Ја сам онај којега сте, посљедњих година, сријетали на Белведеру и на Богетићима, и на никшићком Тргу слободе и на подгоричком Тргу независности.

Ја сам онај међу вама који је имао 100 разлога да, након августа 2020-те, не остане у Демократској партији социјалиста и да вечерас не буде у овој сали, али је остао, и вечерас је ту и биће ту јер је Црна Гора изнад свега и јер је слобода, како то пјева Миладин Шобић којега смо синоћ често помињали у Никшићу, оно “за што се бори, а не проси”.

Ја сам и онај који сједи поред њега, онај коме је прорадио инат и који, посебно онима којима је Демократска партија социјалиста дала много, а који су јој окренули леђа када је било најтеже, жели да покаже да нијесмо исти, нити смо то икада били.

Ја сам онај Колашинац који, након пет тешких операција, без да је икада ишта добио од ДПС-а, сједи на партијском састанку у полузагријаној просторији јер жели да да допринос нашој заједничкој борби.

Ја сам и онај Петњичанин који живи у Луксембургу од 1988. године, ђе је зарадио кућу и пензију, али је 10. јануара био са нама јер и он жели да да допринос.

Ја сам бјелопољски професор у пензији који је, на нашу трибину дошао из 40км удаљеног села, путем којим готово да се не може проћи, јер и он жели да да допринос.

Ја сам онај члан Савјета младих ДПС-а у Гусињу који не пропушта ниједан скуп ђе се брани достојанство Црне Горе.

И она госпођа из Херцег Новог која, након што је изгубила посао само зато јер припада Демократској партији социјалиста, дође на нашу трибину и, готово кроз сузе, говори о томе како осјећа нову наду и како и она жели да да допринос.

Ја сам и онај Никшићанин који нас, радећи као заштитар у Улцињу са своје 54 године, бодри уочи конвенције и каже како је дјецу васпитао тако да у животу постоје двије светиње – фамилија и држава.

Ја сам један од оних 300 Беранаца који, као 300 Спартанаца, оне ноћи поносно стоје уз нашу партију и славе нашу Црну Гору.

Ја сам дични Шавничанин који се никада не предаје и ја сам честити Андријевичанин који никада не одустаје.

Ја сам и онај Мојковчанин који друге, на примјеру, учи шта значи партијска слога.

Ја сам Цетињанин који је, све до 1997. године, припадао једној другој партији, основаној на данашњи дан, и са црногорских тргова клицао да ће “Црна Гора постојати док је Ловћена над нама, и сунца и Граховца”, а од тада поносно припада Демократској партији социјалиста.

Ја сам Мило Ђукановић када, у референдумској ноћи, каже оно историјско “добили смо државу”, и када, 15 година касније, каже оно завјетно да ћемо је, ако буде требало, бранити “и из шуме”.

Ја сам Филип Вујановић, јер је Демократска партија социјалиста вазда била и остала партија пристојних људи.

Ја сам онај који је године и деценије живота поклонио овој партији и који нас вечерас посматра неђе са неба.

Ја сам Александра Вуковић Куч када, у 9. мјесецу трудноће, дође на сједницу Скупштине да Андрији Мандићу каже оно што му свако од нас мисли.

Ја сам Јевто Ераковић и Елвир Зврко када, током пандемије коронавируса, ризикују своје да би спашавали туђе животе.

Ја сам Душан Раичевић док се као лав бори за интересе његовог и нашег Бара, а док влада покушава да тај град баци на кољена.

Ја сам Абаз Диздаревић када на мржњу и незнање одговора племенитошћу и мудрошћу.

Ја сам Данијел Живковић који, када је најтеже, партијским друговима не говори “напријед”, него “за мном”.

Ја сам Демократска партија социјалиста.

Даме и господо, драги пријатељи,

Ја сам Иван Вуковић.

И ја сам Демократска партија социјалиста.

Ми смо, сви ми, Демократска партија социјалиста.

Ми смо темељ мултиетничке и грађанске Црне Горе, ми смо поносни синови њеног стијења, ми смо чувари њене славне историје и ми смо гарант њене европске будућности.

Да је вјечна.

Иван Вуковић, кандидат за потпредсједника ДПС Црне Горе, на синоћњем ЦК-ају у Подгорици