Свој став да равногорске организације служе само за јачање војске Дража мења после капитулације Италије. До тада, он је очекивао да ће се Западни савезници искрцати на Јадранско море и заједно са четницима ослободити земљу. По ослобођењу, краљ и влада би се вратили и наставили своје послове, а војска би остала у касарнама.
Међутим, догађаји у вези са капитулацијом Италије мењају ситуацију, указујући на могућност другачијег расплета. Због подршке Запада комунисти су нагло ојачали и свим силама поново напали четнике. Знало се да они већ формирају сопствене, нове органе власти, где год то могу, али сада се то указало у другачијем светлу. Јер, без западне подршке, комунистичка власт била је више теорија него пракса. Партизана, комуниста и њихових ”народноослободилачких одбора” било је веома мало, а приде држали су мање и стратешки неважне делове земље.
Али, уз помоћ Запада бројно стање партизана од 25.000 људи под оружјем вишеструко се увећава. Дража уочава да Запад кроз комунизам заправо подржава Хрвате, и уопште католике, против Срба и православља. То је била много гора опција, јер је комунизам, као једна од многих политичких идеја, пролазна појава, док опредељење западних сила за Хрвате, упркос њиховој подршци Хитлеру, а против Срба, без обзира на њихову приврженост западним демократијама – носи трајне последице.
Другим речима, Дража је видео да су, као и на крају Првог светског рата, западне силе против оснивања проширене српске државе, која би ујединила већину народа, па чак и против такве српске федералне јединице у оквиру Југославије. А да су, аналогно томе, западне силе, попут Хитлерове Немачке, заступници проширења и јачања хрватске федералне јединице, односно државе. Дакле, као што су Немци априла 1941. године, на почетку рата, Хрвате прогласили победницима, крајем 1943. године Дража је схватио како и западне силе желе Хрвате да прогласе победницима – на крају рата, без обзира што су се они борили на супротној страни.
Избегличкој Југословенској влади Дража је о овоме први пут писао 25. новембра 1943. године:
Посматрајући садање догађаје у земљи ми смо мислили да енглеска пропаганда не зна шта ради, јер Балкан противно својим интересима препушта утицају комуниста, чије јачање већ годину дана помаже на нашу велику штету. Међутим, ми сада откривамо да Енглези свесно и са рачуном раде на формирању хрватског блока, у који треба да уђу све Павелићеве усташе и домобрани наоружани од Немаца и све комунистичке снаге које они наоружавају или помажу да се наоружају преко Италијана…
Цео овај блок имао би форму комунистичку, или, како они кажу, партизанску ради легитимације (легитимности) пред Савезницима. Ми осећамо да се овај блок формира и то као блок усташко-католичко-хрватско-комунистички. Подручје овога блока Енглези су определили источно све до Дрине, тј. потпуно у границама Павелићеве Хрватске. Нас због тога присиљавају да се одрекнемо сваке активности на овом Павелићевом подручју.
Енглези да би у том успели траже још и више, оглашујући Црну Гору и Санџак као подручје комунистичко, а ове две области служе им као база комунистичког напада на Србију. Притискају нас још у унутрашњости Србије појединим мањим комунистичким групама у Србији које скоро су безначајне.
План је паклени, понављам, паклени. Ми га тачно осећамо и видимо. Све мере против овога ми предузимамо. За доказ овога су наше снаге на западу све до реке Уне, понављам, до реке Уне, Динаре и Велебита и наша акција у Славонији и Словеначкој…

Мобилне комунистичке трупе, тј. оне које су могле напасти четнике у Србији, Дража је процењивао на 30.000 бораца – а укупне на 60.000 – док је као бројно стање своје војске навео цифру од ”75.000. пушака, на жалост са недовољно муниције”.
За одбрану од агресије хрватског блока Дража је намеравао да привуче све Недићеве снаге, ”наравно без Недића, Љотића и осталих сарадника”, као и формације из Црне Горе и Санџака које су управо стварали Немци. ”Али треба знати да су Немци боље наоружали Павелићеве снаге него Недићеве снаге”, пише Дража, настављајући:
Ми морамо одговорити стварањем другог фронта, националног, од Срба и свих југословенски оријентисаних Хрвата, муслимана и Словенаца… Склапамо тајне споразуме и савезе са Арнаутима и Бугарима, наравно не са њиховим квислинзима, већ да њихову тајну организацију вежемо за себе… Бугари већ дају јасне знаке да ће се окренути против Немаца, али нама је у интересу да се у Бугарској развије само национални покрет, да не бисмо били притешњени и са те стране комунистичком акцијом, пошто Енглези имају можда намеру да створе команду свих комунистичких снага на Балкану. Ипак цео овај рад са Бугарима и Арбанцима још је у повоју, а Енглези су умешали дубоко прсте у Арбанију и то сигурно на нашу штету.
