Неколико дана сам на порталу Вијести читао текст, „ Кад су вакат каљали инсани–Шаховићи 1924“, аутора професора Шерба Растодера.

Више стотина пута сам са ђедом док је био жив долазио код Бошковог споменика јер је ту наша парцела Кућишта. Ту сам са њим чувао стоку и косио ливаду све до 1972. године и он ми је причао шта се догодило тога новембарског дана 1924.године.

Говорио ми је да је тог пријеподнева био на Кућиштима са оцем Обрадом и кумом Милованом Минићем и да су вршили припреме за волтање кречане. Одједном су запуцали пушчани плотуни. Звиждали су куршуми изнад њихових глава. Процијенио је да плотуни долазе из правца Ластве и Ћеткова дола изнад џаде (тако се и данас зове пут од Томашева до Лепенца који су изградили Аустријанци 1915 за припрему битке на Мојковцу). Чуо је да га неко дозива: „ О Гавро помагај изгибосмо“! Пошто је био на неких 300-400 метара од џаде сва тројица су зграбили пушке (он Московку) и потрчали према џади (тада су сви били наоружани због разних комита и одметника). У шуми испод џаде видио је Милету Бошковића (познавао га је од раније) како пуца из колаша који је држао у лијевој руци док је у десну био рањен, Бошко је лежао на леђа испод џаде на једном закржљалом буковом чечару-жбуну и био је мртав. Бошков коњ лежао је мало даље испод џаде. Имао је четири ране: три у прса и једну у врат, још је дрхтао. На питање мога ђеда ко је пуцао на њих, Милета му је рекао “Турци“. У том моменту стигао је Никола Јакшић са женом Иконијом, сестром Бошка Бошковића и он је поцијепао кошуљу и превио Милету. Он и кум Милован су кренулу уз шуму према Ластви и Ћетковом долу како би можда видјели убице. Пошто никога нијесу вид‌јели вратили су се на мјесто убиства гд‌је се већ било скупило много људи. Изнад џаде на неких двадесетак метара налазила се једна дебља буква и неколико клека и ђедо каже да је тамо видио д‌јелове пите “елдије“, опушке и „фишечине“ (старински израз за чауре).

Да ли истог дана или сјутрадан мој ђед и прађед су ухапшени и затворени у Мојковац гдје су провели више дана можда и цио мјесец на испитивању јер су први стигли на мјесто убиства и били су наоружани, или неки други разлог, никада нијесу знали зашто. Нијесу били на Бошкову сахрану нити са онима који су по Вранешу светили Бошка Бошковића. Мој ђед Гавро никада није могао са сигурношћу да тврди ко је убио Бошка. Каже прво се одазвало на Турке, а послије на Булатовиће.

За Бошка је увијек говорио да је био велики јунак. Мој ђед није био на разговору са генералом Јауковићем иако је био жив и виталан. Није познато зашто је генерал позвао баш те људе а није ни мог ђеда нити било којег Бошковића или Булатовића који би сигурно имали шта да кажу. Упада у очи да су на разговор позвана три информбировца: Панто Богавац, Никола Јакшић и мислим Милорад Бакоч. По линији ИБ одговарала су два сина Николина, Грубан и Милета и брат од стрица Јокан. Панто Богавац је са једним другом (мислим да је то био Милорад Бакоч) одмах по објави Резолуције ИБ побјегао у Албанију одакле су се вратили послије седам година.

Бошко је био познати јунак, ратник из два рата, прекаљени борац. Таквог јунака и његовог пратиоца који је био исто вичан ратник у засједу у пријеподневним сатима наводно чекају двојица комита, Булатовић Драго и Радош или Јусуф Мехоњић и Хусеин Бошковић. Никад се засједа не поставља 1:1 (један на један). Тако способног и младог борца требало би у засједи да чека најмање три лица. Бошков коњ је погођен са 4 пројектила,  Бошко и Милета са најмање по 2, то је 8 пројектила. Ако су куршуми звиждали значи да су промашили мету и од камења рикошетирали. Узмимо да је најмање 4 значи укупно 12.

