Бивша портпаролка Министарства провјесте, науке, културе и спорта, Љубица Гојковић Вукићевић, објавила је на Фацебоок профилу да је отпуштена, а однос министарке Весне Братић и сарадника према њој је описала култном реченицом из филма “Маратонци трче почасни круг”: “Ко је вас познавао, ни пакао му неће тешко пасти…”

Гојковић Вукићевић у обраћању јавности напомиње да и даље не зна разлоге отказа, али најављује да ће своја права потражити на суду.

Обраћање преносимо у цјелости:

Драги пријатељи,

Ради јавности и вас као и моје породице, морам вас обавијестити,

Да је Министарство Весне Братић, одлучило да не продужи мој уговор, који је истекао 9. јуна. Обавјештење о одлуци да ми не продуже консултантски уговор, који сам са тим Министарством потписала прије шест мјесеци, добила сам 20 дана касније, и то након више мојих покушаја да ступим у контакт са најодговорнијим особама у том Министарству: министарком, шефом кабинета, државним секретарима.

Напокон, 1. јула особа, коју нећу именовати, се “смиловала” и јавила ми да је Министарство са мном закључило уговор. Претходно, на жиро рачун су ми уплатили 200 еура па сам разумјела да је вјероватно дошло до закључења.

Због таквог понашања ја сам готово мјесец дана ишла на посао, не знајући да су ме практично отпустили.

Морам да напоменем, да је министарка Братић мени самоиницијативно понудила посао ПР Министарства. Мислећи да ћу се борити за боље друштво и неопходне реформе и помоћи у тиму слободних људи, (оно што сам заправо цијелог живота радила), ја сам то прихватила.

Напустила сам своју ауторску емисију коју сам водила шест година у Српској телевизији.

Данас након свега, осјећам се понижено и преварено, будући да се сјећам шта ми је министарка на почетку обећала, а шта је резултат данас: сазнање да сам овакав начин остала без посла.

Цијели мој радни ангажман и однос Братић и сарадника према мени једино могу описати оном култном реченицом из филма “Маратонци трче почасни круг”: “Ко је вас познавао, ни пакао му неће тешко пасти…”

Након три мјесеца рада, без икаквог објашњења и образложења, које се практикује у 21. вијеку, министарка ме је смијенила са позиције ПР Министарства и распоредила у Управу за спорт.

Желим да се захвалим господину Василију Лалошевићу и колегама из Управе на више него коректном односу који су показали до сада.

Међутим, намјера Братић није била да ме прераспореди тамо већ да ме отпусти, а мој премјештај је био само привремен, како данас разумијем.

Овакав нехуман однос према запосленом, који више личи на поигравање са мојим животом, је заиста нечувен. Притом, ја и даље не знам разлоге за моје отпуштање, будући да је са друге стране само ћутање.

Не преостаје ми ништа сем да своја права потражим на Суду што и планирам, надајући се да се ником више неће десити слично. Мислила сам да сам након година, које сам провела на бироу Завода за запошљавање трпећи дискриминацију, доживјела да радим у својој Влади. Сада више нисам тако сигурна да је ово моја, тј “наша Влада”. Част часним изузецима који у њој раде.

Но идемо даље, шта друго преостаје.