Енглеском политиком, као што видимо, на помолу су два фронта, који ће се неминовно сударити оружаним снагама.
Будите уверени да Енглези раде свесно и са рачуном. Њихова спољна политика умирује нас и охрабрује, а њихова званична пропаганда нас просто урнише својим нападима вешто планираним. Међутим, како њихова спољна политика тако и њихова пропаганда потпуно су у складу и раде да постигну горе изложени циљ. Нисмо сигурни да они желе Југославију, а ако је желе они хоће да у њој федерална хрватско-католичка јединица, федерална католичко-словеначка јединица, буду што веће и јаче, и зато да Енглеској буду вечито захвалне и вечито потчињене.50
Према томе, балканска политика Хитлерове Немачке и Черчилове Британије биле су идентичне: уједињење свих оних народа, односно земаља, непријатељски настројених према Србима, ради здруженог напада на Србе са свих страна и поделе српске територије. Док је Хитлер то радио преко ондашњих легалних режима и фашистичких покрета, Черчил је исти план спроводио преко комунистичких покрета.
Зато грађански рат, за који је очекивао да ће се тек разбуктати, Дража није посматрао као рат Срба против Срба, већ као рат Хрвата и њихових савезника против Срба, с тим што се на хрватској страни борио и известан број припадника српског народа.
Поред војног, Дража је новом атаку на Србе спремао и политички одговор. Наредних месеци он лично се, први пут од почетка рата, више посветио политичким него војним питањима. Уместо директно, као до тада, у овом периоду јединицама је командовао посредно, преко начелника Оперативног одељења Врховне команде потпуковника Мирка Лалатовића.
Дражин политички рад у основи је имао две линије: југословенску и српску. Прва је ишла на то да привуче што више припадника других народа уз српски блок – или макар да отупи оштрицу њиховог очекиваног напада на Србе – док је друга значила политичко организовање српског народа.
Политичко организовање Срба подразумевало је пре свега стварање нових политичких установа, од владе и скупштине до сеоских општина. Иако осниван само на српским срединама на територији окупиране Краљевине Југославије, за вођење српске политике, Равногорски покрет је, као и ЈУОРА и ЈУРАО, задржао југословенско име, из тактичких разлога. Додуше, само у називу свог врховног тела: ”Централни национални комитет Краљевине Југославије”.
О преузимању ”политичке функције” у земљи од стране новооснованих институција, Дража је први пут обавестио команданте у распису свима од 23. октобра 1943. године. Тај распис гласи:
Централни национални комитет Краљевине Југославије кога сам ја тајно образовао још 1941. године и у коме се налазе људи најчистије прошлости, преузео је политичку функцију у земљи. Овај комитет броји око 50 чланова из свих покрајина. Заступљен је и раднички сталеж преко новообразованих радничких синдиката.
Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада. Ово примити добро пошто Централни национални комитет води само националну и државну политику. Његово величанство краљ и влада одавно су обавештени о његовом постојању. Вођење државних и војних послова сад је у сигурним рукама.51
Према томе, државне послове је водио Централни национални комитет, а војне – Врховна команда. На нижим нивоима, међутим, државне послове и даље су обављале војне позадинске (територијалне) команде. База Централног националног комитета, у виду народних равногорских одбора, ствара се према два Дражина упутства свим командантима од 25. децембра 1943. године. У овим упутствима Дража не открива прави циљ стварања мреже нових политичких установа, већ сав политички рад, као и до тада, своди на пропаганду. У првом упутству он пише:
Да би наша пропаганда обухватила сву земљу и цео народ имају се одмах по свој земљи образовати равногорски народни одбори и то:
1) У сваком селу сеоски равногорски народни одбор,
2) У свакој општини општински равногорски народни одбор,
3) У сваком срезу срески равногорски народни одбор,
4) У сваком округу где има округа окружни равногорски народни одбор,
5) У свакој покрајини покрајински равногорски народни одбор.
