У Миљевини код Фоче, убијено је више од 9.000 (помиње се и цифра од 20 000) младих војника Југословенске војске у отаџбини, које је на превару поубијала власт комунистичке Југославије, у мају 1945. године. По завршетку Другог светског рата, Понор код Миљевине постао је једно од највећих стратишта српских родољуба. О злочину у којем су без суђења поубијани голобради младићи, регуртовани крајем 1944. године из Шумадије, ваљевског и мачванског краја, деценијама се није смело причати.
Седамдесетогодишњи Војо Матовић сећа се приче свог оца Василија који је видео када су их доводили на стратиште. Војо Матовић прича да су те младиће доводили везане жицом у колонама и ту их убијали. Присећа се да му је отац приповедао да је ту била нека стрмина и да чим их баце у понор, чује се пљусак воде.
Стари Фочаци су причали да су беживотна тела данима плутала крвавом Бистрицом и Дрином. Од Калиновика, Фоче и Горажда, многима се ни за гроб не зна. Према списковима Удбе, убијено је 9.000 људи. Новија истраживања указују да је било и више од двадесет хиљада убијених.