Тај јесењи дан прошле године није за мене почео као и сваки други. Ноћ раније сам са пријатељима слетио на Малпенсу. На аеродрому смо узели смо rent-a-car и упутили се ка Бергаму. С обзиром да се 50% свјетске културне баштине налази у Италији, утисак је да гдје год се запутиш, не можеш погријешити.

Ујутро смо доручковали, попили сјајан еспресо и сјели у кола. Циљ је био Маранело. Маранело је, за неупућене, град или боље рећи градић у којем се налази Фераријева фабрика. Ферари је, за неупућене, доказ да постоји производјач аутомобила који прави савршенство. Имао сам задовољство да посјетим Лувр, Ермитаж, Прадо, Д’Орсеј, Музеј краљице Софије, улазио у разне катедрале, дивио се ремек дјелима Каравађа, Ел Грека и многих других великих умјетника… Остајао сам задивљен испред Милоске Венере,
дјела Микеланђела, многих импресиониста, слика Паје Јовановића, Петра Лубарде… Испред Рајског врта Хијеронимуса Боша сам престао да причам а уочи уласка у просторију у којој се налази Герника сам био више узбуђен скорим сусретом са једним од најпознатијих слика свих времена, него пар минута касније, самом сликом.

У години у којој се обиљежава 500 година од смрти Леонарда да Винчија, не могу да не поменем
сопствене „сусрете“ са једним од највећих не само умјетника, већ уопше и умова у историји човјечанства.
Први је био у Петрограду, у Ермитажу, други у Лувру. Трећи, за мене најзначајнији је био у његовој
домовини. У Милану смо, на упорно инсистрирање мојих кћерки, посјетили музеј у којем се налазе модели
многих његових инжењерских бравура. На рачун ове посјете, морао сам да се одрекнем посјете Сан Сиру
и није ми жао. После тога је на ред дошла посјета цркви Санта Марија дела Грација, за коју смо морали да купимо карте три мјесеца унапријед. Сликана техником фреске, на унутрашњем зиду цркве се налази Тајна Вечера, дјело италијанске ренесансе које се сматра једним од највећих свјетских умјетничких ремек дјела.
Старија кћерка је, дословце, уочи и током посјете цркви ,дрхтала од узбуђења. Узгред, нисмо могли
да не констатујемо, да апостол Јован, ако се не варам, заиста на фресци личи на женску особу. Три сата после попијене кафе у Бергаму сам ја дрхтао од узбуђења. У рукама сам држао волан Ферарија.

Маранело није само град у којем се производи Ферари, већ и град у којем имаш могућност да га рентираш.
Цијена ренте по стази боли, али зато имаш могућност да га провозаш по околним аутопутевима за
релативно прихватљив новац. А живот је један. Толико времена колико имаш на располагању, искористиш да „дигнеш“ број обртаја на десетак хиљада у минуту, при чему осјетиш неколико Г на
крстима, и да убрзаш, без напора до 200 км/х. Портофино је модел који има „свега“ 600 кс.
Свако Фераријево возило колико год да је транспортно средство, још више је умјетничко дјело.
Имао сам прилике да „провозам“ Порше, Ламборгини, Јагуар, разне Мерцедеса и BMW-е, али је
само Ферари „La grande bellezza“, што би Паоло Сорентино рекао. Да је Леонардо да Винчи, којим чудом ,наш савременик, сигурно би истовремено био главни инжењер и дизајнер у фабрици у Маранелу, а како закључи мој друг Петар, Батиста „Пинин“ Фарина би свакако остао макар његов помоћник.

Из књиге “Ноћ на Земљи”