У крајевима где су настањени муслимани ставља се у наслов још и реч ”муслимански”. На челу покрајинских одбора стоје:
За Србију штаб 1-а под чијом управом стоје и сви окружни одбори.
За Црну Гору мајор Павле Ђуришић.
За Санџак мајор Воја Лукачевић.
За Далмацију војвода Момчило Ђујић.
За Херцеговину и Боку потпуковник Петар Баћовић.
За Источну и Западну Босну потпуковник Захарије Остојић.
За Срем пуковник Драг. Радовановић.
За Банат и Бачку мајор Павле Грујић.
За Јужну Србију потпуковник Радослав Ђурић.
Број чланова у сваком одбору треба да буде толики да омогући успешан рад на његовом подручју у селу и општини, срезу итд. У одборе ваља да уђу људи угледни и поштовани у крају у коме ће радити, а за само извођење пропаганде у појединој прилици може се задатак дати и неком лицу које није члан одбора. Одбори могу имати и своје секције, позоришну, омладинску и др, али све те секције и сав рад стоје под руком и надзором одбора. Одбор сам из своје средине бира себи председника.
Покрајински равногорски народни одбор обавља сав свој рад споразумно са командантом покрајине. Они су главни руководиоци пропаганде, за коју дају писмена и усмена упутства свима одборима у својим покрајинама. Основни одбор је сеоски. Он као и општински одбор врши само усмену пропаганду живом речи и читањем летака, листова и књига које им шаљу срески, окружни и покрајински одбори. На састанцима по селима, у разговорима, гуслама и песмама, он истовремено шири пропаганду растурањем летака и све друге писмене пропаганде у народу…
Све док су групе корпуса и корпуси на своме терену код трупа штабови група корпуса и корпуса и надаље остају као главни руководиоци пропаганде преко свих својих јединица и преко среских и општинских и сеоских равногорских народних одбора. Команданти срезова непосредно управљају среским, општинским и сеоским равногорским народним одборима.52
Дакле, у овој својој првој фази, равногорске (цивилне) структуре биле су испреплетене са четничким (војним) структурама. Била је то природна последица чињенице да је војна управа оснивала органе цивилне управе.
Основне линије ”пропаганде преко равногорских одбора” Дража даје у Упутству бр. 2, послатом свим командатима истог дана, 25. децембра 1943. године. То упутство гласи:
1) Развијање љубави народа према Краљу и Отаџбини, истичући да је династија Карађорђевића народна династија потекла од села и да је у свој нашој прошлости од вожда Карађорђа до данас са народом делила судбину, и зло и добро. Затим ваља истицати Први српски устанак, Карађорђеве подвиге и борбе. Ту се могу учинити поређења са данашњом нашом борбом.
Ваља народ подсећати на народну демократску владавину краља Петра Првог, под чијом је владавином српски народ у слободи припремљен за велике историјске подвиге што их је изводио у балканским ратовима и прошлом светском рату.
2) Тумачење Равногорског покрета и његових тежњи да Краљевину Југославију обнови на чврстој и здравијој основи државној, политичкој и друштвеној. Државно-правно Југославија ваља да се постави на федеративну основу да би Срби, Хрвати и Словенци сваки на свом народном подручју могли да уређују своје послове како најбоље знају и умеју. Политика у земљи ваља да се води само једна – народна, а то ће бити ако народ буде извор и утока све власти, тј. ако се земљом буде управљало демократски и парламентарно, да народ слободно бира своје представнике, најбоље међу најбољима, који ће земљи доносити праведне законе и надзирати да се по тим законима заиста и управља. Друштвена правда ваља да провејава сав наш живот. Земља треба да буде топло огњиште за све, за велике као и за мале, за сиромашне као и за богате. Отаџбина треба да буде мајка а не маћеха онима којима судбина није дала да се у богатству роде. Рад има да буде цењен и правилно награђиван, а сваки који са својим трудом свој хлеб зарађује ваља да буде штићен и поштован. У томе смислу ваља да се тумаче наши прогласи: радницима и намештеницима и сељаку домаћину најбољи чувар слободе и демократије.
3) Слобода вере, слобода поштене и истините речи, слобода збора и договора, слобода рада и слобода поштеног стицања имовине основне су тежње сваког слободног човека, па су то тежње и нашег покрета.
