Пише: Огњен Војводић

ПАПСКА ПОЛИТИКА ПОМИРЕЊА

Нова глобална геополитичка подјела свијета, објављена ратом у Украјини, представља повратак војној и вјерској и политичкој равнотежи човјечанства. Религијску равнотежу свијета у средњем вијеку је пореметило издвајање римског патријарха, папе, из хришћанске цркве у племенско-политичку религијску установу са самопроглашеним вјерским кодексом римокатолицизма по којем римски папа представља суверена свијета. Од када је, одбраном европских народа од римокатолицизма, папска држава сведена на границе данашњег Ватикана, до данас, када се у свијету успостављају односи религијске равноправности, папство своје претензије није задовољило поглаварством у римокатолицизму. Данас папство, лишено непосредне војне моћи и права позивања у вјерске ратове, стратегију суверена свијета промовише као pax papalis, «папски мир», помирење свијета под папским патернализмом и папским покровитељством. Папски позиви на помирење „посвађаних“ народа и држава свијета, од Украјине до Уганде, од Србије до Сирије, сада посебно активни у Украјини и на Балкану гдје је римокатоличка мисија поставила основе религијског раздвајања словенског народа, представљају примјер папског прозелитизма – помирења свијета под папским благословом. Прихватање папског позива на помирење, на посредовање римског папе у помирењу држава у рату, представља признавање „папског примата“ и сарадњу у папском прозелитизму.

КОСОВСКА КАТОЛИЧКА МИСИЈА

Примјер примјене програма папског помирења, у римокатоличкој прозелитској мисији меке моћи, је формално неизјашњавање Ватикана о статусу друге албанске државе на Балкану – Косова. Наиме, нови наратив римокатоличке мисионарске манипулације у политици прозелитизма према православним Србима је политичко подилажење српском народу наводним политичким непризнавањем „државе Косово“ (јужне српске покрајине окупиране од атланско-албанске алијансе) од државе Ватикан. У том програму православним Србима се предочава да држава Ватикан поштује међународни правни поредак, политички и историјски интегритет и суверенитет Србије, а због чега би Срби и Србија требало да буду захвални Ватикану и римском папи. Заправо, зато би држава Србија (у којој живи 3 одсто римокатолика) требало да позове папу у посјету Србији, која је протекле двије деценије често најављивана од српских влада и српских владика ватиканске вјерске и политичке профилације, док је од православног народа и свештенства посвећеног православном предању оспоравана као папски програм прозелитизма.

Према одређеним сазнањима, став неизјашњавања Ватикана о статусу такозване државе Косово је договорен са српским пропапским црквеним и државним званичницима после америчко-албанске окупације Косова и Метохије – да се не би прекинула сарадња српских државних и црквених званичника са Ватиканом у југословенском програму политичких и вјерских евроатлантских интеграција српског православног народа, и да српски народ не би обновио однос са руском православном црквом, као црквом најбројнијег православног народа – да се српски народ не би потпуно вратио православном предању и православној саборности словенског свијета, а прекинуо програм римокатоличења српског народа у којем је примарна папска посјета Сербији на позив Српске православне цркве. После окупације Косова и Метохије све владе Србије су припремале посјету римског папе Србији, предсједници и премијери Србије, као и Црне Горе, су посјећивали Ватикан и одушевљено објављивали да Ватикан не признаје такозвану државу Косово, креирајући политичку климу у Србији за посјету римског понтифика.

Захваљујући Викиликсу смо сазнали да је 30. априла 2008. године, када је „Скупштина Косова“ 17.02.2008. год. усвојила акламацијом Декларацију о „независности Косова“, из Америчке амбасаде из Рима је послата депеша број 0971, у којој пише да је Монсињор Мигел Маури рекао америчким званичницима да је „Света столица ‘de facto’ признала независност Косова, али то није званично објављено, искључиво ради остављања отворених врата за вођење екуменског дијалога са СПЦ“.