Велика вјероватноћа је да је једна група пуцала коња како Бошко не би побјегао. Сигурно коњ није два пута пуцан него једним плотуном јер су то биле пушке репетирке. Друга група од најмање 2-3 стрелца је пуцала Бошка на коњу или кад је коњ пао. Трећа група од најмање 2 стрелца је пуцала Милету који није био главна мета. То је око 6-8 стрелаца.

Одомаћио се израз, „погибија Бошка Бошковића“, термин употријебљен у наслову транскрипта. Није то била погибија већ убиство на подмукао начин. Погибија је кад неко погине у борби.

У тексту професора Растодера, Бошко Бошковић се покушава приказати као неки разбојник, кабадахија, силеџија, пљачкаш што је супротно истини. Бошко је био јунак, родољуб, ратник, груб и несаломљив, поштован, са свим врлинама и манама као и остали људи тог времена. Бошко није убио никога на подмукао начин, никога с леђа. Сваког противника је гледао у очи.

Као пензионисани полицајац са богатим искуством, посумњао сам у истинитост навода, а посебно транскрипт о обављеном разговору генерала Данила Јауковића са неким учесницима догађаја из 1924. године.

У тексту професора Растодера је објављена само прва страна тог транскрипта онако како стварно изгледа. Остатак транскрипта је само прекуцан-преписан, није објављен у изворном облику. Потрудио сам се и нашао копију транскрипта и упоредио је са прекуцаним-преписаним текстом и установио да је идентичан. Наставио сам да упоређујем транскрипт и по осталим елементима и установио сљедеће:

Страна прва: У тексту је на првој страни објављена прва страна транскрипта у изворном облику. На њој нема печата нити потписа или неке забиљешке. На првој страни копије оригинала налазе се два округла печата. 1. Печат, на врху стране десно непосредно изнад ријечи „новембра“ налази се округли печат Државног архива ЦГ, исписан ћириличним писмом, грб се не види, видљив је само дио печата. 2. Печат се налази на дну стране у лијевом углу, округли печат Државног архива ЦГ бр. 8 или 6, исписан ћириличним писмом, грб ЦГ са двоглавим орлом, поред њега рукописом унешен текст „dok.XI СУБНОР БП 1924(1973), 132/58

Страна друга: Један округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ са двоглавим орлом, испод слабо видљиво ЦЕТИЊЕ, исписано латиничним писмом.

Страна трећа: Један округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, испод грба бр.8 и ЦЕТИЊЕ, исписано латиничним писмом. У врху стране десно, поред машином исписаног „стр. 3. ручно исписан бр, 3.

Страна четврта: Један округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, испод бр. 8, исписано ћириличним писмом и вјероватно назив ЦЕТИЊЕ јер су једва видљива ћирилична слова И, Њ. У врху стране десно, поред машином исписаног „стр. 4“ ручно је исписан бр, 4.

Страна пета:  Округли печат Државног архива ЦГ , грб ЦГ двоглави орао, испод бр. 8 а испод броја ЦЕТИЊЕ, исписано латиничним писмом. У врху стране десно, поред машином уписаног „стр. 5“ ручно је написан бр. 5.

Страна шеста: Округли печат Државнох архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, нејасан и мутан, исписан ћириличним писмом. У врху стране десно поред машином уписаног „стр. 6“ ручно је написан бр.6.

Страна седма: Округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, испод бр. 8, испод ЦЕТИЊЕ, исписано латиничним писмом. У врху стране десно, поред машином исписаног „стр. 7“ ручно је написан бр.7.

Страна осма: Округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, испод ЦЕТИЊЕ, исписано ћириличним писмом. У врху стране десно поред машином исписаног „стр. 8“ ручно је исписан бр, 8.

Страна девета, Округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао,испод ЦЕТИЊЕ, исписано латиничним писмом. У врху стране десно поред машином исписаног „стр. 9“ ручно је исписан бр.9.

