Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Соколска штампа извештавала је детаљно о припремама за XI Олимпијаду у Берлину. У часопису „Братство” гласнику Соколске жупе Осијек истакнуто је да је Југославенски Олимпијски одбор прихватио позив комитета за организацију Олимпијских игара у Берлину. Југославенски Олимпијски одбор, уз одобрење Министарства за физичко васпитање народа, приредио је помоћу соколских и спортских организација „Олимпијски дан” 10 јуна 1934. Тог дана требале су бити приређене соколске и спортске утакмице чији је чист приход ишао Олимпијском фонду. Управа Соколске жупе Осијек упутила је посебном окружницом позив свим соколским јединицама да рад месних олимпијских одбора што издашније у сваком правцу потпомогну, јер само на тај начин имаће и Савез Сокола право да рачуна на помоћ  Југославенског Олимпијског одбора, приликом слања соколских такмичара на Олимпијаду. (1) У часопису „Братство” из Осијека писали су о плановима да се приликом штафете у појединим већим местима уведе посебно „Олимпијско посветно време”. На импровизованим огњеним олтарима упалила би се олимпијска ватра, а време док сечека  искористило би се разним олимпијским приредбама; ако би дошло до кашњења отпале би приредбе да се достигне предвиђено време. (2) У аранжману Соколског друштва Винковци приређен је 2 јуна 1935. „Олимпијски дан” . Учествовала су друштва : винковачки “Тенис клуб”, коњички и велосипедски одсек Соколског друштва Винковци и локални фудбалски клубови “Слога”, “Цибалиа”, “Жак” и “Обртна омладина”. Пре подне на игралишту “Тенис клуба” одржана је међудруштвана утакмица. Рано ујутро започела су далека патролна јахања соколског коњичког одсека и то и до 60 километара. Биле су одаслане три коњичке патроле са путним контролним листовима. Ове путне листове потврдиле су соколске чете и локалне власти у местима кроз које су коњаници прошли. Велосипедски одсек послао је своју патролу од 4 члана на вожњу од 120 километара. И бицилистима су путне листове потврдили у свим селима кроз које су пролазили. Чланице и нараштајке продавале су олимпијске значке. После подне одржане су фудбалске утакмице. Олимпијском одбору послано је 1.507 динара и 25 пара. Иста је свота била послана одбору 1934. поводом исте приредбе. (3)

Соколска жупа Београд приредила је течај ради увежбавања вежби за утакмице на олимпијади у Берлину. Течај је одржан од 1 до 30 августа 1935. у Земуну. За течај се пријавило 11 редовних и 3 ванредна слушача. Течајци су редовно са својих редовних дужности сваке вечери прелазили из Београда у Земун ради вежбања. Просечно се вежбало око три сата. Течајници су имали заједничку вечеру и заједничко преноћиште на трошак жупе. На течају су били вежбачи из Соколских друштава Београд I, II, III, и V и Земун. Течај је одржаван у Соколском дому Земун-Матица. (4) Београдска соколска жупа учествовала је 7. јуна 1936. у олимпијској поворци кроз Београд са великим бројем чланова, нараштаја са жупском музиком и коњицом. (5)

Свечаност у Олимпији  почела је 20 јула 1936. Кад су затрубиле трубе са Кроносовог брда, 15 девојака кренуло је према стадиону где су сунчевим зрацима запалиле олимпијску ватру. С ватром су кренуле према Хераклесовом и новоподигнитом жртвенику на Алтису, где је овом ватром запаљена олимпијска бакља. (6) После свечаности при старом жртвенику на старом стадиону у Олимпији потрчао је тркач ка Атини. У Атини су одржане велике свечаности на стадиону и Акропољу. Кроз сва места у Грчкој олимпијски пламен дочекан је са највећим почастима. У Бугарској одржане су свечаности при проласку олимпијске бакље, од којих је најобимнија била у Софији.  У Југославији  је Савез Сокола Краљевине Југославије преузело на себе највећи терет у  настојању  да свечаности буду што лепше и достојанственије. (7)