Познавалац политике папског прозелитизма и уопште Ватикана, академик историчар Драгољуб Живојиновић, је о односу Ватикана према `самопроглашеној држави` Косово рекао да је Ватикан у Хрватској због хрватске политике протјеривања православних Срба изгубио 500.000 потенцијалних католика, па је папа Франциско опрезнији када је по сриједи однос према православљу. „Ватикан је велики губитник последњих ратова на Балкану. Током рата и Туђмановом политиком протјеривања Срби су отишли из Хрватске. То значи да су они изгубили потенцијалне католике, који би за десет или 20 година били поунијаћени и постепено преведени у римокатоличку веру.“ Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино интересовање за опстанак малог броја римокатолика на Косову и Метохији нешто што га спречава да донесе одлуку о признавању Косова. „Признавање би се, вероватно, завршило катастрофом за то мало католика који живе по градовима, а већ их је велики број са Косова отишао у Хрватску.“ Он напомиње да не постоји „папски докуменат који би био јасан и на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о односу према православљу или Косову“.

 

После проглашења тзв. независности Косова 2008. године Ватикан је административно подијелио Београдску надбискупију Римокатоличке цркве на два дијела: Београдску и Косовску надбискупију. Ватикан се није изјаснио о признавању такозване државе Косово, али је папа именовао „косовског бискупа“ – Албанца и пројектовао Косовску католичку цркву. Папа Франциско је 5. септембра 2018. подигао апостолску управу као нову бискупију и именовао Додеа Ђерђија за њеног првог дијецезанског бискупа. Следеће године после постављења, јула 2019. „косовски бискуп“ Дод Ђерђи је са надбискупом барским Зефом Гашијем са свештенством служио мису у православном храму Светог Николе у Новом Брду. Миси је присуствовао и директор приштинског Завода за заштиту споменика културе, Исмет Хајрулах. Миса је одржана поводом албанских дана дијаспоре. Јавност је о догађају обавијештена преко гласника Римокатоличке бискупије у Приштини. Претходно је Археолошки институт Косова вршио радове на темељима храма Светог Николе, без дозволе и знања Српске православне цркве. Археолошки институт Косова, противно законским одредбама, извео је радове на православној цркви у Новом Брду уз финансијску подршку њемачке амбасаде у Приштини. Крајем маја амбасадор Кристијан Хелт и Рамуш Харадинај прогласили су завршетак радова „на католичкој цркви”.

Епархија Рашко-призренска Српске православне цркве је саопштила да „служењем мисе на темељима православног храма римокатоличка Бискупија косовска нарушава коректне међувјерске односе на Косову и Метохији и политизује баштину СПЦ која је Ахтисаријевим планом управо на предлог наше Цркве укључена у специјалну заштићену зону уз сагласност представника косовских Албанаца. Говори   на јучерашњој миси не доприносе међуверским односима Православне Цркве са Римокатолицима и СПЦ ће морати да покрене ово питање са представницима Ватикана.“

Исте 2019. године предсједник Србије је посјетио папу Франциска и после посјете изјавио „да би волео да папа посети Србију, али, за то је потребна сагласност СПЦ, као што знате, тако да је то питање за нашу цркву“. На питање о папској посјети актуелни српски патријарх је неколико пута јавно дао потврдан одговор – да би волио да римски папа посјети Србију и да је од папе чуо многе мудрости: „Лично сам имао прилику да више пута сретнем садашњег папу. Морам да кажем да сам из сваког од тих сусрета бивао обогаћен и понео најлепша могућа духовна искуства. Да сам у њему видео огромну јеванђелску ширину, ширину на коју нас Христос позива, ширину у којој има места за све, независно од тога ком народу припада, којој држави, којој вери, или пак ако себе осећа и декларише као неверник. Што се тиче папине посете Србији, сматрам да би то било обострано исправно и у духу Христове речи која позива на јединство“. Дакле, и актуелна државна и црквена власт у Србији наставила је спровођење југословенског програма вјерских „евроунијатских“ интеграција српског православног народа, од релативизовања религијских разлика између православља и римокатолицизма до програмсог заговарања папске посјете Србији у којој живи 3 одсто римокатолика. Такви ставови према православном предању и римокатолицизму представљају повјесни преседан у историји Српске православне цркве у којој се од њеног оснивања, од њеног првог епископа, архиепископа, Светог Саве, првог поглавара аутокефалне српске Цркве, ниједан наш патријарх није сусрео са римским папом, осим садашњег српског патријарха док је био епископ, или позивао римског папу у посјету православном народу. Напротив, историчарима и богословима су познате многе државне и црквене средњовјековне и прошловјековне црквене одлуке српских владара и владика о одлучењу од цркве православних свештеника који се са латинским свештенством буду молили.