4) Према Хрватима и Словенцима, као и према муслиманима, ми водимо поштену политику. Сваки ко се у овим тешким временима огрешио о закон и правду о своје суседе и суграђане ваља да за своја дела и одговара, али одговорност треба да буде сведена само на кривце и казна да их постигне пред надлежним судовима. Стога они који нису криви немају за шта да одговарају и немају чега да се боје, али и они ваља свој део у овој тешкој борби да допринесу. Зато им треба у овом општем народном раду и овој тешкој борби дати места, а на ту сарадњу ваља их стално и искрено позивати.
5) Према суседним балканским народима ми се руководимо старим и постојано брањеним начелом политике раније Краљевине Србије: Балкан балканским народима. Наша је тежња да руковођени тим начелом створимо Балканску унију у којој ће сви балклански народи да нађу своје достојно место.
6) Према нашим великим савезницима ми гајимо и велико поштовање и тражимо наслон на њих, али мимо свега тражимо у првом реду наслон на Британску империју чији се интереси подударају са интересима наше земље, а чије и политичко и друштвено уређење јамчи слободан живот и развитак сваком њеном грађанину. Колевка уставности и парламентаризма, најјачег бедема народних и личних слобода, има да нам буде пример и учитељица за наш народни и политички живот. Како год била тешка искушења и како год биле болне невоље које нам наноси пропаганда са британских радио станица, па и уступцима једног дела британске штампе, ми са ове своје линије нећемо сићи, тим пре што верујемо да су ово појаве пролазне природе.53
Према томе, Дража је у овом упутству обухватио најшире поље акције: од јачања српске идеје, преко пропаганде према другим народима и верским групама, до међународне политике.
Са почетком оснивања мреже равногорске организације долази до наглог пораста политичке активности на слободној територији, упоредиве са предизборним кампањама. Та активност огледала се у низу митинга, зборова и посела, у раду са појединцима, дељењу новина и летака, итд. Свега овога било је и раније, али тек почетком 1944. године политичка акција – наравно у смислу вођења националне, а не страначке политике – узима највише маха.
Примера ради, један митинг, можда највећи од свих, одржао је потпуковник Миодраг Палошевић, помоћник генералног инспектора трупа, 4. фебруара 1944. године у селу Мала Моштаница. Према извештају команданта Авалског корпуса, мајора Светислава Трифковића, од 7. фебруара, ”на збору је било око 7.500 грађана оба пола и 500 војника под оружјем и 300 људи Летеће бригаде вршило је обезбеђење”. Трифковић се жалио на Палошевића што је збор организовао баш овде, свега 18 километара од Београда, ”поред главног друма и пруге ка Ваљеву, где Немци непрекидно пролазе.”54 Ипак, све се срећно завршило.
Потпуковник Захарије Остојић 25. фебруара преноси поздравни телеграм свештеника Бранка Поповића, председника Среског народног равногорског одбора Среза вишеградског, са првог састанка овог и локалних општинских одбора. Телеграм је, преко Центра везе Врховне команде, био намењен краљу Петру Другом Карађорђевићу. У њему се поред осталог каже:
У име целог народа са обале валовите Дрине, одушевљено поздрављамо свог љубљеног краља Петра и молимо се Богу за његов што скорији долазак у нашу напаћену Отаџбину. Живео Њ.В. краљ Петар Други! Живео ђенерал Дража! Живела Југославија!55
Дража је, у маниру правог политичара, одговорио Поповићу истог дана:
Вама и народу Среза вишеградског срдачно захваљујем на поздравима упућеним са првог састанка народних равногорских одбора Среза вишеградског. Још нам предстоје дани тешке борбе и искушења. Морамо издржати до краја на своме изабраном путу у слободи и демократији. Зато збимо своје редове и победа ће бити наша под геслом: ”С вером у Бога за краља и Отаџбину”. Да живи Њ.В. краљ Петар Други! Да живи Југославија! Живели Вишеграђани! Ваш Чича.56
У радиограму потпуковнику Лалатовићу од 2. марта Дража тражи да се убрза стварање равногорских одбора, ”јер су (се) ови одбори показали као одлични у свим крајевима где су образовани”, уз уобичајену напомену:
Скрените пажњу да команданти воде рачуна да се у образовању одбора не сме појавити ни трунке страначке политике. То мора бити искључиво на националној основи и да чланови ових одбора буду најисправнији и најагилнији људи, потпуно одани нашој организацији.57
До Светосавског конгреса, структура власти, формално у Краљевини Југославији, а практично на слободној територији, изгледала је овако: краљ Петар Други – влада на челу са др Божидаром Пурићем, која се тада налазила у Каиру – Дражина Врховна команда. Од Врховне команде линија власти рачвала се са једне стране према Равногорском покрету (од Извршног одбора ЦНК до сеоских одбора), а са друге према војним командама.