 Од бугарске границе тркачи са олимпијском бакљом пролазили су преко територија Соколске жупе Ниш, од Цариброда до Параћина. Од Параћина па до Божурње ишли су преко територије Соколске жупе Крагујевац. Од Божурње до Сремских Карловаца  преко територија  Соколске жупе Београд. Од Сремских Карловаца  до Хоргоша преко територије Соколске жупе Нови  Сад. (8)

При преласку олимпијске бакље из Бугарске у Југославију на граници се окупило мноштво народа са представницима власти, разних спортских организација и представницима сокола. Кад је поручник Трнов из бугарске војске притрчао с буктињом у руци граници у 0,01  25 на 26 јула 1936. заорили су се и с једне и с друге стране поклици Југославији, Бугарској и југословенско-бугарском братству. Трнов и Пихлер из Савеза сокола срдачно су се руковали и изјубили, а бакљу су тркачи пренели према Цариброду. Дуж целе стазе куда је олимпијска бакља пролазила, народ се сврстао у шпалир и одавао почаст. Бакља је свечано дочекана и отпраћена у Цариброду, Пироту, Белој Паланци, Нишкој Бањи, Нишу и Крагујевцу. На Опленац тркачи су стигли 27 јула 1936. у 1 сат и 47минута после поноћи. Мношто народа заједно са представницима власти и  Соколским друштвом Топола, окупило се у глуво доба ноћи пред храмом. Соколи су били у соколским одорама и народним ношњама. Пред храмом је био подигнут жртвеник на коме је запаљена ватра. Одржан је помен  и упаљено кандило на гробу краља Александра. (9)

У Београд је бакља стигла иза 9 сати 27 јула 1936. Улице су биле пуне грађанства, које је са нестрпљењем очекивало долазак тркача. Тркачи су у предграђу Београда срдачно поздрављени од народа. У београдским улицама све је клицало идеји олимпизма и његовом духу.  Олимпијску бакљу донео је на Теразије, пред велики подигнути жртвеник, Чоловић, начелник Соколске жупе Београд. Предао је бакљу председнику општине Влади Илићу, који је запалио ватру на жртвенику, док је  музика свирала државну химну. Влада Илић је пред представницима власти и организација одржао пригодан говор. После председника општине говорио је министар физичког васпитања народа др. Рогић. У свом говору истакао је да  олимпијска идеја служи идеји мира међу народима. После њега говорио је др. Живковић, а тркач Стефановић је затим трчао са бакљом према земунском мосту, и даље преко Батајнице, Нове и Старе Пазове ка Новом Саду. Соколи београдске жупе учествовали су у ношењу бакље од Божурње до Сремских Карловаца. Жупа је дала 91 лучоношу. Поред сокола било је 40 фудбалера, 37 лакоатлетичара и осталих 5. У договору са Месним олимпијским одбором начелништво жупе је вршило организацију размештаја лучоноша и размештај лучоноша на своја места. Пошто су у великој мери били ангажовани соколи, то је начелништво жупе помагало Олимпијски одбор, да би успех био већи.(10)

 У Новом Саду су на Карађорђевом игралишту приређене олимпијске свечаности. Тркачи су продужили пут преко Руменке и Кисача у Суботицу.

У Суботици је сав град био искићен заставама и у мору светла. Само улица, кроз коју је прошла бакља била је, да би се боље истакла светлост бакље, у тами.  У 2 и 25 ујутру 28 јула 1936. стигао је лучоноша у Суботицу. Предао је бакљу инж. Петровићу, који је пред Соколским домом запалио ватру на жртвенику. После свирања државне химне одржао је пригодан говор градски начелник инж. Ивандекић, а лучоноша је трчао према граници. Мноштво грађана било је на улицама. Тркачи су предали  олимпијску бакљу мађарским тркачима код Хоргоша 28 јула 1936. око 6 сати ујутро. Бакљу је предао Мађарима инж. Петровић уз пригодан говор о олимпијадама. Мађарски тркачи су наставили пут према аустријској граници. (11)

У Љубљани у вежбаоници Љубљанског сокола одржано је 1 марта 1936. такмичење соколица за Олимпијаду у Берлину. Такмичило се 19 сестара. Из жупа Београд 5, Љубљана 5, Марибор 2 и Загреб 6. (12)  На предлог савезног начелништва Савез Сокола одлучио је да оснује Соколски олимпијски фонд. Тежило се да Савез Сокола, као једина организација која се бавила свестраним телесним васпитањем, достојно репрезентује Југославију на олимпијским играма у Берлину. Сваки соко требао је да уплати најмање по један динар за фонд. (13)