 

Папа формално није признао државу Косово али је примио посјете свих албанских вођа окупираног дијела српске државе као легитимних званичника такозване државе Косово. Римског папу су званично посјетили сви представници такозване државе Косово, то јест представници окупационих албанско-атлантских војних постројби на Косову и Метохији. Лидер независног Косова, Ибрахим Ругова, је као муслиман у својој радној соби поставио своју фотографију са папом Војтилом, и при крају свог живота је прешао у римокатолицизам и сахрањен је као римокатолик. Традицију посјета папи су наставили актуелни званичници ткз. државе Косово, од којих су се поједини представљали као католици иако су исламисти који формирају исламистичку државу из које прогоне православне хришћане. Такву традицију је наставио и актуелни предсједник такозване државе Косово, иако исламиста и идеолошки комуниста, који је овог мјесеца посјетио Ватикан и римском папи поклонио монографију о српским средњовјековним црквама Косова и Метохије представљајући их као албанско историјско наслеђе.

У континуитету албанске католичке мисије, актуелни премијер Црне Горе, албанске народности и исламске вјероисповијсти, посјетио је римског папу и позвао римског папу да посјети Црну Гору. Такође, сви претходни предсједници и премијери Црне Горе после распада СФР Југославије, као представници владајуће партије континуитета Савеза комуниста Социјалистичке републике Црне Горе у Социјалистичкој Југославији, као и садашњи предсједник, активно су радили на римокатоличким интеграцијама Црне Горе (у којој живи 3 одсто римокатолика), посебно на програму позивања римског папе у посјету Црној Гори.

Окупациона исламистичка албанска власт на Косову и Метохији, на којем живи 5 одсто римокатолика, води кампању приказивања храмова Српске православне цркве Косова и Метохије као историје албанске државе Косово и као средњовјековну католичку историју албанског народа, а историју српског народа и Српску православну цркву приказује као окупаторску политику православног словенског свијета. После окупације јужне српске покрајине у главном граду покрајине, Приштини, саграђена је монументална католичка катедрала Мајке Терезе. Лидер албанских терориста и сепаратиста, Ибрахим Ругова, је положио камен темељац за катедралу. У Призрену је, двије године након бомбардовања Србије и окупације Косова и Метохије, саграђана католичка гимназија под именом ’Лојола’.

 

Национална албанска агенда је племенска политика – многи политиколози кажу да је албански народ у „предполитичком периоду“, на нивоу номадског племена које у својим државним творевинама отима и присваја простор и повијест других народа и држава. Албански католици и комунисти, исламисти и атеисти имају исту идеологију племенске политике против иноплеменика – освајање државног простора сусједних народа, и у том циљу ће према потреби прелазити у римокатолицизам, као што су у вријеме отоманске окупације масовно прешли у ислам.

ПОЛИТИКА ПАПСКЕ ПОСЈЕТЕ

Папске посјете представљају редовни римокатолички обилазак пастве римског папе али и редовну римокатоличку прозелитску праксу према православним и иним народима, посебно народима пораженим од војне евроатлантске алијансе, или у опасности од евроатлантске или исламске инвазије – као што је сада српски народ на Косову и Метохији у непосредној опасности од исламске инвазије инструментализоване од евроатлантске алијансе у сврху евроамеричког експанзионизма. Или, као што је сада православни народ у Украјини препуштен ратним страдањима и немилости актуелне антихришћанске власти Украјине.

 