Међутим, Равногорски покрет, као политичко крило четничког покрета, односно војске, још није био потпуно формиран. То је био један од разлога што и даље није био раздвојен од војске.
Од јесени 1943. године Дража је настојао да се поред његовог министарства војске у земљу преместе још два министарства: социјалне политике и унутрашњих дела. ”Мишљења сам да би овим била ојачана влада у Каиру, не само у иностранству, него још више у земљи. Народ би ово схватио као сигуран знак још чвршће повезаности између себе и круне у овим тешким данима када се ни Савезници у својој пропаганди не умеју умерити и не чувају круну на потребној висини, што народ јасно увиђа и са болом осећа”, писао је Дража председнику владе новембра 1943. године.58
Дража је предлагао да министри социјалне политике и унутрашњих дела који су се налазили у Каиру постану министри без портфеља, а да се на њихове функције, у земљи, именују нова лица. Писмом Централном националном комитету од 26. новембра 1943. године, за министра социјалне политике Дража предлаже председника Социјалистичке странке др Живка Топаловића, са следећим образложењем:
Ми мислимо да би било од велике користи по опште интересе кад би министарство социјалне политике примио г. Живко Топаловић. Он би га развио и упутио најбољим путем, а његов улазак у шумски део владе био би поздрављен и у земљи и на страни. Само би г. Топаловић у том случају морао пре именовања да већ буде код нас на терену. Он би нам ионако добро дошао, ако му то здравље дозвољава.59
А у вези министарства унутрашњих дела, Дража пише:
Што се тиче министарства унутрашњих дела, ту би такође морали бити људи са терена. Ми Вам остављамо слободан избор, али изабрана лица морала би нестати из вароши пре наименовања. Ми би наравно благовремено јавили кад да се дотични за министарство социјалне политике и министарство унутрашњих дела склоне из вароши, јер ово тек мислимо да предложимо нашој влади.
У погледу министарства унутрашњих дела имамо на терену већ два лица која би могла доћи у обзир, а то су г. Драгиша Васић и г. др Стеван Мољевић. Пошто је г. Топаловић Србијанац, важно је да други буде Босанац, а то би био г. Мољевић. Међутим г. Драгиша Васић исувише је осетљив да би ово примио као разлог, већ би се осетио увређен. И у погледу овог мог предлога г. г. Васића и Мољевића сматрајте само као предлог. Услов је за избор истакнут напред, али ако се г. Топаловић прими као Србијанац, други мора бити Босанац.
За подсекретара министарства унутрашњих дела ми предлажемо г. Мустафу Мулалића (као гаранцију за муслимане) и г. инж. Владимира Предавеца као Хрвата.60
Услов за избор, који је ”истакнут напред”, односио се на муслимане, а очигледно је важио за све: ”Светла прошлост, морална чистота и српско опредељење”.
Корисност свог предлога Дража је образлагао следећим речима:
Успостављање министарства социјалне политике и унутрашњих дела појачало би наш положај и у земљи и на страни. Г. Топаловић би био јасан знак будућих наших социјалних тежњи и линија, а подсекретари дају пуну гаранцију муслиманима и Хрватима као и ублажавање узнемирености код њих пред страхом колективне сигурности.61
Али, јачање југословенске владе косило се са британским плановима. Лондон се већ увелико спремао да потпуно уништи легалну југословенску владу, како би њена овлашћења пренео на нелегитимне комунистичке органе. Др Божидар Пурић и други српски министри пружали су жесток отпор, па се ствар отегла. Радиограмом од 4. априла 1944. године Пурић је упозорио Дражу да њихов отпор по кључном питању – а то је било смењивање Драже са положаја министра војске – ускоро може бити сломљен. Пурићева депеша гласи:
Не верујте ништа што чујете преко радија… Ако дође до било какве комбинације без вас, као министра за војску, краљ и ја сматрамо да наставите у отаџбини, под геслом: ”Краљ је заробљеник, живео краљ”.62
Дража је 13. априла пренео упозорење свим командантима:
Строго поверљиво, на личност команданата. Краљ и влада су чврсто уз нас. Не попуштају ни у чему на притисак Енглеза. Краљ и влада поручили су нам да будемо истрајни у нашој борби. Ако буде радио Лондон објавио ма какву комбинацију у којој Чича није министар војске, будите сигурни да то није истина. Енглези покушавају на све могуће начине да се умешају у наше унутрашње ствари, али у томе неће имати никаква успеха. Победићемо нашом истрајношћу и одлучношћу и борбом против сваке тираније. У овом смислу припремите народ и војску.63
Пурић и српски министри нису попустили, па су Британци практично извели државни удар и силом сменили комплетну југословенску владу. За новог премијера одредили су предратног бана Бановине Хрватске др Ивана Шубашића. Како ни један српски министар није хтео да уђе у такву владу, то је Шубашић проглашен министром свих ресора.
