста, да запамтимо стратиште невиних људи.

„Дан“ је, након дужег истраживања, 2018. године објавио језиве фотографије из злогласне јаме, од којих се леди крв у жилама. Очекивала се хитна реакција тужилаштва и полиције како би се јама истражила, а остаци страдалих били ексхумирани и достојно сахрањени. Зачуђује да нико од надлежних истражних органа није имао сазнања о овој јами и евентуално покренуо неке истражне радње.

Након што је „Дан“ објавио ексклузивне податке о јами, добили смо два оригинална документа која свједоче о њеном постојању. Први из децембра 1942. године – у питању је обраћање тадашњег протојера-ставрофора Милана Ћуковића командиру Жандармеријске чете никшићке. Прота Ћуковић је молио да се поведе истрага о смрти свештеника Васа Поповића, којег су стријељали партизани у Горњем Пољу, а потом га бацили у јаму. На молбу Данице Кокољ, удовице Обрада Кокоља, Општина никшићка је децембра 1942. године издала увјерење у којем су изјаве два свједока о смрти њеног супруга. Обрад је иначе био ложач на жељезници, а убијен је и бачен у јаму у Горњем Пољу а да никоме није око затрунио, преноси Спутњик.

– Знамо тачно и под пријетњом заклетве и законске одговорности тврдимо да је молитељкин муж, покојни Обрад Јованов Кокољ, ложач на жељезници, погинуо 6. јануара 1942. године у Горњем Пољу, од стране комуниста-партизана, када су га одвели и убили, а потом га бацили у јаму. До данас није вађен из јаме, те ни опијело над њим није извршивано – изјава је свједока Гаврила Албијанића и Јова Реповића, која је наведена у издатом увјерењу.

Да су у злогласној јами „Котор“, у мјесту Дубраве код Никшића, током Другог свјетског рата убијали невине мјештане тог и других крајева Црне Горе свједок је и породица Благоте Маркова Мићуновића из села Трепча.

Након што је „Дан“ у неколико наставака објавио податке и ексклузивне фотографије о постојању људских костију у бездану у Дубравама, нашој редакцији обратио се Благотин унук, који носи његово име, како би испричао сурову истину о судбини породице свог дједа. Његов стриц Михаило, истакао је Мићуновић, једна је од бројних жртава чији се посмртни остаци највјероватније, налазе у јами „Котор“, пише ДАН.

– Стријељали су га 1942. године у Горњем Пољу код Никшића и сигурно су га бацили у јаму „Котор“. Убијен је због ријечи које је изговорио одбијајући да учествује у ратном походу на браћу припаднике краљевске војске: „Нећу да идем на браћу Васојевиће!“. Управо та реченица предодредила је трагичну судбину читаве Благотине породице, којем су убили и сина Вука, кћерку Вукосаву, а касније и њега 1944. године – испричао је Мићуновић.

О стравичним злочинима својевремено је свједочио сада преминули Радомир Радуловић из горњепољског села Заврх. И у његовој у родној кући је марта 1942. године направљен покољ, када су за столом током вечере убијени његов отац Станко и дјед Спасоје.

извор: ДАН