Потсјетимо се сажето повијести папизма. Од петог вијека папство се поступно издваја у засебну политичко-вјерску институцију. Почасно право „првог међу једнакима“ додијељено је римском патријарху на четвртом Васељенском сабору у Халкидону 451. године, као правно-политичка надокнада владарском првенству Рима послије премјештања царске престонице на Босфор, нови Рим – Константинопољ, као и због израженог паганизма у европским народима и због честих напада варварских племена на Рим. У десетом вијеку папство је издвојена институција са самопрокламованим вјерским кодексом. Послије слабљења црквене и царске моћи Константинопоља „папство“ је преиначило догме Васељенских Сабора, према политичким потребама папизма као персонификације војно-вјерске римокатоличке европске алијансе. После и формалног одвајања од матичне Источне Цркве у ХI вијеку, римски патријарх – папа се самопрогласио првосвештеником, што знамо из историје папског прозелитизма; потом се крунисао круном политичке непогрешивости и власти, што знамо из историје “крсташких“ похода, а затим се самопроглашени суверен свијета, „непогрешив“ у вршењу војне и вјерске власти, прогласио царем учености, неприкосновеним у области науке, што знамо из историје ломача. Догма о папском примату, праву на васељенску власт римског папе, заснована је и на погрешном и политичком папском тумачењу ријечи Господа апостолу Петру, после Петровог покајања, коме је Христос према папском тумачењу дао посебно право на вјерску и политичку саборност свих хришћана у патријаршији у Риму (римокатолицизам), из чега је изведен и римокатолички догмат о непогрешивости римског папе, као Христовог намјесника на Земљи.

Тако је папизам постао прва политички и вјерски догматизована доктрина права на контролу духовног, државног и друштвеног живота човјечанства. Папство је поставило постулат о папском примату, праву римског папе на неограничену васељенску власт, папском праву на одређивање духовне и политичке саборности свијетa прокламованом као право на евроатлантски екуменизам и експанзионизам. Европска колонијална државна доктрина од тада подразумијева да колонизовани народи признају ‘папски примат’, римокатоличку теолошку теорију о папском праву на „апостолску“ апсолутну политичку и духовну васељенску власт. Године 1870. римокатолички Концил је и формално установио догмат о непогрешивости римског понтифика као Христовог намјесника на Земљи, чиме је римском патријарху потврђено право на неограничену земаљску власт, а старом Риму право “римокатолицизма“ – мисије духовне и политичке саборности свијета, црквене централе која даје државно и духовно право народима на оснивање држава и цркава, крунисање владара и рукополагање свештенства.

 

Римски папа од тада више није само поглавар једне религије са којом нека држава и неки државник могу успоставити равноправан однос толеранције, већ самопроглашени суверен свијета који себе сматра сувереном свих држава и народа свијета. Према римокатоличкој теолошкој теорији, папа је суверен свијета, а држава Ватикан алегорија једне свјетске папске државе, стога сусрети православног свештенства и политичких представника православних народа са папом увијек представљају чин признавања пастирског и политичког поглаварства римског папе (осим сусрета државних службеника ради сарадње на нивоу уређивања међудржавних односа). Папске посјете државама и народима имају димензију духовне дипломатије – римокатоличку  дипломатску духовну доктрину обавезујућу за државу домаћина папине посјете – према којој је држава домаћин обавезна поштовати уговор са Ватиканом у римокатоличком тумачењу уговора. Зато је одлазак у Ватикан или позивање и дочекивање папе увијек признавање вјерског и политичког „папског примата“, а одрицање суверености православне цркве и хришћанског Светог Предања, као и одрицање државне суверености у корист римокатолицизма. Папска посјета римокатоличким и иним народима представља пастирски обредни обилазак папске пастве која у континуитету поштује “папски примат“, као и обилазак конвертита из православља који први пут позивају папу у посјету. Према учењу римокатолицизма, позивање папе у посјету, од стране политичара представника православних народа, представља прихватање програма папских политичко-пастирских посјета као чин признања папског државног и духовног патернализма.

РИМОКАТОЛИЧКО-КОМУНИСТИЧКА КОСОВСКА МИСИЈА

Држава Југославија је католички колонијални културни, геополитички и вјерски прозелитски пројекат који је креирала Аустроугарска монархија, а који је, као посебан политички пројекат, спроведен после распада Аустроугарске 1918. године формирањем Краљевине Југославије. Сврха југословенског пројекта је била европска политичка и културна колонизација словенског становништва Балкана – германизација и романизација српског народа као најбројнијег народа који је насељавао простор Далмације, од германске говорне границе до грчког говорног простора; онемогућавање уједињења српског народа спровођењем уједињења српског православног народа са хибридним креираним католичким политичким нацијама (хрватском и словеначком) на српском повјесном простору.

Такође, циљ политике југословенског уједињења је био заустављање српског ослобађање српског историјског државног и етничког простора на територији данашње Албаније – која је формирана почетком прошлога вијека у вријеме Балканских ратова од стране европских колонијалних држава (Британије, Аустроугарске…) у савезу са отоманским Калифатом да би се зауставило ослобађање хришћанских народа од отоманске окупације и излазак Краљевине Србије на Јадранско море.