Реагујући на пуч изведен у Лондону, Дража цивилну власт у земљи преноси на Равногорски покрет, раздвајајући га притом од четничког покрета (тј. од војске). Улогу владе тада преузима Извршни одбор Централног националног комитета, улогу скупштине Централни национални комитет, док на нижим нивоима власт преузимају покрајински, окружни, срески, општински и сеоски равногорски народни одбори.
Дакле, све ове установе биле су цивилне и звале су се Равногорски покрет, за разлику од војничког – четничког покрета. Уобичајена грешка је да се цела организација назива Равногорски покрет, чије формирање је окончано тек почетком 1944. године. Равногорски покрет је заправо био део, а прецизније речено, политичко крило непредатог дела војске, која је маја 1941. године продужила борбу под званичним именом Четнички одреди Југословенске војске, како је то било предвиђено предратним законима.
Једини изузетак у оваквом реду ствари постојао је у Београду, где је још 1941. године поред Војног основан и Цивилни, односно Управни штаб, са људством спремним за преузимање власти приликом ослобођења. Али и тај београдски Цивилни (Управни) штаб стајао је под командом војске, тј. Врховне команде, док су 1. јула 1944. године све равногорске формације дошле под управу цивила, на челу са Извршним одбором Централног националног комитета. Дражин распис од 1. јула гласи:
Централни национални комитет проширен је према одлуци конгреса у Ба. Он је изабрао своје председништво и поделио се на одборе према природи послова. Сви политички и невојнички послови спадају у надлежност комитета. Следствено, судски, окружни начелници, обласни национални комитети и равногорски одбори имају се убудуће обраћати за објашњења и упутства само на Извршни одбор Централног националног комитета.
Сва упутства, прописи и наређења која изда комитет обавезни су за равногорске одборе и све наше грађанске власти. Шефови пропаганде добијају главне линије за пропаганду од Централног комитета. Ово доставити среским равногорским одборима, обласним националним комитетима где постоје, судским окружним начелницима, окружним и среским командантима.64
Све територијалне (позадинске) војне установе – корпусне, среске и друге команде, и даље су постојале, напоредо са цивилним равногорским одборима. Ове територијалне, као и борбене војне формације, биле су јаче од цивилних равногорских одбора, односно биле су им надређене. Дакле, Врховна команда је била надређена Извршном одбору Централног националног комитета, покрајински команданти покрајинским равногорским одборима, итд. Такав ред ствари требало је да важи до престанка ратног стања и укидања војне управе. У мобилизацијском прогласу од 1. септембра 1944. године, очекујући да ће неки градови ускоро бити ослобођени од Немаца, Дража, у вези с тим, наређује:
У заузетом месту одмах успоставити војну и грађанску власт, која ће продужити рад по законима који важе у ратно доба и на ратној просторији. Сво чиновништво државних надлештава и приватних установа има да остане на својим местима и продужи вршење своје службе под војном управом до даљег наређења. Све грађанске власти имају за дужност да у свему помажу војну власт и извршавају њихова наређења.65

Извори:
49 и 50 Младен Ј. Жујовић, Зборник докумената (из заоставштине Младена Ј. Жујовића), књига 4, 69-71.
51 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 61.
52 и 53 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 181.
54 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 11.
55 и 56 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 11-41.
57 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 21.
58 Младен Ј. Жујовић, Зборник докумената (из заоставштине Младена Ј. Жујовића), књига 4, 73.
59, 60 и 61 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 211.
62 Политика, 29. октобар 2006. Фељтон према књизи Александра Бајта ”Берманов досије”.
63 и 64 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 181.
65 Д. М. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, 275-276.

(Из књиге Милослава Самарџића ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, четврти том, НИП ”Погледи”, Крагујевац, 2007, стране 46-58)