Пише: Иван Булатовић
Та 2019. година најљивала је нешто велико. Прво страшна заклетва Тројичинданског сабора, а онда долазак Светог Василија Острошког у Никшић. И опет су литије, као и свеки велики догађај, дошле неочекивано и изненада. У те зимске дане Даниловград није био међу првим градовима у којима су литије кренуле. Дуго се разматрао и пажљиво се планирао сваки детаљ у једном осјетљивом тренутку. Сви који су у томе учествовали били су свјесни да почињу да живе историју и нису жељели да погрешним кораком науде Цркви. И напокон је кренуло…
Био је то 4. јануар: када је свештенство изашло испред цркве Свете Текле, улица је била препуна људи са упаљеним свијећама и када се литијска ријека излила улицама Даниловграда нестала је свака сумња и ишчезла је било каква несигурност. Град је био тих, ослушкујући пјесму вјерних у литији. Од тог првог дана, од те благословене јануарске вечери, било је јасно да на другој страни нема никаквог противника, да се литија не креће, пјева и моли против некога, већ да је она испунила сваки кутак Даниловог града и град је већ њен, а побједа извојевана истог дана кад је ова прва литија кренула.
За њом су се ређале литије. Сваке недјеље, једна чудеснија од друге, растапајући са зимском хладноћом охладњела срца многих које смо са дивљењем гледали како се неочекивано уливају у велику литијску, а сматрали смо их до тада далеким и изгубљеним. Сваки од ових истински епских догађаја причао би сам заокружену причу; а тешко их је за ову прилику и побројати. Сјетимо се само оне, можда најдуже, до манастира Ждребаоник, када је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, одрастао у овом граду, чудећи се посматрао како изничу хиљаде вјерних срца која носе свјетиљке пар километара иза чела литије. Или оне богојављенске на чијем челу је био епископ Методије, када се над освећеним водама Зете орило: „Не само светиње!“ Не смијемо заборавити ни ону сињајевинску, по дубоком снијегу до цркве Ружице и за њом ону светосавску када ни велики пљусак није зауставио вјерне да посвједоче свој завјет дат Цркви. Посебно је упечатљиво у нашем сјећању остала велика литија од Даниловграда до Подгорице, када су хиљаде људи од првог до последњег километра с једнаком бодрошћу и лица озарених осмијехом ишли, освећујући цио наш крај молитвом и пјесмом. Па за њом она са крстом и омофором Светог Василија Острошког и литија до Орје луке која је можда окупила највише житеља нашег града. Памтимо и литију на којој је крст носио наш суграђанин Мирослав Станишић у колицима, а коју је предводио још један Даниловграђанин међу свештенством наше свете Цркве, протојереј-ставрофор проф. др Борис Брајовић, који је својом надахнутом бесједом охрабрио тада срца својих суграђана. Како испустити ону литију са иконама за Недјељу православља када је, уз читање Синодика православља пред окупљеним градом, Даниловград на тренутак заличио на Цариград времена Теодоре и Михаила.
А онда када нас је понијело увјерење да је до наше побједе доћи лако и да се она може извојевати брзо, дошла је свјетска пошаст пандемије, која је за неко вријеме не само зауставила литије, него и одвојила вјерне од храмова и богослужења. Понеки је малодушни помислио да је литијама крај и да је страхом од болести удављена ревност у срцима људским. Међутим, дошло је љето, а са њим обнова литија, сада уз државне забране и ограничења. Свјесни ризика, кренули смо поново у крсни ход. И пред нама искрсава епска сцена: парох даниловградски протојереј Жељко Ћалић предводи литију, проглашену од властодржаца за незакониту, и бесједећи пред својом народом, чита са транспарента ношеног на челу литије Шантићеве стихове: “Ми знамо судбу и све што нас чека, но страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи – Бог је слободу дао за човјека.“, док поред стоје полицајци који ће га одвести у притвор. Овоме следују призори вјерности народа овог града и његове пожртвованости за свог свештеника, који приморавају власти да га пусте из притвора.
Атмосфера забране и репресије према црквеном народу постаје све јача како су се ближили избори, као провјера исправности одлуке о гоњењу на Цркву. А вјерници су се сваке вечери сами, као по договору, окупљали на уобичајеном мјесту – испред своје цркве и кретали у литију, како су навикли, васпитани већ првих дана њиховог одржавања у хришћанској господствености. А потом би сваког јутра услиједило хапшење онога ко би се усудио да испред народа понесе крст. Као да је свако ко се за крст ухватио, већ себе опредијелио за Голготу као потпуно следовање за Христом. И тако све до хапшења малољетне Јелене Поповић, која је, носећи храбро свој крст, постала симбол хришћанског отпора гонитељима у нашем граду.
А онда када су гонитељи били поражени, потекла је градом празнична литијска ријека, као благодарност Богу за то што је светиња остала нетакнута и душа народа сачувана. И тада већ нико није гледао ко се прије, а ко касније – или у једанаести час – прикључио литијском народу Божијем, подражавајући доброг домаћина Христа, који прима сваког посленика жељног да послужи, макар и дошао у последњем тренутку.
Свјесни да смо кроз литије постали дио историје, борећи се не мачем и топом као некада, него молитвом, осмијехом и добром ријечју побјеђујући зло и мржњу, знамо да су ови изузетни дани промијенили живот и појединаца и друштва, освештавајући наш животни простор за дуго времена, а нас улили у ријеку која тече ка Царству небеском, све до оне Христове побједе, коју с радосним ишчекивањем призивамо новозавјетним ускликом: „Господе, дођи!“
(Аутор је правник и теолог Српске православне цркве, чтец и појац храма Свете Текле у Даниловграду
Слику Литија у Даниловграду насликао Зоран Балетић)