У вријеме Краљевине Југославије, посебно почетком Другог свјетског рата, власт фашистичке Краљевине Албаније је слала своје просветне раднике на Косово и Метохију ради ширења великоалбанске идеологије у албанској националној мањини. Тако су 1941. године, када је Краљевина Југославија територијално раздијељена под нацистичком и фашистичком окупацијом, на Косову и Метохију радили албански агитатори Фадиљ Хоџа и Џавид Нимани, који су касније били југословенски комунистички руководиоци. Комунистичка партија Југославије је после рата задржала „учитеље“ из образовног система фашистичке Албаније а потом доселила из Албаније стотине албанских учитеља који су креирали просветну и културну политику на Косову и Метохији. Под окупацијом фашистичке Италије и нацистичке Њемачке, са простора Косова и Метохије је протјерано српско становништво у циљу проширења Албаније, а којем после ослобађања од окупације није био дизвољен повратак на Косово и Метохију од стране Комунистичке партије Југославије.

Као сведочанство континуитета католичке мисије у Југославији значајан је податак који је академик историчар Миодраг Екмечић навео у једном свом чланку, да је папски нунције у СФР Југославији 1968. године честитао предсједнику Југославије Јосипу Брозу за чврсто држање у Чехословачкој кризи и предложио да свој прозападни став појача давањем статуса републике српској покрајини Косову и Метохији. Шест година касније Јосип Броз је послушао папски предлог и у Уставу 1974. године у Р. Србији прогласио двије аутономне покрајине, АП Војводину и АП Косово и Метохију, са статусом федералних јединица и са елементима државности.

 

Ватикан је у Другом свјетском рату, заједно са фашистичком Италијом и нацистичком Њемачком, политички подржао распад Краљевине Југославије и формирање католичке нацистичке Независне државе Хрватске која је спровела геноцидни погром над српским и јеврејским народом. Држава Ватикан је прва признала право сецесије Словеније и Хрватске из Социјалистичке ФР Југославије и покренула њихово међународно признавање, пошто је хрватска Скупштина из Устава избрисала српски народ као конститутивни, чиме је Ватикан благословио почетак ратног разарања и друге Југославије и прогон православног народа са простора Р. Хрватске. Зато се сваки хрватски предсједник приликом прославе дана хрватске државности, засноване на покољу и прогону српског народа, захваљује сваком новом папи „за несебичну помоћ у међународном признавању Хрватске“.

 

Заједно са Ватиканом, и Њемачка је подржала сецесију Словеније и Хрватске из Југославије, али, због наслеђа Њемачке као изазивача Првог и Другог свјетског рата (злочина против мира) и геноцида које је спроводила, њемачко признавање Хрватске и Словеније, као нацистичких марионета, не би имало морално-политички кредибилитет без подршке Ватикана, вјерског вође Вашингтон-Ватикан антикомунистичке атлантске алијансе у рушењу Совјетског Савеза. Ватикан је тако трећи пут у 20. вијеку повео крижарски рат против православних Срба и предао српски народ, као јеретике, суду евроатлантске инквизиције. Данас Ватикан подводи српски народ протјеран у ужу Србију наводним непризнавањем “државе Косово“, ради превођења у римокатолицизам, што је примјењена и на ужу Србију стратегија нацистичке Независне државе Хрватске, прокламована од хрватског министра вјера НДХ у пројекту холокауста: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“.

ДАНАЈСКИ ДАРОВИ ВАТИКАНА

У одређеним политичким околностима, потписивање споразума са НАТО-м би се могло оправдати као повлачење пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка народа, али потписивање пакта са римским папом представља одрицање и духовне суверености народа и државе. Добровољно признавањe папског патернализма, који персонификује евроатлантски екуменизам и евроатлантску војно-вјерску мисију, политички је погубније од добровољног пристанка на војну окупацију. Залог ослобођења од војне окупације је очување духовне слободе, вјерског и повјесног права на ослобођење отаџбине и после дуговјековне окупације, а признавање ауторитета папства подразумијева пристајање на политичко и вјерско подаништво, на одрицањe од права на ослобођење од окупације.

