Пише: Предраг Васиљевић (Спутњик)

Баш у дану када је Америка разорним пројектилима засула Сирију и Ирак, америчка телевизија ХБО одузела је под притиском укронациста улогу Милошу Биковићу у серији Бели лотос. Заједничко за ова два догађаја је и ћутање евроатланских промотера слободе и деморатије у Србији. Нема данас драматичних и специјалних емисија на медијима који сами себе називају независним.

Нема осуде бруталне агресије коју су извеле Сједињене Америчке Државе над две земље на Блиском истоку током које су већ пале и прве цивилне жртве.
Нема позива да се Вашингтону уведу санкције или да се бар јавно критикује готово лаконска одлука Пентагона да подигне бомбардере и нападне две чланице Уједињених нација.

Богу хвала, нема ни апела да се утиша и угаси америчка пропаганда, да се њихови медији погасе, да њихови новинари ратнохушкачи остану на улици, нема позива да се казне они који подржавају Бајденову инвазију. Нема ни сулудих позива да се не читају Селинџер и Твен, да се из кинотеке избаце Џон Форд и Спилберг, нема ни суманутих идеја да се бојкотују биг-мек са помфритом и кока кола.

Ћуте велики борци за мир, слободу, независност, спустили главе пацифисти, у мишјој рупи неохипици, еврофанатици. Ни да промрљају било шта. Ћуте храбри српски глумци. Као што су се покрили по ушима слободоумни, храбри и друштвено одговорни српски глумци пошто је њиховом колеги Биковићу одузето право да ради свој посао.
Ћути филмски еснаф у Србији (част изузецима), хиперсензибилан на кршење свих демократских начела, сада када укроманијаци и амерички продуценти кажњавају српску звезду само зато што ради одлично свој посао и у Русији.

Нема данас забринутих аналитичара на медијима који себе називају слободним, да укаже на хитлеровско-стаљинистички прогон Милоша Биковића чији политички или став о сукобу у Украјини нико никад није јавно чуо. Ћуте неустрашиви извођачи глумачких радова у Србији који као опарени бране политички веома активне колеге у земљи када их само неко испод ока погледа. Нема сада прогласа, петиција, не проговарају глумачка удружења, нема фриволно набаждарених филмских радника.

Умусили се велики борци за демократију сада када Биковића огољено на светској сцени оптужују за (непостојећу) подршку непостојећег геноцида. Нико да позове на бојкот ХБО програма, или бар једне епизоде серије Бели лотос, као што су гласно и агресивно сваки дан захтевали одузимање националних фреквенција српским телевизијама.

Нико да се огласи, да га чује свет, да га чује Холивуд, да га чује Кијев, да га чује бар Милош.

Кад Америка бомбардује две земље то није агресија коју би требало критиковати.
Кад европски лидери запрете Орбану да мора да гласа за помоћ Украјини иначе ће Мађарска бити избачена из ЕУ и финансијски кажњена, то је врхунац демократије.
Кад шиптарски екстремисти протерују динар и све српско са Косова и Метохије, нису криви евроатлански промотери лажне државе већ Београд јер не признаје независност Косова или ваљда не креће у рат да га врати.

Врхунац политичке исправности и светионик планете је када америчка дубока држава на све начине покушава да спречи Доналда Трампа да учествује на председничким изборима.

На Балкану су, наравно, за све криви Срби, а на целом свету Руси, Кинези, Иранци и већи део планете који не слуша беспоговорно Америку. Јасно је, живимо у доба језивог тоталитаризма који намеће и успоставља западна цивилизација.
Живимо у ХБО времену где је на сцени театар лажи и лицемерја.

Срећом, у Србији још могу да се чују обе стране у овом глобалном цивилизацијском сукобу.

Па нек народ сам оцени – да ли је Америка извршила агресију или можда – Милош Биковић.

Извор: спутњик