Код Мила Ломпара и његове опскурне дружине, Свети Сава и Светосавље су стерилни,не физиолошки и биолошки. већ духовно. Светосавље је елитистички покрет који није уткан у биће Српског народа већ у мртвило и ништавило пет -шест до седам изабраних по њиховој мери изабраних титоистичких метузалема и метузалемчића. Жичку Беседу о правој вери, Ломпар доживљава као „популистички крик одлазећег Светог Саве „.Читајући ово са мојим драгим пријатељем поч. мирополитом Амфилохијем,помислили смо да се Ломпар још увек тражи у историјској науци ,па смо му и ову лудост толерисали .Ломпар је ту мистификовао и покушао да уздигне свој сасвим разумљиви депресивни песимизам, како је преименовао и појачао „стрепњу“ свог претходника Добрице Ћосића.
Ломпар говори о „пасивном отпору“, али у кибицерству и критици са облака нема отпора ни у траговима. При томе, проблем није у његовој „песимистичкој претпоставци и лупетању самом по себи“ већ штавише оптимизам би био прилично неодговоран, већ у чињеници да се поистоветио са политичким утрнућем. Поврх свега, национални песимизам, кога данас није лако избећи, овде је упарен са опортунизмом и ендемским кукавичлуком, корозивном културом пораза која је завладала у истакнутим ешалонима суверенистичког фронта.
Зато је, у великој мери, важан део јавности, која је остао отворен и жедан питких тумачења, ставова и анализа, који не пристаје ни на Пинк ни на Н1 и не задовољава се јутјубом, осуђен на тампон новинарство које оличава српски медијски тропичак – Александар Апостоловски, Вељко Лалић и Горислав Папић, и депресивну галерију прихватљивих ликова – спој пристојних „зачинских националиста“ , као што су Љиљана Смајловић и Ђорђе Вукадиновић, и петоре сварљивих, „баналних аутошовиниста“, које оличава скромних интелектуалних могућности и способности Бошко Јакшић,још увек живахни диносаурус салонског титоизма,чијим корацима крупно гази и разочарани у Бога и Српство „Ђилас нашег доба “ – Мило Ломпар.
извор: фејсбук