Учлањење у унију папског пастирског похођења народа и држава представља признавање папског права на католички колонијализам као евр0пски екуменизам, али и евроатлантски интервенционизам евроатланске инквизиције. Када држава Ватикан даје некоме неко право то су увијек духовни данајски дарови, а посебно православнима које католичка Конгрегација смара јеретицима и које програмски настоји конвертирати у римокатолицизам. Такав примјер данас можемо видјети и у односу државника Србије према званичницима самопроглашене „државе Косово“ – када државници Србије због европских „данајских дарова“ праве споразуме са „косовским званичницима“ признајући „државу Косово“, а Србији одричу политичко и повјесно право ослобођења од окупације.

ВИДОВДАНСКО ИЛИ ВАТИКАНСКО ОПРЕДЈЕЉЕЊЕ

Косовски бој 1389. године није био само одбрана од османског освајача, већ и одбрана отачаства и вјере од католичког колонијализма и ултиматума латинске Европе. Средњовјековна стратегија војно-вјерске латинске германско-романске европске алијансе није се разликовала од стратегије актуелне атлантистичке геополитике. Доктрина `свете европске алијансе` и `свете столице` према ваневропским народима била је увијек колонизаторска, посебно према православним народима које до данас сматра `шизматицима`. Косовски бој није био континуитет католичких крижарских ратова, напротив, већ одбране хришћанства и словенских народа од латинских и османских освајача Балкана. Заправо, латински и исламски империјализам су у стратешком савезу од времена латинског и османског освајања и окупирања Јерусалима и Константинопоља, што је био почетак наизмјеничног латинског и исламског окупирања и пљачкања простора православних народа.

 

Православна Црква, као право исповиједање хришћанске вјере, је од римокатоличког раскола и самопроглашења „папског примата“ била препрека успостављању једнополарног римског католицизма као јединог представника Цркве и римокатоличког вјерског учења као аутентичног хрићанства. Зато је папски прогон православних подразумијевао сва средства насиља која су теолошким теоријима римокатолицизма била оправдана – од јавних ритуалних спаљивања `јеретика` и папских позивања у крижарске ратове, до подстицања номадских исламских племена на освајање православних држава. Латинска алијанса је користила исламизам против православних држава као што данас евроатлантска алијанса исламизмом напада православне и све суверене народе, од Индије до Балкана, у сврху успостављања једнополарне војно-вјерске атлантске доминације.

У латинској стратегији напада на православне народе Балкана, у континуитету османских напада на средњовјеовне српске државе, крунисан je католички краљ Сигмунд Луксембуршки (1368 – 1437) – краљ Угарске и Цар Светог римског царства, маркгроф Бранденбурга, краљ Римљана и краљ Чешке. Краљ Сигмунд је припадао династији Луксембурговаца, био је син цара Карла IV. Краљ Сигмунд је нападао српског Краља Стефана Твртка I Котроманића како би круну српског краља преузела германска католичка династија Хермана Цељског. Сигмунд је био један од организатора католичког сабора у Констанци (1414-1418) на коме је Јан Хус, као противник папизма, осуђен на смрт спаљивањем на ломачи.

Краљ Стефан Твртко I (Тврьтко) Котроманић (1338 – 1391), крунисан је у манастиру Милешева, код моштију Светог Саве 1377. године за Краља „Срьблѥмь и Боснѣ и Поморию и Западнимь Странамь“. Као већина српских владара, Краљ Твртко је покушавао да уједини српске средњовјековне државе. Против Краља Твртка папа Урбан V у писму од 14. децембра 1369. пише угарском краљу Лудовику I, да краљ Твртко „иде мрским стопама својих претходника, и подржава и брани јеретике у тим крајевима (Босни), који се са разних страна свијета сливају (у Босну) као у какав смрдљив сливник“. У том периоду папство је појачавало кампању за покретање крижарских похода на балканске „јеретике“. Католички Краљ Лудовик I у писму из 1358. године помиње „јеретике и патарене у нашој краљевини Босни“. У католичкој кампањи на Балкан, 1387. године на угарски престо је постављен Сигмунд Луксембуршки, који је напао противнике папства, међу којима и Краља Твртка Котроманића и кнеза Лазара Хребељановића.