Соколски такмичари су 3 августа 1936. из Љубљане кренули возом преко Салцбурга и Минхена  у Берлин. Мушку врсту предводио је Виктор Мурник, а женску Милица Шепа. Са  соколским такмичарима  на олимпијаду у Берлину путовали су начелник Савеза сокола и члан Југословенског олимпијског одбора др. Алфред Пихлер и савезна начелница  Елза Скаларјева. (14)

У мушкој врсти били су Виктор Мурник, Леон Штукељ, Јоже Приможић, Борис Грегорка, Јанез Пристов, Конрад Грилец, Јоже Ваднав, Мирослав Форте и Димитрије Мерзликин. (15)

Краљевина Југославија је на олимпијади највеће наде полагала у соколе. У оштрој конкуренцији врста југословенских сокола освојила је шесто место, а Леон Штукељ је на круговима освојио друго место и добио сребрну медаљу. (16) Соколице су на олимпијади у Берлину први пут учествовале на једној међународној гимнастичкој утакмици. На свом првом међународном наступу освојиле су четврто место за Југославију. (17) Најбоља у врсти на Олимпијади у Берлину била је Душица Радивојевић.(18) Ангелина Гопуренко била је део женске врсте на олимпијади у Берлину. Соколице су учествовале средином августа 1936. на такмичењима у Берлину. Поред јавних наступа на справама  Ангелина Гопуренко извештавала је са олимпијаде  у часопису „Оку Соколовом” о својим утисцима са извођења народних игара под називом народи певају и играју. Свака група певала је једну своју народну песму и играла једну народну игру. (19)

То је било све што је соколска штампа извештавала са Олимпијаде у Берлину 1936. Као такмичар у гађању из пиштоља на Олимпијади учествовао је Лазар Јовановић, син  старешине Соколске жупе Београд Љубе Јовановића.

