Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Богаташи продају новине, кликове на порталима и на друштвеним мрежама, то је јасно као дан. Није чудно што и у нашој средини све чешће можемо, у текстовима о познатима, пронаћи флоскуле „луксузна кућа” „скупи намештај”, „цифре од којих боли глава” и слично. Приказивање „богатства” постало је нека врста тренда који диктира интернет као глобални виртуелни корзо. Од ципела и накита до промоције мега гига јахти са хелиодромима, биоскопским салама и аква-парковима на палубама – све то служи васпитавању човечанства: то је оно чему треба тежити јер ту лежи срећа и вечно испуњење.
Богатство је постало опипљиви додатак у глобалном нарцисистичком пројекту – отуда је богатство које се не приказује јавно, у ствари бескорисно, са становишта савремених културних диктата. Јер богатство, осим луксузног живота, представља, парадоксално, и неку врсту душевне хране својим власницима, која обезбеђује осећај моћи, ексклузивности, изузетности у односу на друге.
Никада ми није било јасно зашто богаташи и они који желе да то постану, на пример, воле сепарее. Парадокс материјалистичке ексклузивности лежи управо у том малом детаљу – сепаре значи одвајање од других, сепаре је знак новца, статуса, моћи, сепаре простачки узвикује „бољи сам од вас који не седите овде”. Па зашто онда узимају сепаре тамо где стоји, седи, једе, игра – усамљена сиромашна гомила?! Ако желе да се одвоје од „нижих од себе” и „безвредних”, зашто узимају сепаре у мору обичности?
Зато што осећај моћи и елитности може да се напаја само тамо где могу да буду видљиви – међу плебсом. Свеједно да ли се ради о сепареу у локалном клубу, или о гига мега јахти у Сен Тропеу са које силазе људи да би се на копну измешали са гомилом коју презиру и без које не могу.
Зашто силазе међу свет, окружени телохранитељима, да нико не може да им приђе, ако не зато што без усамљење гомиле која их посматра са дивљењем – не могу. Зашто, ако толико желе да се одвоје од светине грозне, силазе у гомилу да би се од ње физички одвојили? Зашто они који имају светске куваре на својим јахтама и у својим вилама, имају потребу да дођу у кафану у којој седи обичан свет, ако не зато да своје унутрашње сиромаштво некако утеше.
Зато што савремено богатство, примитивно у својој бити, не може да се отргне од своје властите душевне гологузије из које је потекло.
извор: блог “То сам ја”