Кнез Лазар је био принуђен пред Косовску битку да призна власт католичког Краља Сигмунда – под ултиматумом католичке кампање и пред нападима османских освајача, јер би њихов заједнички завојевачки подухват поразио православну Кнежевину и укинуо сваку државну и вјерску независност српског православног народа. Син кнеза Лазара Хребељановића, Деспот Стефан Лазаревић, је осветио оца побиједивши војску Сигмунда Луксембуршког у боју код Никопоља, као војни савезник османског султана Бајазита, после чега је Сигмунд босанску Сребреницу предао на управу деспоту Стефану Лазаревићу и позвао Деспота Стефана у Витешки ред Змаја, као војни савез отпора османским освајачима али и савез приближавања римокатолицизму.

 

Истом стратегијом је касније Цар Константин XI Палеолог Драгаш био условљен од латинске алијансе признавањем папског примата за добијање војне помоћи у одбрани Константинопоља од османских освајача. Када је Цариград 1453. године потпао под османску опсаду (пошто је православно Источно римско царство претходно ослабљено полувјековном латинском окупацијом Константинопоља), европска алијанса је војну помоћ Цару Константину XI условила признавањем папског примата. Цар је под отоманском опсадом Цариграда, да би сачувао Град од освајања и народ од покоља, потписао одређене папске услове надајући се обећаној војној помоћи. У Констатинопољ под последњом османском опсадом је дошло онолико латинских витезова колико је могло да заштити Цара од побуне противника уније, од православног народа, свештенства и властеле. Латински романски витезови су послани у Цариград не да би одбранили Град, већ да би омогућили да Цар у Цариграду погине као папски поданик. У вријеме опсаде Константинопоља патријарх Генадије, свештеници и вјерни народ су због римокатоличких уцјена протествовали и у литијама улицама Константинопоља узвикивали: `Боље турски турбан, него папска тијара.`

Османска окупација Константинопоља представљала је коначну окупацију православног Новог Рима, после латинског освајања Константинопоља 1204. године, познатог као пљачка стољећа – када су латински освајачи у Четвртом крижарском рату, умјесто ослобађања Јерусалима од османске окупације, освојили хришћански Константинопољ и држали под војном и вјерском окупацијом до ослобађања 1261. године – од када Константинопољ није имао одговарајућу војну одбрану.

 

Османска окупаторска власт над православнм народима је била мање зло за православље од римокатолицизма.Јерусалимски патријарх је под муслиманском окупацијом имао одређена права, а када су Латини освојили Јерусалим и формирали крсташко краљевство у Палестини, патријарх је морао да напусти град. Када је, предвођен патријархом Арсенијем Чарнојевићем, бјежећи од исламске освете после германско-угарске војне интервенције на српској земљи против османских освајача, коју су помогли и Срби, српски народ стигао на простор Аустријске царевине, над српским народом је римокатоличка црква спроводила прозелитизам а прелазак у римокатолицизам је био услов за стицање основних људских права.

Политичкој манипулацији по правилу претходи манипулисање на нивоу архетипске и вјерске свијести, својеврсни историјски идентитетски инжењеринг. Тако је у сто година југословенства српском народу учитавано римокатоличко преиначено предање Косовског завјета по коме су се средњовјековни српски витезови жртвовали да би заштитили „хришћанску“ Европу, Ватикан и римски папизам. Популарна пропаганда о Србима као браниоцима европске цивилизације од „азијатских хорди“ дио је колонијалне кампање европских интеграција, умотане у миље англосаксонског епа, која и после НАТО напада на српски народ и окупације дјелова српске отаџбине и данас налази присталице у српском народу.

Стратешки евроатлантско-исламски савез против српског православног народа, као против свих православних народа Балкана, траје од османске окупације средњовјековних српских држава. Евроатлантска алијанса је у ослобађању српског народа од османске окупације помагала османским савезницима на Косову и Метохији, у Црној Гори, Македонији, Босни и Херцеговини. Свједоци смо били таквог стратешког савеза у Југославији, као и у ратном распаду Југославије – да је атлантска алијанса помагала муслимане који су изазвали рат у Босни и Херцеговини против хрићанског српског народа, као што данас на Косову и Метохији наоружава и војно помаже албанске исламисте и албанску племенску политику прогона српског народа.

извор: ognjenvojvodic.wordpress.com/