Страна десета: Округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, испод ЦЕТИЊЕ, исписано латиничним писмом. У врху стране десно поред машином исписаног „стр.10.“ ручно уписан бр.10.

Страна једанаеста: Округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, испод бр.8 , испод ЦЕТИЊЕ, исписано латиничним писмом. У врху стране десно поред машином исписаног „стр.11“ ручно уписан бр.11.

На крају транскрипта нема потписа аутора Шпањевић Божидара и записничара Анђелић Станке, обоје из Мојковца. На транскрипту нема заводног или пријемног штамбиља. Нема датума када је транскрипт сачињен, ко је тражио израду транскрипта, у колико примјерака је урађен и коме је и када достављен? Нема податка шта је било са магнетофонском траком послије сачињеног транскрипта, коме је предата, гд‌је се чува, да ли је уништена, када и гдје пошто без ње транскрипт (Препис аудио снимка) није комплетан и не може се прихватити као вјеродостојан доказ.

Божидар Шпањевић кога Растодер назива Бранком, није уписан у присутна лица током разговора тако да је измислио генералове ријечи упућене саговорницима “да треба да се стиде јер је пала рђа на црногорско оружје“, у то вријеме није био директор ДК Мојковац. Директор је био Грдинић Деда (надимак), а Шпањевић је био директор крајем деведесетих.

Шпањевић је на промоцији Шербове студије рекао да је магнетофонска трака остала у ДК Мојковац и да је у лошем стању. Шербо у једној од мноштва изјава каже да је Шпањевић транскрипт урадио на захтјев генерала Јауковића дан два послије разговора. На крунског свједока га је упутио Јеврем Брковић који Шпањевића зна као либерала.

Врло је проблематично како је овај транскрипт овјераван печатом Државног архива ЦГ пошто се на једном документу од 11 страна налазе 3 различита печата, печат цетињског архива на ћириличном писму наизмјенично са печатом цетињског архива на латиничном писму и један печат који није цетињски на ћириличном писму, без потписа неког лица.

Печати на ћириличном писму су били на употреби негд‌је до краја 2007. године, касније су повучени и почела је употреба печата на латиничном писму.

Аутор текста Растодер није навео када му је нека дактилографкиња нудила транскрипт за већу суму евра нити када је транскрипт добио од Новака Јауковића али све указује да је то било непосредно пред објаву студије 2011. године када је у употреби био печат на латиничном писму. Свакако овим проблемом би требао да се позабави Јавни тужилац.

Од присутних саговорника генерала Јауковића лично сам познавао кума Панта Богавца који је био поштен, храбар али необразован. Послије другог свјетског рата био је неписмен, касније се описменио тако да је знао да се потпише. У транскрипту кум Панто користи академски рјечник па између осталог за Бошка Бошковића каже да је „духовит“. Нормалније би било да је рекао „забаван“ „весељак“ да „ћоса“. Наводно, Панто каже за Бошка, који је увијек истицао да је Србин, да је послије уједињења постао „просрпски оријентисан“. Ова кованица као и „посрбице“ настала је крајем деведесетих година 20. вијека тако да 1973. године није била позната. Несхватљиво је да Панто, коме је генерал Јауковић био комесар и командант плус Народни херој, ни једном Јауковића не ословљава „друже генерале, друже команданте“ нити било који од присутних, а сви су били учесници у најмање два рата.

Наводно је Панто изјавио да је он први стигао на мјесто убиства Бошка Бошковића и да нико не може рећи другачије. Међутим, истина је другачија. Први је на мјесто убиства стигао мој ђед Гавро Обрадов Влаовић (1902-1974), који је био ожењен Аницом Миаила Бошковића из Поља-Бошковића Клисура, која је Бошку била сестра од стрица.

10. март 2024. године             Влаовић Велизар,  Дипл. правник за унутрашње послове,  службеник                                                                полиције у пензији, Ракоње, Бијело Поље