Пише: ђакон Павле Љешковић
“ Оче ђаконе, синоћ сам се, гледајући филм браће Коен, подсјетио на причу о Роберту Џонсону , који је, негдје за вријеме тридесетих година прошлог вијека, продао душу ђаволу , у замјену за умијеће изванредног свирања гитаре. Морам ти признати да се и сам у задњих пола године осјећам као неко ко је отпао од благодати и непоменику душу продао“ – говори ми онижи, проћелави човјек у касним двадесетим годинама. Упознао сам га на Бадње вече прије пар година. Док сам ходао ка цркви Св. Тројице у намјери да стигнем на поноћну литургију, зауставио је своје такси возило поред мене, инсистирајући да ме повезе на службу. Од тада сам га доста често сретао на будванским улицама и сваки пут би , између осталог, инсистирао да га поменем у својим молитвама. Остављао је тада утисак богобојажљивог младића, који се труди да буде исправан и да часно заради своју кору хљеба. Међутим, у једном моменту као да је нестао из Будве, да би се сада изненада појавио, као потпуно другачији човјек – замишљенији, тужнији и без оне радости која је исијавала из његових очију и лица. Прича ми како је оперисао нос и уши а кад буде скупио довољно новца ићи ће и на пресађивање косе. Како каже, све то ради због Украјинке, коју је упознао прије годину дана и са којом од тада заједно живи.
“ Старија је од мене читавих тринаест година и знам да ме због везе са њом готово сви осуђују. Мајка стално плаче кад разговара са мном, док је отац прекинуо сваки наш контакт још од момента када ју је први пут угледао. Пријатељи ме избјегавају, а колеге са посла ми се подсмјевају. Знам да бих ту везу требао што прије да окончам, али шта могу кад је волим“…
Прича ми како жена са којом живи у неблагословеној заједници припада неком источњачком култу : “ Чим се доселила код мене, врло брзо је стан напунила маленим фигурицама идола. Једна соба служи искључиво за њене медитације и из те просторије се, умјесто тамјана, шири мирис украсних штапића. Прије неких пар мјесеци је склонила са зида дневног боравка икону моје крсне славе и крст који ми је крштени кум донио са ходочашћа у Јерусалиму“ . Каже да све то немоћно посматра, лишен било какве воље и снаге да јој се супростави. Прича ми и како му се чини да у фирми једног имућног Украјинца у којој је запослена, углавном раде људи који су припадници поменутог култа. “ Осјећам се као да сам у неком холивудском филму у којем се преплићу различити жанрови – од драме до трилера, са елементима хорора и мистичног. Уз све то, у задње вријеме све више сумњам у то да сам јој једини и вјерујем да ме вара. Губећи своје редовне муштерије и игноришући налоге из такси станице, почео сам своје возило да користим за њено праћење. Најгоре од свега је то што ми је ставила до знања да ме је неколико пута примијетила кад сам је пратио, те да је то само увесељава и забавља. Због свега тога постајем све више параноичан и анксиозан“!
Док сам га слушао, размишљао сам о томе како ниједан познавалац историје популарне културе није повјеровао у то да је Роберт Џонсон на некаквој раскрсници недалеко од делте Мисисипија заиста продао душу ђаволу. Међутим, оно у чему се сви слажу јесте чињеница да је најприје био познат као осредњи гитариста, који је у једном моменту нестао са блуз сцене, да би се после одређеног времена вратио са до тада незабиљеженом техником и знањем свирања гитаре. Очито да је нешто у његовом свирању и свакодневном
понашању утицало на настанак приче о продаји његове душе нечастивом. Тако се и у понашању мога познаника у односу на наш последњи сусрет много шта промијенило, будући да сада одаје утисак човјека у чијој су се души зацарили немир, страх , безнађе и униније. Оно што ми је , такође, запало за око јесте детаљ у којем по први пут, при нашем растанку и поздраву, није затражио од мене да се помолим за њега. Но, то је само био знак да се тек сада ваља још више молити Господу да га избави из безнађа и врати на прави духовни пут…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Пресвете Тројице у Старом Граду у Будви)