За време Титове Југославије није се писало о Берлинској олимпијади. Тамара Малешев је објавила своју капиталну књигу „Кругови Берлина 1936” 2023. на српском и посебно издање на енглеском језику. Уз њу су писали поједине делове књиге Артур Такач и Павле Малешев. У књизи је расветљавала судбину 21  атлетичара Краљевине Југославије који су на свечаном отварању XI Летњих олимпијских игара у Берлину 1936. одбили да поздраве Хитлера нацистичким поздравом. Прво су Ване Ивановић и Јован Микић прекинули приказивање филма о немачкој војсци у олимпијском селу. Акцију за одбијање фашистичког поздрава предводили су атлетичари Ване Ивановић и Јован Микић Спартак. Са њима су били др. Вељко Наранчић, Милан Степишник, Алекса Ковачевић. Јаков Баков, Јелена Стојановић …. . Обратили су се функционерима Југословенског олимпијског одбора. Они су се сложили са тиме, али су тражили да питају остале екипе да ли ће учинити исто. Ване Ивановић и Јован Микић агитовали су код осталих екипа. Подржали су их спортисти из девет земаља. Ауторка се потрудила да истражи шта се дешавало на берлинској олимпијади и да истражи живот и судбине југословенских учесника олимпијаде. Дала је животни пут Ванета Ивановића, Јована Микића Спартака, др. Вељка Наранчића, Милана Степишника, Петра Педра Гоића, Алекса Ковачевића, Јаше Бакова, Јулија Бауера, Флоре фон Хофман, Рудолфа Маркушића, Зулејке Тућан Стефанини, Јелене Стојановић, Емануела Горшека, Вере Романић, Николе Клеута, Станислав Шпорн Стане, Аугуст Баншчак Банди, Ханса Мора, Вјере Неферовић, Иве Кревс и Мирослава Добрина. Дала је приказ даљег живота и судбине појединаца. Штампа у Југославији није писала о том догађају са изузетком листа “Време” у коме је Јован Микић објавио чланак. Истакла је да су старе и нове власти Југославије осудиле храбри акт на заборав, па су га прећутали и хроничари спортске историје. На Олимпијади наступило је 93 представника Југославије, од којих су у дефилеу учествовали 55. Заставу је носио Милан Степишник а у поворци су иза заставе наступали функционери Југословенског олимпијског одбора, на челу са председником доктором Стефаном Хаџијем, председником ЈЛАС доктором Вељком Угриничем и генералним секретаром ЈОО Мирославом Добрином, а иза њих шест представника спортских и омладинских друштава. За њима су следиле девојке у плавим сакоима са грбом и белим сукњама, а после њих мушкарци у истим сакоима, у белим панталонама. Југословенска делегација је пред Хитлером спустила заставу и упутила поглед на десно. Књигу је ауторка посветила тој генерацији спортиста. Очух Ванета Ивановића је био Божидар Банац из Дубровника, који је за време Првог светског рата своје и бродове Иве Рачића ангажовао на страни Србије и Антанте. Ване се у Њујорку нашао 27 марта 1941. и давао интервјуе америчкој штампи о Југославији. Остао је одан Краљевини Југославији до краја живота. Алекса Ковачевић, члан сокола, пришао је за време рата ЈВуО и у њеним редовима се борио док није био заробљен. Јован Микић Спартак је погинуо на страни партизана. Милан Степишник је за време рата био у нацистичком логору. Био је један од оптужених и осуђених у “Дахауском процесу” у Словенији после рата. (20) Посебно поглавље било је „Улога Сокола у развоју атлетике” од 235 до 240 стране књиге. Поред појединачних судбина писала је о соколском покрету који је био важан за учеснике игара. Приметила је да Соколство настало у Чешкој као одговор на немачке Турнере. И да је сам Тирш имао немачко име па је сам узео име Мирослав. Није споменула и да је други важан члан сокола Фигнер такође имао немачко име и презиме. У књизи је укратко представљено масовно ширење соколства не само у Чешкој него и код осталих словенских народа. Приметила је ширење соколства свуда сем Русије, ипак је и у Русији дошло до оснивања соколских друштава после револуције 1905.  Главни циљ сокола био је ослобођење словенских народа од стране власти, што су и успели после Првог светског рата.  Истакла је да су соколи код власти словенских држава уживали подршку ради сузбијања револуционарних комуниста, што им се осветило кад су комунисти дошли на власт и због тога забранили соколе. Истакла је да су соколи страдали и од десних и од левих снага. Такође је истакла обнову рада сокола после промена у Југославији.  (21)  Прилог о Јаши Бакову написао је отац Тамаре Малешев Павле Малешев јер га је лично познавао. У књизи је дата слика Јаше Бакова у соколском свечаном оделу. (22) Јулије Бауер је као фолкдојчер мобилисан у немачку војску и погинуо је у Украјини. (23) Соколи су развијали своју делатност јачања словенских народа како духовно тако и телесно без обзира на циљеве власти. Тадашње власти биле су заинтересоване за  њихов рад на јачању народа како физички и морално тако и на ширењу националне свести. Комунисти су следили своју идеологију у којој није било места за свесловенске соколе, и они би их забранили без обзира шта соколи урадили. Соколи су обновили свој рад после пада берлинског зида.

После Олимпијаде Ване Ивановић је учествовао у окружним такмичењима соколских лакоатлетских утакмица у Дубровнику 20.септембра 1936. у врсти Соколског друштва Цавтат. На 100 метара трчао је Ване Ивановић 11,5 секунди. У скоку у вис и у даљ победио је Ване Ивановић. У бацању кугле био је први. (24)

Пошто је Савез Сокола био ангажован у све активности око Олимпијаде, соколска штампа је опширно извештавала о припремама за Олимпијаду, али је чутала о томе што се дешавало на Олимпијским играма, а што није било по вољи тадашњим југословенским властима. Тадашње власти Југославије избегавале су сваки сукоб са Немачком под влашћу Хитлера. За режим Титове Југославије историја је почињала од њих, па их није превише интересовало шта је било пре њих. Добар део учесника олимпијских игара у Берлину 1936. је био или у емиграцији, или се борио на другој страни од партизана, па су их препустили забораву. Тамара Малешев се у свом капиталном делу потрудила да истражи шта се дешавало на берлинским олимпијским играма 1936.  и да истражи живот и судбине појединих  југословенских учесника олимпијаде. Истакла је да њихов гест одбијања да поздраве Хитлера фашистичким поздравом треба да служи као пример будућим генерацијама спортиста. Југословенски учесници олимпијаде нису били само такмичари него  углавном чланови и чланице соколске организације. Њена књига је важан допринос историји спорта и соколства у Југославији, али треба наставити истраживања  једне  дуго година занемарене теме. Пошто данас присуствујемо повратку ултрадесних партија на власт у Европи писати о тој потиснутој теми је утолико важније.        

Напомене :

1. Д. П-ћ, „Олимпијада 1936 год.”,  „Братство”, Осијек, 15 маја 1934, бр. 5, стр. 50, 51;
2. Д. Петровић, „Штафетно трчање са горућом бакљом од Олимпије до Берлина”,  „Братство”, Осијек, новембар-децембар 1934, бр. 9-10, стр. 137,138;
3. „Олимпијски дан”,  „Соколски Гласник”, Љубљана, 12 августа 1935, бр. 30, стр.  7;
4. Р.Д.Г, „Течај за увежбавање олимпијских игара”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 септембра 1935, бр. 36, стр. 3;
5.   „Извештаји начелника”, „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVII редовну годишњу скупштину 18 априла 1937 год.”, стр. 14, „Око соколово”, Београд, 10 априла 1937, бр. 5;
6.   „Олимпијска бакља”,  „Соколски Гласник”, Љубљана,  24 јула 1936, бр. 30, стр. 2;
7.   „Пренос олимпијске бакље кроз Југославију”,  „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 4;

8.  „Олимпијска бакља”,  „Соколски Гласник”, Љубљана,  24 јула 1936, бр. 30, стр. 2;
9. „Пренос олимпијске бакље кроз Југославију”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 4;
10. „Пренос олимпијске бакље кроз Југославију”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 4; „Извештаји начелника”, „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVII редовну годишњу скупштину 18 априла 1937 год.”, стр. 14, „Око соколово”, Београд, 10 априла 1937, бр. 5;

1. „Пренос олимпијске бакље кроз Југославију”,  „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 4;
2. „Припреме наших Соколица за олимпијске игре у Берлину”,  „Соколски Гласник”, Љубљана,  6 марта 1936, бр. 10, стр. 2;
3. „Соколски олимпијски динар”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 27 марта 1936, бр. 13, стр. 1;
4. „Одлазак наших соколских врста у Берлин”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 1;
5. „Наши Олимпијци”,  „Соколски Гласник”, Љубљана,  31 јула 1936, бр. 31, стр. 3;
6.  „У врло оштрој борби и под тешким околностима врста југословенских сокола освојила је шесто место”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15 аугуста 1936, бр. 32, стр. 1;
7.  Хрвоје Мацановић, „Успеси наших Соколица на олимпијским утакмицама у Берлину”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 21 августа 1936, бр. 33, стр. 2;
8. „Извештаји начелника”, „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVII редовну годишњу скупштину 18 априла 1937 год.”, стр. 14, „Око соколово”, Београд, 10 априла 1937, бр. 5;
9.  Ангелина Гопуренко, „Утисци са XI олимпијских игара у Берлину 1936”, „Око соколово”, Београд,  1 маја 1937, бр. 6, стр. 112-114;
10. Тамара Малешев, „Кругови Берлина 1936”  Академска књига, Нови Сад, 2023, стр. 11, 13, 129;
11. Тамара Малешев, „Улога Сокола у развоју атлетике”, „Кругови Берлина 1936”  Академска књига, Нови Сад, 2023, стр. 235-240;
12. Павле Малешев, „Јаша Баков”, „Кругови Берлина 1936”,  Академска књига, Нови Сад, 2023, стр. 171;
13. Тамара Малешев, „Јулије Бауер”, „Кругови Берлина 1936”, Академска књига, Нови Сад, 2023, стр. 183;

24. „Соколске окружне и четне утакмице у Дубровнику”, „Соколски гласник”, Љубљана, октобра 1936, бр. 40, стр. 4;